AnarhističkaBiblioteka

Aleksandar Berkman - Šta je to komunistički anarhizam?

27. Organizacija radništva za društvenu revoluciju

Dobre pripreme, kao što sam predlagao na prethodnim stranicama, će veoma olakšati zadatak društvene revolucije i osigurati njen zdrav razvitak i funkcionisanje.

Koja je glavna funkcija revolucije?

U svakoj zemlji vladaju posebni uslovi, svaka ima svoju psihologiju, običaje i navike i u procesu revolucije će se odraziti sve osobenosti jedne zemlje i njenog naroda. U suštini je svaka zemlja ista po svom društvenom (ili pre će biti protivdruštvenom) karakteru: kakvu god političku formu ili ekonomske uslove ona imala, sve su one izgrađene na ideji nasilne vlasti, na monopolu, na iskorišćavanju radništva. Glavni zadatak društvene revolucije je stoga u biti svuda isti: ukidanje države i ekonomske neravnopravnosti, podruštvljavanje sredstva za proizvodnju i distribuciju.

Proizvodnja, raspodela i komunikacija su osnovni izvori života; i na njima počiva moć prinudnog autoriteta i kapitala. Kada im se ta moć oduzme, vladari i gospodari postaju obični ljudi, kao ti i ja, prosti građani među milionima drugih. Primarna i presudna funkcija revolucije je da se to postigne.

Znamo da revolucija počinje sa uličnim neredima i metežima: početnom fazom koja uključuje nasilje i silu, ali to je samo zanosni uvod u pravu revoluciju. Vekovna beda i nedostojanstvo masa odjednom izbijaju u neredu i haosu, ponižavanje i nepravda koji su prećutno trpljeni decenijama odjednom nalaze utočište u izlivama besa i razaranju. Tako nešto je neizbežno i jedino je vladajuća klasa odgovorna za ovakvo stanje koje prethodi revoluciji. "Ko sa đavolom tikve sadi, o glavu mu se obijaju" - a to važi više u društvenom smislu nego individualnom - što je veće tlačenje i beda nametnuta masama, to će biti jača društvena oluja. Istorija to ukazuje, ali gospodari života nikada nisu slušali glas koji ih je upozoravao.

Ova faza revolucije kratko traje. Posle nje obično dolazi svesnije, ali još uvek spontano, razaranje tvrđava vlasti, vidljiva obeležja organizovanog nasilja i surovosti: ljudi napadaju zatvore, policijske stanice i druge državne zgrade, zatvorenici se oslobađaju, zakonska dokumenta se spaljuju. Instiktivna narodna pravda dolazi do izražaja. Tako je jedan od prvih poteza Francuske revolucije bilo rušenje Bastilje. Slično je i narod u Rusiji nasrnuo na zatvore i oslobodio zatvorenike na samom početku Revolucije. Narod neposredno posmatra zatvorenike kao društvene nesrećnike, žrtve postojećeg sistema i saosećaju se sa njima. Mase vide u sudovima i njihovim zapisima instrumente klasne nepravde i uništavaju ih na početku revolucije, a tako i treba.

Ova etapa isto brzo prolazi: narodni gnev se brzo stišava. Istovremeno revolucija počinje sa konstruktivnim radom.

"Da li stvarno smatraš da bi obnova uskoro počela?", pitaš.

Prijatelju, ona mora neposredno početi. U stvari, što su mase više prosvetljene, to će radnici jasnije shvatiti svoje ciljeve i bolje će se pripremiti da ih dostignu i to će revolucija biti manje razorna, a rad na obnovi će započeti brže i efektivnije.

"A zar se ti samo ne nadaš previše?"

Ne verujem. Ubeđen sam da se društvena revolucija neće "tek tako" desiti. Ona se mora pripremiti i organizovati. Da, organizovati, baš kao što se i štrajk organizuje. U stvari, biće to štrajk, štrajk svih ujedinjenih radnika u celoj zemlji - generalni štrajk.

Zastanimo i porazmislimo.

Kako zamišljaš da se borimo za revoluciju u ovim vremenima u kojima vladaju tenkovi, nervni gasovi i vojni avioni? Da li veruješ da će nenaoružane mase i njihove barikade izdržati artiljerijske napade i avionske bombe? Da li bi radništvo moglo da se izbori sa vojnim silama države i kapitala?

Na prvi pogled je smešno, zar ne? A predlog da se radnici organizuju svoje odrede, "šok trupe" ili "crveni front", kako ti komunističke partije predlažu, zar to nije još smešnije? Da li će ikada takve proleterske organizacije biti u mogućnosti da se suprotstave uvežbanoj vojsci države i privatnim trupama kapitala? Da li bi imali ikakvih šansi?

Takav predlog ti se već na prvi pogled čini potpuno nemoguć i bezuman. To bi značilo slanje hiljade radnika u sigurnu smrt.

