AnarhističkaBiblioteka

Aleksandar Berkman - Šta je to komunistički anarhizam?

26. Pripreme

"Pripremati se za REVOLUCIJU!", uzvikuje tvoj prijatelj, "da li je to moguće?"

Jeste. Ne samo da je moguće, već je i apsolutno potrebno. "Da li misliš na tajne pripreme, naoružane bande i ljude koji će voditi borbu?", pitaš me.
Ne prijatelju, uopšte ne mislim na to. Ako bi društvena revolucija značila samo ulične bitke i barikade, onda bi pripreme o kojima ti govoriš već bile urađene. Revolucija ipak to ne znači; borbena faza je njen najmanji i najmanje bitan deo.
Istina je da revolucija u modernim vremenima ne znači više barikade. One pripadaju prošlosti. Društvena revolucija je mnogo drugačija i osnovnija stvar koja obuhvata celokupnu reorganizaciju društva. Složićeš se da se to ne postiže samo običnom borbom. Naravno, prepreke na putu društvene rekonstrukcije se moraju ukloniti. To znači da mase moraju da čuvaju sredstva za rekonstrukciju. Ta sredstva su trenutno u rukama države i kapitalizma i oni će se opirati svakom pokušaju da im se oduzme njihova imovina i moć. Taj otpor uključuje borbu. Upamti ipak da borba nije ono glavno, nije cilj niti revolucija. To je samo uvod, ono što prethodi revoluciji. Vrlo je bitno da ovo shvatiš. Većina ljudi ima nejasnu, pogrešnu sliku o revoluciji. Za njih to samo znači borbu, uništavanje stvari i razaranje. To je kao kada bi zasukavanje rukava pred posao bilo isto što i sam posao koji treba da se obavi. Borbeni deo revolucije je zasukavanje rukava. Glavni zadatak tek sledi.

Koji je to zadatak?
"Uništavanje postojećih uslova", odgovaraš mi.
Tačno. Ali uslovi se ne uništavaju tako što se lome i uništavaju stvari. Ne može se uništiti nadničarsko ropstvo tako što će se uništiti mašinerija u pilanama i fabrikama, zar ne? Misliti o revoluciji u smislu nasilja i uništavanja je pogrešno tumačenje i falsifikovanje cele ideje. U stvarnosti, primena takve koncepcije mora da vodi do nepogodnih rezultata.
Kada veliki mislilac, kao poznati anarhista Bakunjin, govori o revoluciji kao o razaranju, on misli na ideju autoriteta i poslušnosti koji treba da se unište. Zbog toga je on rekao da destrukcija znači konstrukciju, jer je uništavanje pogrešnog verovanja najkonstruktivniji posao.
Prosečan čovek, a prečesto čak i revolucionar, bez razmišljanja govore o revoluciji kao o nečemu isključivo razarajućem, u fizičkom smislu te reči. Takva perspektiva je pogrešna i opasna. Što je se pre otarasimo, utom bolje. Revolucija, a posebno društvena revolucija, nije razaranje već stvaranje. To se nikad ne može dovoljno naglasiti i dokle god to jasno ne uvidimo, revolucija će ostati samo destruktivna i samim tim nikada neće uspeti. Revoluciju naravno prati nasilje, ali bi se isto tako moglo reći da je gradnja nove kuće na mestu stare destruktivno, jer se prvo mora srušiti stara kuća. Revolucija je tačka kulminacije određenih revolucijskih procesa: ona počinje nasilnim ustankom. Zasukavanje rukava je priprema za početak pravog posla.
Naime, razmisli šta treba da uradi i postigne revolucija i uvidećeš da ona ne ruši već gradi.

