Aleksandar Berkman - Šta je to komunistički anarhizam?
19. Da li je anarhizam nasilje?
Čuo si kako anarhisti i anarhistkinje bacaju bombe, veruju u nasilje i da anarhija znači haos i nered.
Nije iznenadjujuće što tako misliš. Mediji, elita i svako unutar vlasti time ti puni glavu. Ipak, većina njih zna da to nije tako, ali imaju razloga da ti ne kažu istinu. Vreme je da je čuješ.
Želim ovo da ti kažem pošteno i otvoreno i možeš mi verovati, jer sam ja jedan od onih anarhista koje nazivaju ljudima nasilja i destrukcije. Samo želim da znaš da nemam šta da krijem.
"Dakle, da li anarhizam zaista znači nered i nasilje?", pitaš me.
Ne, dragi moji prijatelji, kapitalizam i vlast su ti koji podržavaju nered i nasilje. Anarhizam je potpuna suprotnost; on označava red bez vlasti i mir bez nasilja.
"Pa, kako je to moguće?", pitaš me.
To je baš ono o čemu ću ovde da govorim. Ipak, prvo neko želi da sazna jesu li anarhisti i anarhistkinje ikada bacali bombe ili koristili nasilje.
Da, jesu, ponekad su se okretali nasilju i bacanju bombi.
Ipak, ne žurimo sa zaključcima. Ukoliko je neko iz anarhističkog pokreta koristio nasilje, govori li to odmah kako anarhizam znači nasilje?
Zapitajte se još jednom i pokušajte da iskreno odgovorite na pitanje.
Ukoliko neki državljanin obuče uniformu, veoma je verovatno da će kasnije morati koristiti nasilje i bacati bombe. Znači li to da je državljanstvo jednako nasilju i bacanju bombi?
Ovo poređenje će sigurno nekoga naljutiti. Ipak, to jednostavno znači, reći ćeš mi, kako ljudi moraju u odredjenim uslovima da posegnu za nasiljem. Ti ljudi mogu biti demokratskih, monarhističkih, socijalističkih, boljševičkih ili anarhističkih uverenja.
Postaće ti jasno da se to odnosi na sve ljude iz svih vremena.
Brut je ubio Cezara jer se bojao da će njegov prijatelj da izda republiku i da postane kralj. Nije stvar u tome da je Brut "Cezara manje voleo, a Rim više". Brut nije bio anarhista. On je bio lojalan republikanac.
Vilijam Tel, kako kaže narodna priča, ubio je vladara da bi oslobodio zemlju od tlačitelja. Tel nikada nije čuo za anarhizam.
Spomenuo sam ova dva primera kako bih pokazao činjenice koje govore o kraju tiranina koji su ubijeni od strane gnevnih ljubitelja slobode. Ti ljudi su se bunili protiv tiranije. Uglavnom su bili patrioti, demokrati ili republikanci, a tek ponekad socijalisti ili anarhisti. Njihova dela su bila individualni čin pobune protiv zločina i nepravde. To nije imalo nikakve veze sa anarhizmom.
Svojevremeno je u staroj Grčkoj ubistvo despota bilo veliko delo. Moderni zakoni osudjuju takva dela, ali su ljudska osećanja izgleda ostala ista po tom pitanju. Svet i njegova svest se ne bune protiv ubistva diktatora. Čak i ako ne postoji javno odobravanje takvih dela, ljudi ih odobravaju i potajno uživaju u njima. Nije li u Americi tokom Prvog svetskog rata postojalo na hiljade mladih ljudi koji su bili spremni da ubiju nemačkog cara, koga su smatrali odgovornim za početak tog rata? Nije li francuski sud nedavno oslobodio čoveka koji je ubio Petluru kako bi osvetio na hiljade muškaraca, žena i dece koji su ubijeni u Petlurinim progonima Jevreha iz južne Rusije?
U svakoj zemlji, u svim vremenima, postojali su ubice diktatora, tačnije, žene i muškarci koji su voleli svoju zemlju toliko da su bili spremni žrtvovati i svoj život za nju. Uglavnom je reč o osobama koje nisu bile deo neke političke ideje ili stranke, već su jednostavno bile osobe koje su mrzele diktaturu. Ponekad su to bili i religijski fanatici, kao predani katolik Kulman, koji je ubio Bizmarka ili entuzijastkinja Šarlota Kordej koja je ubila Marata tokom francuske revolucije.
U Americi su na ovaj način ubijena 3 predsednika. Linkolna je 1865. godine ubio Džon Vilks But, koji je bio južnjački demokrata; Garfilda je 1888. ubio Čarls Džuls Guito, koji je bio republikanac, a MekKlinija je ubio Leon Šolgoš 1901. Od ove trojice, samo je jedan bio anarhista. Zemlja u kojoj je ugnjetavanje jače, ima i najveći broj ljudi koji su spremni da ubiju diktatora, što je sasvim prirodno. Uzmimo kao primer Rusiju. Uz potpunu kontrolu govora i štampe pod vladavinom careva, nije bilo drugog načina za napad na despotski režim osim kroz "usadjivanje straha" u srce diktatora.