Vreme je da raskrstimo sa prevaziđenom idejom revolucije. Danas su država i kapital previše dobro vojno organizovani da bi radnik bio sposoban da se sa njima baci u koštac na bilo koji način. Bilo bi zlo tako nešto i pokušati, a o tome misliti prava ludost.

Snaga radništva nije na bojnom polju. Ona je u radionici, rudniku i fabrici. Tu leži moć koju ni jedna armija na svetu ne može da pobedi i nijedan ljudski uticaj da porobi.

Drugim rečima, društvena revolucija se jedino može desiti posredstvom generalnog štrajka. Generalni štrajk, kada se dobro razume i uspešno izvede, jeste društvena revolucija. Toga je britanska vlada postala još brže svesna nego radnici kada je proglašen generalni štrajk u Engleskoj u maju 1926. "Ovo je revolucija", rekla je država štrajkačkim vođama. Vlasti su bile nemoćne sa svim svojim armijama i flotama. Možeš ubiti ljude, ali ih ubijanjem ne možeš naterati da rade. Radničke vođe su bile užasnute pri pomisli da generalni štrajk nagoveštava revoluciju.

Britanski kapital i država su pobedile štrajk - ne pomoću bojne moći već zbog nedostatka inteligencije i hrabrosti jednog dela radničkih lidera i zato što se engleski radnici nisu pripremili za posledice generalnog štrajka. Činjenica je da je ta ideja bila prilično nova za njih. Nikada se nisu zanimali za nju, nisu proučili njenu vrednost i mogućnosti. Sa sigurnošću možemo reći da bi se slična situacija drugačije odvijala u Francuskoj, jer su u toj zemlji radnici bili upoznati sa idejom generlanog štrajka kao revolucionarnog, proleterskog oružija.

Važno je da shvatimo da je generalni štrajk jedina mogućnost za društvenu revoluciju. U prošlosti je generalni štrajk propagiran u različitim zemljama bez isticanja njegovog značaja za revoluciju, kao jedini ostvarljiv put do nje. Vreme je da to naučimo i kada to uradimo revolucija će prestati da bude mutna, nepoznata gomila. Ona će postati stvarnost, jasno sredstvo i cilj, načelo ćiji će prvi korak biti preuzimanje industrija od strane organizovanog radništva.

"Sada mi je jasno što si uvek govorio da društvena revolucija znači pre stvaranje nego razaranje", primećuje tvoj prijatelj.

Ako ste me do sada pratili, složićete se da preuzimanje industrija nije nešto što treba prepustiti slučaju niti se to može uraditi na proizvoljan način. To se može postići samo na dobro isplaniran, sistematski i organizovan način. Sam to ne možeš uraditi, niti ja, niti neki drugi čovek, bio on Fordov radniki ili papa u Rimu. Ne postoji čovek niti organizacija koja to može da učini osim samih radnika, jer radnici rukuju privredom. Ali čak ni radnici ne mogu to da urade ako nisu organizovani i organizovani posebno za taj poduhvat.

"Mislio sam da si anarhista", prekida me tvoj prijatelj.

Jesam.

"Čuo sam da anarhisti ne veruju u organizaciju."

Mogu da zamislim da jesi, ali to je stara rasprava. Svako ko ti kaže da anarhisti ne veruju u organizaciju govori gluposti. Organizacija je sve i sve je organizacija. Ceo život je organizacija, svesna ili nesvesna. Svaki narod, svaka porodica, pa čak i pojedinac je organizacija ili organizam. Svaki deo svakog živog bića je organizovan na takav način da skladno funkcioniše. U suprotnom bi različiti organizmi loše funkcionisali i život ne bi mogao da postoji.

Postoje ipak ovakve i onakve organizacije. Kapitalističko društvo je tako loše organizovano da mnogi njegovi članovi moraju da pate: kako kada te nešto boli, pa onda tvoje celo telo obuhvate bolovi i postaneš bolestan.

Postoji organizacija koja je bolna jer je bolesna i organizacija koja predstavlja radost jer znači zdravlje i snagu. Organizacija je bolesna ili loša kada zanemaruje ili guši bilo koje organe ili svoje članove. U zdravom organizmu svi delovi su jednako vredni i ne pravi se razlika. Organizacija koja je osnovana na prinudi, koja primorava i iznuđava, je loša i nezdrava. Slobodarsko ustrojstvo, koje je dobrovoljno oformljeno i u kojem su svi članovi slobodni i jednaki, je zdravo telo i može dobro da funkcioniše. Takva organizacija je slobodno spajanje ravnopravnih delova. To je vrsta organizacije u koju anarhisti veruju.

Takva mora da bude organizacija radništva ako radništvo želi da bude zdravo telo, koje delotvorno radi.

To znači da pre svega nijedan član organizacije ili udruženja ne sme da se nekažnjeno podvaja, ugnjetava ili zanemaruje. Kada bi tako uradili bilo bi kao da se ne osvrćemo na zub koji nas boli: celo telo bi obolelo.