Šta se u stvari ruši?
Bogatstvo bogatih? Ne, to je nešto u čemu treba da uživa celo društvo.
Zemljište, polja, rudnike uglja, pruge, fabrike, radionice i prodavnice?
Mi nećemo da ih uništimo već da ih učinimo svima korisnim.
Telegrafe, telefone, sredstva komunikacije i distribucije - da li hoćemo da ih uništimo?
Ne, mi hoćemo da služe svima.
Šta onda hoće da uništi revolucija? Ona hoće da preuzme stvari za dobrobit svih, a ne da ih uništi. Svrha revolucije nije razaranje već obnova i preuređenje. Pripreme su potrebne, jer revolucija nije biblijsko predskazanje ili mesija koji će da zavede red. Revolucija radi putem ljudskih ruku i mozgova. Oni moraju da shvate cilj revolucije da bi je mogli sprovesti. Oni moraju da znaju šta hoće i kako to da postignu. Način na koji će se to postići je određen ciljem koji treba da se dostigne.
Cilj određuje sredstvo kao što se poseje određeno seme da bi se uzgojila željena biljka.

Šta bi to onda bile pripreme za revoluciju?
Ako je tvoj cilj osiguravanje slobode, moraš naučiti da se snađeš bez autoriteta i prisile. Ako očekuješ da živiš u miru i harmoniji sa drugim ljudima, i oni i ti morate negovati bratstvo i međusobno poštovanje. Ako želiš da radite zajedno u tvoju ličnu korist, morate sarađivati. Društvena revolucija je znači mnogo više nego puka reorganizacija uslova: ona znači utemeljivanje novih ljudskih vrednosti i društvenih odnosa, promenjen stav čoveka prema čoveku; ona znači drugačiji duh u individualnom i kolektivnom životu i takav duh se ne može pojavati preko noći. Takav duh treba da se uzgaja, da se hrani i obrađuje kao najdelikatniji cvet, u stvari, on je cvet novog i prelepog postojanja.
Nemoj se zaglupljivati sa budalastim razmišljanjem da će se "sve samo srediti". Ništa se nikad nije samo od sebe sredilo, a ponajmanje ljudski odnosi. Ljudi su ti koji uređuju stvari i oni to rade u odnosu prema svojim stavovima i shvatanjima.
Nove situacije i promenjeni uslovi čine da se ponašamo, mislimo i delamo na drugi način. Novi uslovi, opet, dolaze samo kao rezultat novih osećaja i ideja. Društvena revolucija je takav jedan novi uslov. Moramo naučiti da razmišljamo drugačije pre nego što dođe revolucija. Samo to može doneti revoluciju.
Moramo naučiti da drugačije razmišljamo o vlasti i autoritetu, jer, dokle god mislimo i radimo kao danas, biće netolerancije, progona, ugnjetavanja, čak i ako ukinemo organizovanu vlast. Moramo naučiti da poštujemo čovečnost našeg bližnjeg, a ne da ga napadamo i prisiljavamo, moramo naučiti da smatramo njegovu slobodu isto toliko svetu koliko i našu; moramo da poštujemo njegovu slobodu i ličnost, da se opiremo prinudi u svakom obliku: da razumemo da je lek za zla slobode samo još više slobode, da je sloboda majka reda.
Dalje, moramo naučiti da ravnopravnost znači iste mogućnosti, da je monopol odstupanje od toga i da jedino bratstvo garantuje jednakost. To možemo jedino naučiti tako što ćemo se sami osloboditi pogrešnih ideja kapitalizma i imovine, od prestiža, od uske ideje vlasništva.
Učeći to, rašćemo u duhu prave slobode i solidarnosti, znajući da je slobodno udruživanje duša svakog uspeha. Shvatićemo potom da je društvena revolucija rad saradnje, solidarnih namera i zajedničkih napora.
Ti možda misliš da je to previše spor proces, rad koji traje previše dugo. Jeste, moram priznati da je to vrlo težak zadatak. Ali zapitaj se, da li je bolje da sagradiš svoju kuću brzo i loše i da ti se sruši na glavu nego da taj posao odradiš efikasno, čak i ako zahteva više vremena i napora.
Upamti da društvena revolucija predstavlja slobodu i dobrobit celog čovečanstva, da kompletno i konačno oslobađanje od nadničarskog rada zavisi od nje. Takođe upamti da ako je posao loše urađen, svi napori i patnje koje su uložene u njega će biti uzaludne, jer traljavo odraditi revoluciju znači dovesti novu tiraniju namesto stare, tražiti lance, koji su još neraskidiviji od prethodnih.

