Aleksandar Berkman - Šta je to komunistički anarhizam?
18. Diktatura na delu
Ona je uvela boljševičku vladavinu nad zemljom od 120 miliona stanovnika. U ima "diktature proletarijata" jedne političke organizacije, komunističke partije, oni su postali apsolutistički vladari Rusije. Diktatura proletarijata nije bila diktatura od strane proletarijata. Milioni ljudi ne mogu svi biti diktatori. Niti hiljade članova partije to mogu biti. Diktatura je po prirodi ograničena na mali broj osoba. Što ih je manje, to je ona jača i koncetrisanija. Diktatura je u stvarnosti uvek u rukama jedne osobe, snažnog čoveka koji upravlja svojim saradnicima [co-dictator]. Ne može biti drugačije i tako je bilo i sa boljševicima. 1
Pravi diktator nije bio ni proletarijat ni komunistička partija. Centralni komitet je teoretski imao svu moć, ali je ona u stvari bila podeljena unutar malog kruga tog komiteta, naime političkog biroa iliti "politbiroa". Čak ni politbiro nije bio pravi diktator, iako je njegovih članova bilo malo. U politbirou je uvek bilo različitih mišljenja oko svakog važnog pitanja, kao što ih mora biti kada ima više glava koje odlučuju. Pravi diktator je bio čovek čiji je uticaj podupirala većina u politbirou. To je bio Lenjin i on je bio prava "diktatura proletarijata", kao što je i Musolini bio diktator u Italiji, a ne fašistička partija. Ljudi su uvek sprovodili Lenjinove ideje, od samog početka boljševičke partije do kraja Lenjinovog života. One su ostvarljivane čak i kada je cela partija bila protiv ili kada se centralni komitet ogorčeno borio protiv njegovih predloga. Lenjin je uvek pobeđivao i uvek prevlađivao u svakom kritičnom periodu tokom boljševičke istorije. Tako nešto se nije moglo izbeći jer diktatura uvek znači prevlast najjače osobe, nadmoć volje pojedinca.
Cela istorija komunističke partije, kao i svaka diktatura, nepobitno to dokazuju. Sami boljševčki spisi to pokazuju. Dovoljno je pomenuti par važnih događaja da bi potkrepio moju tvrdnju.
Marta 1917. godine, kada se Lenjin vratio kući iz egzila u Švajcarskoj, centralni komitet je odlučio da pristupi vladinoj koaliciji koja je stvorena nakon pada carskog režima. Lenjin je bio protiv saradnje sa buržoazijom i menjševicima koji su već bili u vladi. Uprkos tome što je partija već donela odluku i što je Lenjin bio skoro sam, njegov uticaj je prevagnuo. Centralni komitet se predomislio i usvojio Lenjinovo stanovište.
Kasnije je Lenjin u julu 1917. zagovarao neodložnu revoluciju protiv Kerenskijeve vlade. Njegov predlog je potpuno odbačen čak i od strane njegovih najbližih prijatelja kao zločinački i glupav. Lenjin je opet pobedio, čak i po cenu toga što su Zinovjev, Kamenjev i drugi uticajni boljševici odbili da on izvede svoj plan i napustili centralni komitet. Uzgred, puč (pokušaj da se se smeni Kerenski) je bio neuspešan i koštao je mnoge radnike života.
Njegovi saradnici su osudili Lenjina da je crveni teror koji je zaveo čim se dokopao vlasti posle oktobarske revolucije potpuno neosnovan i direktna izdaja revolucije. Uprkos zvaničnim protestima najaktivnijih i uticajnih članova partije, Lenjin je ostao pri svome.
Tokom pregovora iz Brest-Litovska opet je Lenjin nepokolebljivo nastojao na "miru uz sve uslove" koji je potpisao sa Nemačkom dok su se Trocki, Radek i druge važne boljševičke vođe suprotstavljale uslovima nemačkog cara jer su po njima oni bili ponižavajući i kobni. Lenjin je još jednom pobedio.