Odnosno radničko udruženje mora biti izgrađeno na načelima jednake slobode svih svojih članova.

Tek kada je svako slobodna i nezavisna jedinica koja sarađuje sa drugima po svom sopstvenom izboru radi uzajamne dobiti, ceo posao će biti uspešan i moćan.

Ravnopravnost znači da nema razlike šta ili ko je određeni radnik: bio on sposoban ili nesposoban, bio on zidar, stolar, inženjer ili fizikalac, da li on ima mala ili velika primanja. Svačiji interes je isti: svi pripadaju zajedno i samo kada se udruže mogu da postignu svoj cilj.

To znači da se radnici u fabrici ili rudniku moraju organizovati kao jedno telo; jer nema veze kakvim poslom se bave ili kojim zanat su izučili, već koji šta im je u interesu, a njima je svima isto u interesu - boriti se protiv poslodavca i sistema iskorišćavanja.

Sam razmisli kako je nedelotvoran i glupav sadašnji način radničke organizacije u kojoj ljudi koji se bave određenim zanatom ili poslom štrajkuju, dok u istoj grani privrede ljudi nastavljaju sa radom. Zar nije besmisleno da vozači tramvaja u Nju Jorku štrajkuju dok radnici u podzemnoj železnici, taksisti i vozači autobusa ostaju na svojim radnim mestima? Glavna svrha štrajka je da dovede poslodavca u situaciju da mora da pristane da ispuni zahteve radnika. Do takve situacije može jedino doći ako se sveže cela privreda o kojoj je reč, te je delimičan štrajk samo utrošak energije i vremena radnika, a da ne pričamo kakve su štetne moralne posledice neizbežnog poraza.

Razmisli o štrajkovima u kojima si ti učestvovao ili neko koga poznaješ. Da li je tvoj sindikata ikada pobedio osim kada je mogao da primora poslodavca da ustupi? I kada je mogao da učini tako nešto? Samo onda kada je šef znao da su radnici ozbiljni, kada nije bilo razdora među njima i kada nije bilo ustručavanja i oklevanja i kada su se namerili da pobede po svaku cenu. Posebno onda kada je poslodavac osećao da je na milost i nemilost sindikata, kada nije mogao da upravlja svojom fabrikom ili rudnikom zbog nepopustljivog stava radnika, kada nije mogao da dobavi štrajkbrehere i izdajnike i kada je uvideo da će više naškoditi njegovom poslu ako pristane na zahteve radnika nego kada ih odbije.

Jasno je da ga možeš primorati na saglasnost samo kada si se baš nameračio, kada je tvoj sindikat jak i kada ste dobro organizovani i udruženi tako da šef ne može da vodi fabriku protiv vaše volje. Poslodavac je najčešće veliki proizvođač ili kompanija koja ima fabrike i rudnike na različitim mestima. Zamislimo da je to kombinat uglja. Kada ne može da upravlja svojim rudnicima u Pensilvaniji zbog štrajka, pokušaće da nadoknadi svoje gubitke rudnicima koji nastavljaju sa radom u Virdžiniji ili Koloradu i podizanjem tamošnje proizvodnje. Sada, kada rudari u tim državama nastave sa radom dok ti štrajkuješ u Pensilvaniji, kompanija ništa ne gubi. Štrajk joj je čak i dobrodošao da bi mogla da podigne cenu uglja na osnovu da je ponuda opala zbog štrajka. Na taj način kompanija može ne samo da rasturi tvoj štrajk veeć i da nahuška javno mnjenje protiv vas, jer ljudi nepromišljeno veruju da je povećanje cena uglja stvarno posledica tvog štrajka dok je u stvornosti pravi razlog pohlepa vlasnika rudnika. Ti ćeš izgubiti štrajk i neko vreme ćete morati ti i radnici da plaćate veću cenu uglja, i ne samo uglja, već i svih ostalih namirnica, jer će sa porastom cene uglja povećati cena ostalih stvari.

Shvataš valjda kako je glupa sadašnja sindikalna politika koja dozvoljava drugim rudnicima da rade dok je tvoj rudnik u štrajku. Drugi ostaju na poslu i finansijski ispomažu tvoj štrajk, ali zar ne vidiš da je njihova pomoć samo pomaže da se slomi tvoj štrajk jer oni nastavljaju da rade i time ti čine medveđu uslugu time što daju priloge tvom štrajkačkom fondu? Ima li nečeg još glupljeg?