Imaj u vidu da je cilj društvene revolucije, one na koju mi mislimo, delo na kojem su mnoge generacije ljudi radile, jer je čitava istorija borba slobode protiv ropstva, društvenog blagostanja protiv siromaštva, pravde protiv nejednakosti. Ono što zovemo progres je bolan, ali zato stalan, put u pravcu ograničavanja autoriteta i moći države i povećavanju prava i slobode pojedinaca i masa. To je borba koja traje već hiljadama godina, a razlog što je ona toliko trajala - a još uvek nije dovršena - je taj, što ljudi nisu znali u čemu je problem i oni su se borili protiv ovoga i za ono, menjali su kraljeve i stvarali nove vlade, skidali su jednog vladara da bi ga zamenili drugim, proterivali su strane ugnjetavače samo da bi patili pod bičem domaćeg, ukinuli su jedan oblik tiranije - kao što su to bili carevi, a posvetili se kolektivnoj diktaturi, i uopšte, uvek su prolivali krv i herojski žrtvovali svoje živote u nadi da će osigurati slobodu i dobrobit svih.

Ali jedino što su osigurali su novi gospodari, jer, koliko god da su se očajnièki i plemenito borili, nijednom nisu dotakli suštinu problema, tj. princip države i autoriteta. Oni nisu znali da je to izvor ropstva i ugnjetavanja i stoga nikada nisu uspeli da dostignu slobodu.

Sada zato shvatamo da prava sloboda ne zavisi od kralja ili države. Mi znamo da ceo sistem gospodara i robova mora nestati, da je cela društvena šema pogrešna, da se mora ukinuti država i prinuda, da se moraju potkopati temelji autoriteta i monopola. Da li još uvek misliš da bi pripreme za tako veliki zadatak bile preteške?

Budimo potpuno svesni koliko je bitno da se pripremimo za revoluciju i to na pravi način.
"Ali koji je to pravi način?", upitaćeš. "I ko to treba da se pripremi?"
Ko to treba da se spremi? Pre svega, ti i ja - oni koji su zainteresovani da revolucija uspe, oni koji hoće da je sprovedu. Ti i ja znači svaki muškarac i žena. Makar svaki valjan čovek i žena, svako ko mrzi tlačenje i voli slobodu, svako ko ne može da podnese bedu i nepravdu koji danas ispunjavaju svet.

To su, pre svih, oni koji najviše ispaštaju pod današnjim uslovima, pod nadničarskim ropstvom.
"Radnici, naravno", reći ćeš.

Da, to su radnici. Kao najteže žrtve sadašnjih institucija, njihov lični interes je da ih ukinu. Tačno je kada se kaže da "oslobođenje radnika mora biti sprovedeno od strane samih radnika", jer ni jedna druga društvena klasa neće da to uradi za njih. Opet, oslobođenje od rada u isto vreme znači i izbavljenje celog društva i baš zbog toga neki ljudi govore o radničkoj "istorijskoj misiji" koja će doneti bolje dane.

Ipak, "misija" je pogrešna reč, navodi na pomisao da je to dužnost ili zadatak koji je naredio neko od spolja, neka vanjska moć. To je pogrešna zamisao koja dovodi u zabludu, u biti je to religijsko, metafizičko osećanje. U stvari, ako je oslobođenje od nadničarskog rada "istorijska misija" onda će se istorija pobrinuti da do njenog ispunjenja dođe bez obzira šta mi mislili, radili ili osećali. Taj stav čini ljudske napore nepotrebnim i prevaziđenim, "šta se mora desiti, desiće se". Takvo razmišljanje je destruktivno prema svim inicijativama i izrazima nečijih misli ili volje.

To je opasna i štetna ideja. Ne postoji nikakva moć izvan ljudi koja može da ih oslobodi ili da ih pošalje u misiju. Ni raj ni istorija ne mogu to da urade. Istorija je priča o onome što se desilo, iz nje možemo učiti, ali ona ne može postaviti zadatak. Nije to "misija" već interes koji navodi proletarijat da se oslobodi iz okova. Ako radništvo svesno i aktivno tome ne stremi, to se nikada neće ni "desiti". Potrebno je da se oslobodimo glupih i pogrešnih razmišljanja o "istorijskoj misiji". Mase jedino mogu izvojevati slobodu uviđanjem svojih mogućnosti i moći, kroz učenje o ravnopravnosti i saradnje i njihove primene. Tokom postizanja tih stvari, oni će takođe osloboditi i ostatak ljudske vrste.