"Nova ekonomska politika" ("nep") koju je Lenjin nametnuo svojoj partiji tokom Kronštatskih događaja je odbijena od strane centralnog komitateta kao poništavanje svih revolucionarnih dostignuća i smrtonosni udarac komunizmu. To je stvarno bilo potpuno osporavanje revolucije i povratak na poredak koji su oktobarske promene srušile. Lenjinova volja je prevagnula i njegova rezolucija je ostvarena na IX kongresu komunista održanog u Moskvi, u martu 1921.
Kao što vidiš, navodna diktatura proletarijata je bila samo Lenjinova diktatura. On je upravljao politbiroom, politbiro je upravljao centralnim komitetom, centralni komitet partijom, a partija proletarijatom i ostatku naroda. Rusija je imala preko stotinu miliona stanovnika; komunistička partija je imala manje od pedeset hiljada članova; centralni komitet je sačinjavala nekolicina ljudi, politbiro samo njih par, a Lenjin je bio samo jedan. Taj jedan je činio diktaturu proletarijata.
Rusija je velika zemlja, proteže se preko polovine Evrope i dobrog dela Azije. Naseljena je brojnim rasama i nacionalnostima koji pričaju razne jezike i imaju različite vidove razmišljanja, razne interese i poglede na život. Znamo šta je careva diktatura učinila zemlji. Pogledajmo onda šta je diktatura "proletarijata" uradila. Danas, posle više od jedne decenije boljševičke vladavine Rusijom, možemo izvući valjane zaključke o njenim učincima i razmotriti šta je sve postigla.
Politički cilj revolucije je bio da se uništi dr''avna tiranija i tlačenje i da se oslobodi narod. Boljševička vlada se pokazala kao najgori despotizam.
Glavni ekonomski cilj revolucije je bio da se ukine kapitalizam i uvede komunizam i ravnopravnost.
Boljševička diktatura je počela da uvodi sistem nejednakih plata i raličitih naknada i na kraju je počela da inova uvodi kapitalističko vlasništvo nakon što je ono bilo ukinuto direktnom akcijom industrijskog i agrarnog proletarijata. Ruska država je sada jednim delom državno-kapitalistička, a drugim delom kapitalistička.
Diktatura i crveni teror bili su glavni razlozi zbog kojih se zaustavio ekonomski život u zemlji. Ohola boljševička vlast se sukobila sa ljudima i njen despotizam je ogorčio mase. Najbolje grupe su se udaljile od revolucije zbog suzbijanja svakog nezavisnog napora i što im je izgledalo da je sve samo privatna stvar političke partije na vlasti. Nakon što su se susreli sa novom tiranijom umesto slobode za kojom su žudeli, radnici su se obeshrabili. Videli su kako im oduzimaju ono što su postigli revolucijom i kako to koriste kao oružije protiv njih i njihovih ciljeva. Proletarijat je morao da se suoči sa činjenicom da je njihov fabrički savet podređen diktatu komunističke partije i da ne može da zastupa interese radnika. Njihov sindikat je postao prosti izvršioc i glasnik boljševičkih naređenja i odjednom se našao u situaciji gde njegov glas više ništa nije značio, ne samo u upravljanju industrijom već i u njegovoj fabrici gde je bio primoran da radi uz dodatno radno vreme i malu platu. Radnici su uskoro shvatili da su im oteli revoluciju i da je njihovim sovjetima oduzeta moć, kao i da zemljom upravljaju ljudi iz dalekog Kremlja, kao što je bilo i za vreme cara. Nakon što su radnici otuđeni kreativne i revolucionarne aktivnosti i pošto im je jedino dozvoljeno da žive pokoravajući se novim gospodarima, dok su ih pritom boljševici i čekisti vazda maltretirali, i uvek u neprestanom strahu od zatvora ili streljanja, oni su su revoluciju. Napuštali su fabrike i selili se na selo da bi pobegli od jezivih vladara i u najmanju ruku sebi osigurali koricu hleba. Na taj način se slomila industrija zemlje.