Ovo važi za svaku granu privrede i svaki štraj. Što se onda čudiš da je većina štrajkova izgubljena? Takav je slučaj i u Americi i u drugim zemljama. Ispred mene je upravo plava knjiga koja je obljavljena u Engleskoj pod naslovom "Radnička statistika". Podaci pokazuju da štrajkovi ne vode radničkim pobedama. Sledi slika za period između 1920. i 1927. godine:

Pobeda u korist:

U stvari su onda 60% svih štrajkova bili izgubljeni. Tome treba pridodati i gubitak radnih dana zbog štrajka što znači da tada nema plate. Ukupan broj izgubljenih radnih dana u Engleskoj je 1912. godine iznosio 40 890 000, što je skoro isto kao i život 2 000 ljudi, ukliko svako živi 60 godina. 1919. je broj izgubljenih radnih dana bio 34 969 000; 1920. godine on je bio 26 568 000; 1921. 85 872 000, a 1926., kao posledica generalnog štrajka, 162 233 000 dana. Ovi podaci ne uključuju vreme i plate koje su izgubljene zbog nezaposlenosti.

Ne treba nam neka velika računica da bi videli da se tadašnji štrajkovi nisu isplatili i da radnički sindikati nisu pobednici u privrednim sukobima.

Sa druge strane, to ne znači da štrajkovi nemaju nikakvu svrhu. Oni su štaviše veoma dragoceni: oni uče radnike koliko je saradnja važna i kako je neophodno da se stane rame uz rame sa svojim drugovima i ujedinjeno bori za zajednički cilj. Štrajkovi ih obučavaju klasnoj borbi i razvijaju duh zajedništva i otpor prema gazdama, solidarnost i odgovornost. U tom smislu čak i najneuspešniji štrajk nije gubitak. Kroz njega radnici uče da se "jedna povreda tiče svih nas", praktična mudrost koja otelotvoruje najdublje značenje proleterske borbe. To se ne odnosi samo na svakodnevnu borbu za materijalno poboljšanje, već i na sve radnike i njihove živote, posebno na stvari koje uključuju slobodu i pravdu.

Jedno od najvećih oduševljenja je kada vidiš da se mase uzdižu zbog društvene pravde, o kome god da je reč i u čijem god da je interesu, a ona se tiče sviju nas, u pravom smislu. Što je radništvo prosvetljenije i svesnije svojih interesa to su šire i sveobuhvatnije njegove naklonosti i odbrana pravde i slobode. Dokaz tog razumevanja je protest svih radnika sveta protiv sudskog ubistva Saćoa i Vancetija u Masaučestu. Svesno i nesvesno mase su se osetile u celom svetu, kao i svaki valjan čovek, da se i njih tiče izvršenje jednog takvog zločina. Takvi protesti su se nažalost ograničili na rezolucijama i pismima protesta. Da se organizovano radništvo okrenulo delovanju, kao što je na primer generalni štrajk, njegovi zahtevi ne bi mogli biti ignorisani i dva prijatelja i plemenita čoveka ne bi bili žrtvovani silama reakcije.

To bi takođe poslužilo da se pokaže ogromna moć proletarijata, sile koja uvek pobeđuje kada je ujedinjena i nepopustljiva. To je dokazano mnogo puta u prošlosti kada je odlučan stav proletarijata sprečio planirano zakonsko nasilje, kao u slučaju Hejvuda, Mojera i Petibona, službenika Zapadne federacije rudara koje su baroni uglja države Ajdaho planirali da pošalju pod giljotinu tokom štrajka rudara 1905. 1917. je ponovo solidarnost radnika osujetila pogubljenje Toma Munija u Kaliforniji. Blagonakloni stav organizovanog radništva u Americi prema Meksiku bio je do sada prepreka vojnoj okupaciji te zemlje od strane SAD radi interesa američke naftne industrije. Slična je situacija i u Evropi gde je udruženo delovanje radnika uspešno i uvek iznova nateralo vlasti da amnestiraju političke zatvorenike. Engleska država se toliko plašila saosećanja britanskog radništva sa Rusijom da je morala da se pretvara da je neutralna i nije se usudila da otvoreno potpomaže kontrarevoluciju. Kada su lučki radnici odbili da utovare hranu i municiju namenjenu Beloj armiji, Engleska vlada je pokušala sa obmanom. Ona je zvanično rekla radnicima da je pošiljka namenjena Francuskoj. U toku sakupljanja istorijskog materijala u Rusiji, 1920. i 1921. godine, dopale su mi ruku zvanična britanska dokumenta koja dokazuju da je pošiljka odmah prosleđena iz Francuske za Rusiju po direktnoj naredbi Britanske vlade, kao pomoć kontrarevolucionarnim generalima na severu Rusije koji su stvorili takozvanu Čaikovski-Miler vladu. Ovaj incident - jedan od mnogih - pokazuje u celini koliko su se vladajuće sile plašile buđenja klasne svesti i solidarnosti međunarodnog proletarijata.

Što radnici više ojačaju taj duh, to će imati više uspeha u oslobodilačkoj borbi. Klasna svest i solidarnost moraju da narastu do nacionalnih i internacionalnih razmera pre nego što radnici mogu da dostignu svoju punu snagu. Gde god ima nepravde, progona i tlačenja - bila to reč o potčinjavanju Filipina, invaziji na Nikaragvu, porobljavanje radnika u Kongu od strane Belgijskih eksploatora, gušenje otpora u Egiptu, Kini, Maroku ili Indiji - svugde je zadatak radnika da uzdignu svoj glas protiv nasilja i pokažu svoju solidarnost u zajedničkoj borbi ljudi bez zemlje i imovine u svetu.