Pošto se borba proletarijata tiče svakoga, svi iskreni ljudi bi trebali da se stave u službu radništvu u njegovom velikom zadatku. Naime, iako samo radnici mogu da sprovedu čin oslobođenja, potrebna im je pomoć ostalih društvenih grupa. Moraš upamtiti da će se revolucija suočavati sa velikim problemima reorganizovanja sveta i izgradnje nove civilizacije - delo koje zahteva najširu revolucionarnu celovitost i pametnu saradnju svih blagonaklonjenih i slobodoljubivih ljudi. Znači, revolucija nije samo ukidanje kapitalizma.
Možemo svrgnuti kapitalizam kao što smo svrgnuli i feudalizam i opet ostati robovi kao i pre. Umesto da budemo kmetovi privatnog monopola, mogli bi postati sluge državnog socijalizma, kao što se desilo ljudima u Rusiji, na primer, i kao što se uslovi razvijaju u tom pravcu u Italiji i drugim zemljama.
Kod društvene revolucije, a ovo se ne sme nikada izgubiti iz vida, se ne radi o tome da se način potčinjavanja zameni drugim, već da se raskrsti sa svime što bi moglo da te baci u ropstvo ili ugnjetava.
Politička revolucija se može izvesti od strane zavereničke manjine tako što će se namesto vladajućeg sloja dovesti drugi. Društvena revolucija ipak nije prosta politička promena: ona je korenit ekonomski, etički i kulturni preobražaj. Zaverenička manjina ili politička partija, koji se late takvog posla, moraju naići na otpor i zbog toga će se izopačiti u sistem diktature i terora.
Društvena revolucija je osuđena na propast od samog početka ukoliko je suočena sa neprijateljski nastrojenom većinom. To znači da su prvi pripremni radovi za revoluciju pridobijanje masa za revoluciju i njene ciljeve ili barem te iste mase ‘neutralisati’, tj., pretvoriti ih iz aktivnih neprijatelja u pasivne simpatizere, tako da se ne bore protiv revolucije, iako se ne bore za nju.
Stvaran, pozitivan posao društvene revolucije moraju odraditi radnici. Ovde se trebamo podsetiti da radništvu ne pripadaju samo fabrički radnici i radnice, već i seoski radnici i radnice. Poneki radikalci često previše naglašavaju industrijski proletarijat, skoro potpuno ignorišući postojanje poljoprivrednog radnika. Opet, šta bi fabrički radnik mogao da uradi bez seljaka? Poljoprivreda je glavni izvor života i grad bi izgladneo bez sela.
Možemo mi slobodno porediti industrijskog radnika sa seljakom ili raspravljati o njihovoj relativnoj vrednosti. Ali ni jedan ne može bez drugoga, obojica su isto važni u planiranju života i stoga jednaki u revoluciji i izgradnji novog društva.

Istina je da revolucija pre izbije u industrijskim sredinama nego na selu, ali to je prirodno, jer su one veća žarišta radničke populacije, a samim tim i narodnog nezadovoljstva. Ako je industrijski proletarijat predstraža revolucije, onda je seoski radnik njena kičma. Ako se ona slomi, predstraža, tj. sama revolucija, je izgubljena.