Seljaci su se suočavali sa naoružanim komunistima koji su dolazili u njihova sela i otimali im plodove njihovog rada, i koji su se prema njima isto tako svirepo i nasilno odnosili kao i stari carski oficiri. Nekakve lenje, beskorisne dangube su dominirale njihovim sovjetim samo zato što su sebe nazivali boljševicima i što im je Moskva čuvala leđa. Oni su dobrovoljno, katkad rado i darežljio, davali pšenicu u i kukuruz radnicima i vojnicima, ali sada su njihove životne namirnice trulile na nekoj ze''lezničkoj stanici ili skladištu jer boljševici nisu umeli da uspešno upravljaju, a nisu nikome dozvolili da to uradi umesto njih. Znali su da njihova braća u fabrici i vojci gladuju zbog komunističke neproduktivnosti, birokratije i korupcije. Prozreli su i zašto se uvek još više zahteva od njih. Nešto malo njihove imovine i porodičnih zaliha hrane je zaplenjeno od strane čekista koji su često otimali i njihove poslednje konje, bez kojih seljak ne može ni da živi ni da radi. Komšijska sela koja su se pobunila protiv ovakve sramote sravljena su sa zemljom, a seljake su ubili ili izbičovali, kao i u prošlim danima. Oni su se okrenuli protiv revolucije i iz očaja su odlučili da seju i žanju tek toliko da prehrane sebe i svoju porodicu, a čak i to da sakriju u šumi.
To su bile posledice diktature, Lenjinovog vojnog komunizma i boljševičkih metoda. Industrija je stala i glad je prekrila zemlju. Opšta beda, ogorčenost radnika i seljačke bune postajali su pretnja boljševičkom režimu. Da bi spasao svoju diktaturu, Lenjin je uveo novu ekonomsku politiku, poznatu kao "NEP".
Svrha nep-e je bila da zemlju vrati u život. Ona je trebala da ohrabri seljake da više proizvode tako što im je bilo dozvoljeno da prodaju višak na tržištu umesto što im je on pre nasilno oduziman. Omogućila je razmenu proizvoda tako što je legalizovala trgovinu i obnovila kooperative, koje su pre suzbijane kao kontra-revolucionarne tvorevine. Namera komunističke partije da i dalje ostane na vlasti osujetila je sve ove ekonomske reforme, jer se industrija ne može razvijati pod despotskim režimom. Ekonomski razvoj, kao i trgovina, zahteva jemstvo za sigurnost osobe i imovine, određenu količinu slobode i da se niko ne meša u poslove da bi mogao da funkcioniše. Diktatura ne dozvoljava takvu slobodu, njena obećana nemaju pozadinu niti iko ima poverenja u njih. Stoga nova ekonomska politika nije imala željene rezultate i Rusija je ostali u žestokom siromaštvu, uvek na ivici ekonosmke katastrofe.
Diktatura je industrijski odvojila revoluciju od njene osnovne svrhe [emasculated the revolution of its basic purpose], a to je da radnici kontrolišu proizvodnju i budu nezavisni gospodari ekonomije. Ona je samo zamenila gospodare: država je postala šef namesto pojedinačnog kapitaliste, iako se i ovaj počao razvijati u novu klasu u Rusiji. Radnik je osta zavisan kao i pre. U stvari, ta zavisnost se još pogoršala. Njegova radnička organizacija je potpuno lišena moći, a on je izgubio pravo da stupi u štrajk protiv svog državnog poslodavca. "Pošto radnici kao klasa rukovode diktaturom", kako su komunisti govorili, "oni ne mogu da štrajkuju protiv sebe samih". Sudeći po tome onda je proletarijat u Rusiji sebi davao izuzetno niske plate nedovoljne za život, živeo je u prenaseljenim prljavim četvrtima, radio u veoma nezdravim uslovima neprekidno ugrožavajući svoje zdravlje i život zbog nedovoljnih mera predostrožnosti i sigurnosti na radnom mestu, hapsio i zatvarao samog sebe zbog izraza nezadovoljstva.
Boljševički režim je bio kulturna škola koja je učila komunizam i partijski fanatizam i nije davala pristup bilo kojim idejama koje su se razlikovale od pogleda vladajuće skupine. On je bacio ceo narod u dogme političke crkve, bez mogućnosti da se prošire vidici i razmišlja na način izvan zatvorenog kruga mišljenja koji je odobrila vladajuća klasa. U Rusiji je postojala samo zvanična komunistička štampa i ona koju su dopustili boljševički cenzori. Nije se moglo ništa javno izjaviti, pošto je država imala monopol nad govorom, štampom i okupljanjem.