Radništvo polako napreduje ka društvenoj svesti: štrajkovi i drugi izrazi saosećanja su vredni pokazatelji takvog nadahnuća. Kada nam se čini da je većina štrajkova danas izgubljena, to je zato što proletarijat nije još uvek u potpunosti svestan svojih nacionalnih i internacionalnih interesa, nije organizovan po dobrim principima i nedovoljno shvata neophodnost svetske saradnje.

Tvoja svakodnevna borba za poboljšanje uslova bi uskoro poprimila sasvim drugačiji karakter kada bi se organizovao tako da kada tvoja fabrika stupi u štrajk, cela privreda zaustavlja svoj rad; ne postepeno već odjednom. Tada bi poslodavac zavisio od tvoje milosti, jer šta on može da učini kada zupčanici cele industrije miruju? On možda može da nađe par štrajkbrehera za jednu ili dve fabrike, ali ne može ih naći dovoljno za celu privredu, niti bi mislio da je tako nešto sigurno i korisno. Štaviše, prestanak rada jedne od privreda bi uticao na veliki broj drugih, jer je moderna privreda povezana i isprepletena. Situacija bi se odjednom ticala cele zemlje, javnost bi se uzrujala i tražila da se stvari razreše. (Sada kada jedna fabrika štrajkuje niko ne mari i možeš da gladuješ dokle god si tih.) Rešenje bi onda opet zavisilo od tebe i snage tvoje organizacije. Kada bi šefovi videli da si svestan svoje moći i da si odlučan, oni bi se nedugo zatim predali i gledali da nađu kompromis. Svaki dan bi ih koštao milione, radni ci bi možda sabotirali mašine i rad i poslodavci bi brižno želeli samo da "razreše stvari", dok im štrajk u jednoj fabrici ili oblasti dobro dođe, jer znaju da su sve prilike protiv tebe.

Treba shvatiti koliko je bitno na kakav način i na kakvim načelima počiva tvoj sindikat i koliko je važna solidarnost i saradnja u tvojoj svakodnevnoj borbi za bolje uslove. U jedinstvu leži tvoja snaga, ali to jedinstvo ne postoji niti je moguće dokle god se organizuješ po pozivima i zanatima, a ne po privredama.

Nema ničeg važnijeg i hitnijeg od toga da ti i tvoji saradnici odmah promene oblik svoje organizacije.

Ne treba menjati samo oblik organizacije. Tvoj sindikat mora da bude načisto o tome koji su mu ciljevi i svrha. Radnik mora da razmisli o tome šta stvarno želi i kako misli da to postigne i kojim sredstvima. Mora da nauči kakav sindikat mu treba, kakva bi bila njegova funkcija i šta bi on trebao da pokuša da uradi.

Šta treba sindikat da uradi? Koje je oružije pravog radničkog sindikata?

Svrha sindikata je prvenstveno da koristi svojim članovima. To je njegova glavna obaveza. Oko toga nema razmirica i svaki radnik to shvata. Kada odbijaju da se priključe radničkim organizacijama, onda oni to čine iz neznanja i jer ne cene jedinstvo, i u tom slučaju ih moramo prosvetliti. Najčešće ne žele da pripadaju sindikatu jer su izgubili veru u njega ili su razočarani. Mnogi od onih koji se drže dalje od sindikata tako čine jer su čuli mnoge priče o snazi organizovanog radništva, dok sa druge strane znaju, često iz ličnog lošeg iskustva, da ona gubi u skoro svakoj važnijoj borbi. "Ma da, sindikat", besno govore, "on ne služi ničemu...". Iskreno govoreći oni jesu u pravu do određene mere. Vide da organizovan kapital uvodi politiku otvorenih radionica [proclaim the open shop policy] i pobeđuje sindikate; vide da sindikalne vođe prodaju štrajkove i izdaju radnike; vide članstvo koje stoji nemoćno u političkim mahinacijama unutar i izvan sindikata. Sigorno ne razumeju zašto je tako, ali vide činjenice i okreću se protiv sindikata.

Neki opet odbijaju da imaju ikakvih posla sa sindikatom jer su bili jedno vremeno u članstvu i znaju kakvu nebitnu ulogu igraju pojedinačni članovi, prosečni radnici, u upravljanju organizacijom. Lokalnevođe, oblasna i centralna tela, nacionalni i internacionalni službenici i šefovi Američke federacije radnika, u SAD "vode celu igru", reći će ti. "Ti ne možeš ništa da radiš do da glasa'', a ako se buniš ima da te izbace".