Društvena revolucija je stoga u rukama i industrijskih radnika i poljoprivrednika. Mora se nažalost priznati da postoji pomalo nerazumevanja i skoro nikakvo prijateljstvo i saradnja između njih. Još gore, između proletarijata sela i grada ima određene mržnje i neprijateljstva. Gradski čovek premalo ceni težak i iscrpljujući posao seljaka. Ovaj na to automatski uzvraća. Štaviše, zato što nije upoznat sa dosadnim i često opasnim poslom u fabrici, seljak gleda gradskog radnika kao slobodnjaka. Razumevanje i zbližavanje ovo dvoje je apsolutno neophodno. Kapitalizam se ne razvija toliko od podele rada koliko od podele radnika. On pokušava da zavadi rasu protiv rase, fabričku snagu protiv seljaka, radnike protiv visoko-obrazovanih ljudi, radnike jedne zemlje protiv radnika druge. Snaga izrabljivačke klase leži u nejedinstvu i podeljenosti radništva. Jedinstvo radničkih masa je potrebno za društvenu revoluciju, a pre svega to je saradnja fabričkog proletera i njegovog brata na selu. Zbližavanje ove dvojice je bitan korak ka socijalnoj revoluciji. Pravi kontakt između njih je od najveće važnosti. Zajednički saveti/veća, razmena izaslanika, sistem saradnji i slične metode bi težile bliskijoj vezi i boljem razumevanju između radnika i seljaka.

Sama saradnja fabričkog proletarijata i poljoprivrednika još uvek nije dovoljna za revoluciju. Postoji još jedan deo koji je potreban za stvaralački posao - to je obrazovani um profesionalca.
Nemoj grešiti i misliti da je svet izgrađen samo rukama, za tako nešto su bili potrebni i mozgovi. Paralelno, revolucija ne može bez čovekovih mišića isto onoliko koliko i bez čovekovog uma. Mnogi ljudi misle da je samo fizički rad već dovoljan za sav posao u društvu.
Ta ideja je pogrešna, jedna veoma velika greška, koja može naneti ogromnu štetu. U stvari, ovaj koncept je već napravio mnogo zla u prošlim događajima, pa tako onda ima dobrih razloga za strah da će da uništi i najveće napore revolucije.

Radnička klasa se sastoji od industrijskog najamnika i poljoprivrednika, ali radnicima trebaju usluge profesionalnih delova društva, industrijskih organizatora, mašinskih i elektro-inženjera, tehničara, naučnika, pronalazača, hemičara, učitelja, doktora i hirurga. Ukratko, proletarijatu apsolutno treba pomoć određenih obučenih elemenata bez čije saradnje ni jedan produktivan rad nije moguć.

Većina visoko-obrazovanih ljudi u stvarnosti takođe spada u proletarijat. Oni su svi intelektualni proletarijat, proletarijat uma. Jasno je da nema razlike, da li neko zarađuje za život koristeći svoj mozak ili svoje ruke. Naime, ni jedan posao se ne radi ni samo rukama ni samo mozgom. Njihova zajednička primena je potrebna pri bilo kakvoj radnji. Stolar, na primer, mora da prvo sve proceni i izmeri i tek onda sklapa; u toku svog posla mora da koristi i ruke i mozak. Slično tome, arhitekta mora prvo da zamisli plan u glavi pre nego što ga nacrta na papiru i prosledi na praktičnu upotrebu.

"Ali samo radna snaga može da proizvodi", buni se tvoj prijatelj, "umni rad nije produktivan!"
Pogrešno, prijatelju. Niti umni niti fizički rad ne može da napravi nešto sam po sebi. Potrebno je da obojica rade zajedno da bi se nešto stvorilo. Građevinar i zidar ne mogu da sagrade fabriku bez arhitektovih planova, niti arhitekta može da podigne most bez metalskih i gradjevinskih radnika. Ni jedan ne može da proizvodi sam, ali zato zajedno mogu da naprave čuda.

Dalje, nemoj padati u zamku da veruješ da samo produktivan rad vredi. Postoji mnogo poslova koji nisu direktno produktivni, ali koji su korisni, čak bezuslovno potrebni, za komfor i u našem životu i zbog toga su isto važni kao i rad koji proizvodi.
Uzmimo za primer železničkog inženjera i preduzimača. Oni ne proizvode, ali su važni činitelji u sistemu proizvodnje. Bez železnice i drugih prevoznih sredstava ili komunikacije ne bi uspeli da organizujemo ni proizvodnju ni distribuciju.
Proizvodnja i distribucija su dva lica iste medalje. Rad potreban za jedno je isto toliko neophodan kao i rad za ono drugo.