Ne preterujem kada kažem da je bilo manje slobode mišljenja i mogućnosti da se izrazi svoje mišljenje pod boljševičkim režimom nego u vreme cara. Dok su Rusijom vladali Romanovi mogao si barem da tajno štampaš pamflete i knjige, jer država nije imala isključivo pravo na dostavu papira i štamparije. One su bile u privatnim rukama i revolucionari su uvek nalazili načina da ih koriste za svoju propagandu.
Sada su u Rusiji sva sredstva za objavljivanje i distribuciju pisanih dela u posedu države i nko ne može da predoči svoje mišljenje javnosti bez da dobije dozvolu od boljševika. Revolucionarne grupe su objavile hiljade ilegalnih izdanja za vreme Romanovog režima. Tako nešto je vrlo retko pod komunističkom vlašcu, što potkrepljuje čuđenje boljševika kada su otkrili da je Trocki uspeo da objavi platformu Opozicionih elemenata u partiji.
Boljševička Rusija je društveno gledano, deset godina posle revolucije, zemlja u kojoj niko nema političku sigurnost ili ekonomsku nezavisnost, gde je skrivena ruka K.G.B.-a uvek na delu i koja teroriše ljude neočekivanim noćnim pretresima, bezrazložnim hapšenjima, tajnim potkazivanjima zbog navodnih kontra-revolucionarnih radnji iz lične osvete, zatvaranjem bez suđenja ili saslušavanja i dugogodišnjim progonima u smrznuti sever Sibira ili u besplodne predele Zapadne Azije. Bio je to golemi zatvor gde jednakost znači jednak strah za sve, a "sloboda" pokoravanje bez prigovora postojećim silama.
Moralno gledajući, Rusija predstavlja borbu između dobrih ljudskih osobina protiv ponižavajućih i izopačenih posledica sistema koji se bazira na prinudi i zastrašivanju. Revolucija je dovela na videlo najbolje ljudske instinkte: čovečnost, svest o ljudskim vrednostima, ljubav ka slobodi i pravdi. Revolucionarna atmosfera je podstakla i razvila težnje koje su već preovladavale među ljudima, pre svega mržnju prema tlačenju, žeđ za slobodom i duh uzajamne pomoći i saradnje. Diktatura je radila protiv ovih osobina i namesto toga je zavela strah i mržnju, netrpeljivost i progon. Boljševičke metode su planski oslabile moral naroda, potstakle su ropstvo i licemerje, stvorile opšte razočarenje i nepoverenje i razvile atmosferu [of time-serving] koja danas vlada u Rusiji.
Takva je sad situacija u toj nesrećnoj zemlji i posledice boljševičke ideje po kojoj se ljudi mogu prinudno osloboditi, dogme da diktatura vodi ka slobodi. "Znači ti misliš da revolucija nije uspela zbog diktature?", pitaš me. "Zar nije Rusija bila previše nazadna da bi ona uspela?" Revolucija je omanula zbog boljševičkih ideja i metoda. Ruske mase nisu bile previše "nazadne" da sruše cara, pobede provizornu vladu i unište kapitalizam i najamničko ropstvo, da daju zemlju seljacima i industrije radnicima. Do tada je revolucija bila veoma uspešna i ljudi su počinjali da grade nov život na osnovama ravnopravne slobode, mogućnosti za sve i pravde. U trenutku kada je politička partija nasilno preuzela upravljanje državom i proglasila diktaturu, katastrofalne posledice više se nisu mogle izbeći.
Revolucija, kada dođe do nje, mora da se pozabavi sa prilikama kakve nađe. Važno je kakvim se sredstvima i metodama služi i cilj za koji se oni koriste. Od toga zavisi dalji tok i sudbina revolucije.
Trebalo bi da iz ovoga izvučemo pouku jer od nje zavisi sudbina revolucije. "Žnjaćeš ono što poseješ" je srž svake čovečje mudrosti i iskustva.
1 Pogledati Kronštatska pobuna, od istog autora
Naslovna (Šta je to komunistički anarhizam) | Sledeća (Da li je anarhizam nasilje?)