Oni su nažalost u pravu. Znaš ko vodi sindikatom. Članstvo odlučuje o malo tome. Oni predaju svu moć vođama, a ovi postaju šefovi i kao i u većem delu društvenog života ljudi su primorani da se pokore odredbama onih koji su u početku trebali njima da služe. Jednom kada tako postupiš, moć koju si predao će u svako vreme biti iskorišćena protiv tebe i tvojih interesa. Ti se onda buniš protiv svojih vođa i kako "zloupotrebljavaju svoju moć". Ne, prijatelju, ne iskorišćavaju je oni, oni je samo koriste, jer je korišćenje moći već samo po sebi najgora zloupotreba.

Sve se to mora promeniti ako želiš da ima rezultata. U društvu se to mora promeniti preuzimanjem političke moći iz ruku vladara i njihovim ukidanjem u celini. Pokazao sam da politička moć znači autoritet, ugnjetavanje i tiraniju i da nam nije potrebna politička država već razumno upravljanje zajedničkih poslova.

Znamo kolika je moć radništva kao stvaraoca svog bogatstva i nosioca sveta na svojim ramenima. Kada se dobro udruže i organizuju, radnici kontrolišu situaciju i oni sami su vladari. Snaga radnika se ne nalazi u dvorani sindikata; ona je u radionici, fabrici i rudniku. Tamo se on mora organizovati, na svojem radnom mestu. Tamo on zna šta hoće, kakve su mu potrebe i na štra treba da se usredsredi. Svaka radionica i fabrika bi trebalo da imaju poseban odbor koji bi se bavio potrebama i željama ljudi, ne vođa već članstva oko peći i za radnim stolovima, da se brine o zahtevima i žalbama njihovih saradnika. Takav jedan odbor koji bi bio uvek na licu mesta i pod nadzorom i kontrolom radnik

a, ne poseduje moć: on samo izvršava naloge. Njegovi članovi mogu biti u svakom trenutku opozvani i drugi se mogu izabrati umesto njih, kako to trenutak nalaže i po sposobnostima neophodnim za izvršavanje zadatka. Radnici odlučuju o pitanjima i sprovode svoje odluke kroz radničke odbore.

Radništvu treba takav oblik i karakter organizacije. Samo takva forma može da ispuni svoju pravu svrhu i volju, da bude dostojan govornik i služi svojim stvarnim interesima.

Ovi radnički odbori, kada se povežu sa sličnim organizacijama u drugim fabrikama i rudnicima, kada se udruže lokalno, regionalno i nacionalno, stvorile bi nov tip radničke organizacije koji bi bio snažan glas [virile voice] radnika i njegov delotvoran zastupnik. Cela težina i energija ujedinjenog radništva bi ga podupirala i bio bi strahovita sila u svom obimu i potencijalima.

U svakodnevnoj borbi proletarijata jedna takva organizacija bi mogla da dostigne pobede o kojima trenutni konzervativni sindikat, kako je trenutno organizovan, može samo da sanja. U''ivala bi poštovanje i poverenje masa, privukla bi neorganizovane radnike i ujedinila radničke sile na osnovama ravnopravnosti svih radnika i njihovih zajedničkih interesa i ciljeva. Ona bi se suočila sa gazdama sa svom moći radničke klase iza njenih leđa, sa novim stavom o svesti i snazi. Samo tada će radnici dostići jedinstvo i odraz [expression] koji bi bio od stvarnog značaja.

Takav sindikat bi uskoro postao više od pukog branioca i zaštitnika radnika. Ljudi bi u njemu shvatili presudni značaj jedinstva i moći radničke solidarnosti. Fabrika i radionica bi služili kao mesto za obučavanje koje bi razvilo razumevanje među radnicima o svojoj ulozi u životu, njihovo samopouzdanje i nezavisnost; naučilo bi ih uzajamnoj pomoći i saradnji, postali bi svesni svoje odgovornosti. Radnik bi naučio da odlučuje i dela koristeći svoje sopstveno rasuđivanje, ne bi prepustio vođama i političarima da se brinu o njegovim poslovima i bave o njegovom životu i blagostanju. On bi bio taj koji bi odlučivao, zajedno sa svojim drugovima za radnim stolovima, o tome šta želi i koja sredstva najbolje služe njegovom cilju, a njegov odbor bi na licu mesta samo izvršavao naredbe. Radionica i fabrika bi postale radnikova škola. On bi naučio koje mu mesto danas pripada u društvu, koju funkciju zauzima u privredi i koja je svrha njegovog života. On bi se razvijao kao radnik i kao čovek, i divovsko radništvo bi dostiglo svoju punu visinu. Kada to sazna, postaće jak.

Nedugo zatim neće više biti zadovoljan svojim položajem najamničkog roba, kao zaposleni i zavisnik od dobre volje svojih gospodara koje njegov rad izdržava. Radnik će shvatiti da su sadašnji ekonomski i društveni poredak zločinački i pogrešni i nameriće se da ih promeni. Radnički odbor i sindikat će postati polje za pripremu novog ekonomskog sistema i društvenog života.