Ono što sam gore napisao se odnosi na brojne grane ljudskih delatnosti, koje, iako nisu direktno produktivne, igraju odlučujuću ulogu u našem društvenom i ekonomskom životu. Naučnik, prosvetni radnik, fizičar i hirurg nisu produktivni u industrijskom smislu reči, ali je njihov rad preko potreban za naše živote i blagostanje. Civilizovano društvo ne bi moglo bez njih.
Očigledno je da je koristan rad jednako bitan bez obzira da li to bio rad mozga ili rad mišića, fizički ili umni, niti je važno da li neko prima nadnicu ili platu, kao ni da li je on plaćen mnogo ili malo ili kakva su mu politička ili bilo kakva druga razmišljanja i opredeljenja. Svi delovi društva koji mogu doprineti korisnim radom blagostanju su potrebni u revoluciji za stvaranje novog života. Ni jedna revolucija ne može uspeti bez njihove solidarne saradnje i što pre to shvatimo, utom bolje. Obnova društva uključuje reorganizaciju industrije, ispravno funkcionisanje proizvodnje, upravljanje distribucijom i mnoge druge društvene, obrazovne i kulturne delatnosti da bi se preoblikovalo današnje nadničarsko ropstvo u život slobode i sreće. Proletarijat mozga i proletarijat mišića će jedino uz zajednički rad biti u mogućnosti da reši te probleme.

Žalosno je što postoji duh neprijateljstva izmeðu fizičkih i umnih radnika. Taj osećaj ima korene u nedostatku razumevanja, u predrasudama i uskogrudosti na obema stranama. Tužno je priznati da postoje težnje u radničkim krugovima, čak i među nekim socijalistima i anarhistima, da suprotstavljaju radnike i pripadnike intelektualnog proletarijata. Takav stav je glup i zločinački, jer može samo naneti zlo rastu i razvoju društvene revolucije. To je bila jedna od fatalnih grešaka Boljševika. Oni su planski nahuškali nadničarske radnike protiv profesionalne klase tako da je prijateljska saradnja postala nemoguća. Direktna posledica toga je slom privrede usled nedostatka inteligentnog rukovodstva kao i prestanak rada železnice, jer nije bilo obučene uprave. Uvidevši da će ruska ekonomija doživeti brodolom, Lenjin je odlučio da fabrički radnici i seljaci ne mogu održavati industriju i poljoprivredu zemlje i da je pomoć profesionalnih elemenata potrebna. Uveo je nov sistem da bi naveo tehnički obrazovane ljude da pomognu u obnovi, ali je pomoć stigla skoro prekasno, jer su godine mržnje i hajke napravile toliki jaz između fizičkog radnika i njegovog intelektualnog brata da su obično razumevanje i saradnja bili izuzetno teški. Rusiji su trebale godine herojskih napora da poništi, do određene mere, posledice bratoubilačkog rata.

Naučimo važnu lekciju iz ruskog eksperimenta.
"Ali, visoko-obrazovani ljudi pripadaju srednjoj klasi", prigovorićeš, "i misle kao i buržoazija.".
Tačno. Ljudi od znanja imaju uopšteno gledajući buržoaske stavove prema stvarima, ali zar i većina radnika ne misli kao i buržoazija? To samo znači da su i jedni i drugi duboko upleteni u autoritarne i kapitalističke predrasude i baš njih moramo uništiti prosvećujući i obrazujući ljude, bili oni fizički ili umni radnici. To je prvi korak ka pripremi za društvenu revoluciju.

Ipak, nije istina da visoko-obrazovani kadar pripada srednjoj klasi.