Vidiš stoga koliko je bitno da ti i ja i svaki čovek kojeg interesuje dobrobit radnika radi na ostvarivanju ovih planova.

Baš ovde želim da naglasim da je posebno hitno da napredniji proletarijat, radikalan i revolucionaran, malo više porazmisli o ovoj tome, jer većina njih, pa čak i neki anarhisti, to posmatraju kao pobožnu želju i daleku nadu. Oni ne shvataju da je važno da napori idu u tom pravcu. To ipak nije samo nekakav san. Mnogobrojni napredni radnici se sreću u razumevanju: Industrijski radnici sveta i revolucionarni anarhosindikati u svakoj zemlji se posvećuju da to ostvare. To je neodložna potreba sadašnjice i nikada ne mogu dovoljno da naglasim da jedino prava radnička organizacija može da ostvari ono za šta se zalaže. U njoj je spas radništva i njegova budućnost. Organizacija odozdo, koja počinje sa radionicom i fabrikom, na temelju zajedničkih interesa svih radnika, nezavisno od njihovog poziva, rase ili zemlje, sredstvima zajedničkih napora i ujedinjeni, mogu sami da reše pitanja radništva i služe pravom čovekovom oslobađanju.

"Ti si govorio o radnicima koji će preuzeti privredu", podseća me tvoj prijatelj. "Kako će oni to učiniti?"

Da, zaneo sam se kada si postavio primedbu o organizaciji. Treba o tome dobro prodiskutovati, jer je to srž problema koje posmatramo.

Vratimo se na preuzimanje privrede. To ne znači samo njihovo preuzimanje, već i upravljanje njima od strane radništva. Što se tiče njihovog preuzimanja, moraš obratiti pažnju da radnici već jesu u svojoj privredi. Preuzimanje se sastoji u tome da radnici ostanu tamo gde jesu, ali ne kao zaposleni već kao pravedni kolektivni vlasnici.

Obesvajanje kapitalističke klase tokom društvene revolucije - preuzimanje privrede - zahteva taktike koje su direktno obrnute onima koje se sada koriste pri štrajku. U ovoj ti prestaješ sa radom i ostavljaš šefa da poseduje fabrike i rudnike. To je idiotski postupak, naravno, jer daješ prednost gospodarima: on može postaviti izdajnike i štrajkbrehere na tvoje mesto, a ti ostaješ na ulici.

Pri obesvajanju ti ostaješ na svom radnom mestu i izbacuješ šefa. On može ostati samo pod ravnopravnim uslovima sa ostalima: kao radnik među radnicima.

Radničke organizacije u nekom mestu će se baviti javnim ustanovama, sredstvima za komunikaciju, proizvodnju i distribuciju u određenoj oblasti. Telegrafisti, telefonisti i električari, železničari i tako dalje preuzimaju (putem svojih revolucionarnih radničkih odbora) radionice, fabrike i druge ustanove. Kapitalistički čelnici, nadzornici i menadžeri će biti sklonjeni sa svojih položaja, ako se budu opirali i odbijali da sarađuju. Ako žele da učestvuju, onda im se mora dati do znanja da nisu više ni gospodari ni vlasnici: fabrika je postala javno vlasništvo pod upravom radničkog sindikata koji se bavi tom privrednom granom, u kojem svi ravnopravno odlučuju o opštim postupcima.

Za očekivati je da će viši službenici velikih industrijskih i proizvođačkih firmi odbiti da sarađuju. Oni su time sami sebe isključili. Njihovo mesto moraju da zauzmu radnici koji su se prethodno pripremili za posao. Zato sam uvek pre naglašavao neophodnost pripreme u industriji. To je glavna potreba u situaciji koja će se neizbežno pojaviti i od koje će zavisiti više od bilo kojih drugih činioca uspeh društvene revolucije. Pripreme u industriji su najosnovnija tačka, bez koje je revolucija osuđena na propast.

Inženjeri i drugi tehnički specijalci će se verovatno pridružiti radništvu kada dođe do društvene revolucije, posebno ako se ostvare bolje veze i više razumevanja između fizikalnog i umnog radnika.

Ako oni odbiju i radnici ne uspeju da se pripreme u industriji i tehnici, onda proizvodnja zavisi od prinude onih koji ne žele svojom voljom da se priključe - eksperiment koji je isproban u Ruskoj revoluciji i koji se pokazao kao potpuni promašaj.

Kobna greška boljševika u vezi sa ovim pitanjem bila je ta što su se loše odnosili prema celoj klasi inteligencije zbog suprostavljanja samo nekih njenih članova. Bilo je to u duhu netrpeljivosti, zagriženosti u fanatičku dogmu koja je na kraju dovela do progona jedne cele društvene grupe zbog grešaka pojedinih osoba. To se pokazalo u politici osvete prema celokupnoj jednoj profesionalnoj grupi, tehničkim specijalistima, organizacijama koje su sarađivale i uopšteno svim kulturnim osobama. Većina njih, koji su isprva bili prijateljski nastrojeni prema revoluciji, a neki čak i oduševljeni, otuđili su se od nje zbog boljševičkih taktika, a njihova saradnja je postala nemoguća. Zbog svojih diktatorskih stavova komunisti su se okrenuli povećanom ugnjetavanju i tiraniji dok nisu na kraju uveli potpuno ubojna sredstva proizvodnje po industrijski život zemlje. Bilo je to doba prinudnog rada, uvođenje vojnog uređenja u fabrike i radionice, koje se neizbežno moralo završiti kao katastrofa, jer je prinudni rad, po samoj prirodi prisile, loš i nedelotvoran; štaviše, oni koji su prinuđeni da rade reaguju na situaciju sabotažom i sistematskim zabušavanjem, koje pametan čovek može primeniti da se ne otkriju u razumnom vremenskom roku i koji prouzrokuje još više štete mašineriji i proizvodnji nego da se nije uopšte radilo. Uprkos najsurovijim merama merama protiv takve vrste sabotaže i smrtnoj kazni, država je bila nemoćna da reši problem. Postavljanje boljševika, političkog nadzornika, nad svakim tehničarem na bilo kojem odgovornijem položaju nije pomoglo. To je samo stvorilo sijaset parasitskih službenika koje nije interesovala industrija i koji su se samo mešali u posao onih naklonjenih revoluciji koji su želeli da pomognu, dok njihova nezainteresovanost za zadatak ni na koji način nije sprečavala sabotažu. Sistem prinudnog rada se na kraju pretvorio u ono što je praktično značilo ekonomsku kontrarevoluciju i nikakvi napori diktature nisu mogli da promene situaciju. To je primoralo boljševike da promene svoju politiku prinudnog rada i da pokušaju da privole specijaliste i tehničare tako što su im davali velike plate i vraćali im vlast nad industrijom.

Bilo bi glupo i zločinački da se opet isprobaju metodi koji su u takvoj meri bili neuspešni u Ruskoj revoluciji i koji su, već samo zbog svog karaktera, osuđeni na propast svaki put, u industrijskom i moralnom smislu.

Jedino rešenje ovog problema je već iznet predlog o pripremi i obučavanju radnika u umetnosti organizacije i upravljanja industrijom, kao i jačoj vezi fizičkog i umnog radnika. Svaka fabrika bi trebala da ima posebne radničke savete, koji su odvojeni i nezavisni od fabričkog odbora, čija bi svrha bila da se radnici upoznaju sa različitim fazama određene privrede, uključujući dostavku sirovog materijala, proces proizvodnje, nusprodukata i načina distribucije. Ovaj industrijski savet mora stalno da postoji, ali bi njegovi članovi trebali da se smenjuju tako da praktično svi radnici učestvuju u njemu. Zamislimo da se industrijski savet određene ustanove sastoji od pet članova između pet i dvadesetpet članova, zavisno od složenosti industrije ili veličine određene fabrike. Članovi saveta, pošto su se dobro upoznali sa industrijom, objavljuu šta su naučili radi informisanja svojih saradnika i novi članovi se biraju da nastave sa proučavanjem. Na taj način cela fabrika može neprestano da skuplja znanja o organizaciji i upravljanju i da bude u korak sa svojim razvojem. Ovi saveti bi služili kao škola u kojoj bi se radnici upoznali sa tehnikama u svim fazama njihove industrije.

U isto vreme veća organizacija, sindikat, mora da iskoristi svaki napor da bi primorala kapital da dozvoli veće sudelovanje radnika u trenutnom upravljanju. To, čak i u najboljem slučaju, može koristiti samo maloj grupi radnika. Plan koji sam gore izneo, sa druge strane, otvara mogućnosti industrijske obuke za praktično svakog radnika u fabrici ili radionici.

Istina je da postoje određene vrste posla - kao što su inženjerstvo (građevinarstvo, električno inžinjerstvo i mašinstvo) koje industrijski saveti ne bi mogli da izuče pomoću prakse. Ono što će oni naučiti tokom opšteg procesa u privredi će biti od neprocenjive vrednosti kao priprema. Za ostatak je strašno neophodna bolja veza i bliže prijateljstvo između tehničara i radnika.

Preuzimanje privrede je prema tome prvi veliki cilj društvene revolucije. Samo organizovani proletarijat koji je spreman za svoj zadatak to može ostvariti. Značajan broj radnika je već shvatio njenu važnost i zadatak koji je pred njima, ali samo razumevanje onoga što bi trebalo da se uradi nije dovoljno. Učenje o tome je sledeći korak. Organizovana radnička klasa treba odmah da se da u svoj pripremni rad.

Naslovna (Šta je to komunistički anarhizam) | Sledeća (Principi i praksa)