Pravi interes takozvanih intelektualaca je pre uz radnike nego uz gazde. Većina njih zasigurno to ne shvata. Kada se uporedi, upravljač železnicom ili inženjer se ne osećaju kao članovi radničke klase. Po svojim prihodima i stavovima oni pripadaju buržoaziji, ali nisu to prihodi i osećaji koji određuju kojoj društvenoj klasi jedna osoba pripada. Ako jedan prosjak na ulici zamisli da je milioner, da li bi on stvarno postao milioner? Šta neko misli da jeste ne menja njegovu situaciju, a stvarna situacija je da je svako ko je primoran da prodaje svoj rad zavisnik od plate, plaćenik i kao takav su njegovi interesi interesi zaposlenih i stoga pripada radničkoj klasi.
U stvari, intelektualni proletarijat je još više podređen svom kapitalističkom gazdi nego li čovek sa pijukom i lopatom. Ovaj drugi može lako da promeni radno mesto. Ako neće da radi za jednog šefa, može za drugog. Na drugoj strani, intelektualni proletarijat je mnogo više zavistan od svog trenutnog posla. Njegovo polje rada je suženije. Pošto se nije obučio za trgovinu i pošto je fizički nesposoban za nadničarski posao, on je po pravilu ograničen na uporedivo usko polje arhitekture, inženjerstva, žurnalizma i sličnih poslova. Time je više na milosti i nemilosti poslodavca i stoga je primoran ovima biti priklonjeniji i biti protiv nezavisnijih nadničarskih radnika.

Kakvi god bili stavovi plaćenog i zavisnog intelektualca, on pripada proleterskoj klasi. Opet je potpuno netačno da su intelektualci uvek na strani gazda i protiv radnika. "Oni stvarno jesu obično na njihovoj strani", čujem kako dobacuje neki radikalni fanatik. A radnici? Zar oni, uopšteno gledajući, ne podržavaju gazde i kapitalistički sistem?
Da li ovaj sistem može da se održi bez njihove podrške? Bilo bi pogrešno tvrditi da se radnici svesno udružuju sa svojim izrabljivačima, a to isto važi i za intelektualce. Ako je većina ovih drugih na strani vladajuće klase, to je samo zbog društvenog nepoznavanja, jer ne shvataju gde je njihov pravi interes, i zbog svoje "intelektualnosti". Isto tako, velike radničke mase, nesvesne svojih interesa, pomažu gazde u borbi protiv svojih kolega, ponekad čak i u istoj trgovini ili fabrici, da ne govorimo o nedostatku nacionalne i internacionalne solidarnosti. To samo govori da je i jednima i drugima, isto onoliko fizičkom radniku koliko i umnom, potrebno prosvećenje.

Da ne bi bili nepravedni prema intelektualcima, ne smemo zaboraviti da su njihovi najbolji predstavnici uvek bili na strani ugnjetavanih. Oni su bili za slobodu i oslobođenje i često su bili među prvima koji bi dali svoj glas najdubljim težnjama radničkih masa. U borbi za slobodu su često bili na barikadama rame uz rame sa radnicima i umirali braneći svoje ciljeve.

Ne treba dugo da tražimo dokaze za ovo. Poznata je činjenica da je svaki prograsivan, radikalan i revolucionaran pokret u poslednjih sto godina bio nadahnut, mentalno i duhovno, radovima najboljih osoba intelektualne klase. Pokretači i organizatori revolucionarnog pokreta u Rusiji su, na primer, gledajući unazad jedan vek, bili intelektualci, muškarci i žene čije poreklo i boravište nije bilo u poreleterskoj klasi. Njihova ljubav za slobodu takođe nije bila samo teorijska. Bukvalno su hiljade njih uložili svoje znanje i iskustvo i posvetili svoje živote služenju narodu. Ne postoji ni jedna zemlja gde takvi plemeniti ljudi nisu dokazali svoju solidarnost sa onima lišenih nasledstva time što su se sami izlagali besu i proterivanjima od strane svoje sopstvene klase i udruživali se sa ugnjetavanima. Bliža kao i dalja istorija je puna takvih primera. Ko su bili Garibaldi, Kosut, Libkneht, Roza Luksemburg, Landauer, Lenjin i Trocki do intelektualci srednje klase koji su se pridružili proletarijatu. Istorija zemlje i svake revolucije sija od nesebične požrtvovanosti za slobodu i radništvo.

Upamtimo ove činjenice i ne zaslepljujmo se fanatičkim predrasudama i bezrazložnim neprijateljstvom. Intelektualci su učinili u prošlosti ogromnu uslugu radništvu. Koliko će oni biti voljni i spremni da doprinesu pripremi i ostvarivanju revolucije zavisiće od stava radnika.

Naslovna (Šta je to komunistički anarhizam) | Sledeća (Organizacija radništva za društvenu revoluciju)