Ti osvetnici i osvetnice bili su uglavnom najplemenitiji sinovi i ćerke, koji su voleli slobodu i ljude. Pošto su im svi ostali putevi bili zatvoreni, morali su da se okrenu oružju i dinamitu, a sve u nadi da će time svoju zemlju rešiti bede. Bili su poznati kao nihilisti i nihilistkinje. Nisu bili anarhisti i anarhistkinje.
U savremeno doba, individualna dela političkog nasilja bila su čak i češća nego u prošlosti. Sufražetkinje u Engleskoj često su koristile nasilje kako bi propagirale i izložile svoje zahteve za jednaka prava sa muškarcima. U Nemačkoj, od rata (misli se na prvi svetski rat, op.prev.), ljudi najkonzervativnijih političkih pogleda koristili su te metode kako bi vratili kraljevstvo. Monarhist je ubio Karla Ercberga, pruskog ministra finansija; a Valter Ratenau, tadašnji ministar spoljnih poslova takođe je ubijen od strane čoveka iz iste političke stranke.
Uzrok velikog rata, ili bar izgovor za njega bilo je ubistvo austrijskog prestolonaslednika, a to je uradio srpski patriota koji nikada nije čuo za anarhizam. U Nemačkoj, Mađarskoj, Francuskoj, Italiji, Španiji, Portugalu i svim ostalim evropskim zemljama ljudi su se okretali nasilnim delima, a da ne govorimo o organizovanom nasilju koje praktikuju organizovane družine poput fašista u Italiji, Kju Kluks Klana u Americi ili katoličke crkve u Meksiku.
Vidiš, anarhisti i anarhistkinje nemaju monopol nad političkim nasiljem. Broj takvih dela počinjenih od strane osoba anarhističkog uverenja je zanemariv u odnosu na broj tih dela počinjenih od strane osoba drugih političkih uverenja.
Istina je da u svakoj zemlji, u svakom društvenom pokretu, nasilje ponekad postaje neizbežno. Čak je i Isus koristio nasilje kako bi izbacio ljude koji su menjali novac u hramu, iako je došao da propoveda o miru.
Kao što sam već rekao, anarhizam nema monopol nad nasiljem. Zapravo je baš suprotno, jer anarhističko učenje govori o miru i blagostanju, nenapadanju, te svetosti života i slobode. Ipak, anarhisti i anarhistkinje su ljudi, baš kao i ostatak sveta, pa možda čak i više nego drugi. Kod njih je osetljivost na nepravdu izraženija, brže reaguju na represiju i samim tim ponekad koriste nasilje kao metodu reakcije. Ipak, to nasilje nije prouzrokovano nekom odredjenom teorijom, već je odraz karaktera pojedinca ili pojedinke.
Možeš se zapitati ne znači li negovanje revolucionarnih ideja to kako je okretanje nasilju sasvim prirodna stvar. Mislim da nije tako, jer videli smo da su nasilne metode jednako korišćene i od strane ljudi koji neguju krajnje konzervativne vrednosti. Ukoliko osoba potpuno različitih političkih uverenja počini slično delo, sasvim je nerazumno tvrditi kako su ta uverenja razlog za takvo delo.
Slični rezultati imaju slične uzroke, međutim smatram da ih ne treba tražiti u političkim uverenjima. Mislim da ih treba tražiti u karakteru pojedine osobe i opštem stavu prema nasilju.
"Možda ste u pravu kada govorite o karakteru", kažeš mi, "iz ovoga vidim da revolucionarne ideje nisu uzrok političkom nasilju, jer bi u suprotnom svako ko deli takva uverenja činio slična dela. Ipak, zar takav stav ne opravdava ta dela do odredjene mere?"
To možda izgleda tako na prvi pogled. Ipak, ako malo porazmislimo o tome, biće nam jasno da je to potpuno kriva ideja. Najbolji dokaz tome je činjenica da anarhisti i anarhistkinje imaju potpuno isto mišljenje o vlasti i o tome kako je nužno njeno ukidanje, ali imaju različit stav prema nasilju. Tako recimo tolstojevski anarhisti i anarhistkinje, kao i oni koji veruju u individualizam, u potpunosti osuđuju političko nasilje, dok ga ostali podržavaju ili barem nalaze odredjena opravdanja za njega.
S druge strane, mnogo je onih koji su verovali u nasilje kao način propagande, ali se kasnije to mišljenje menjalo i te metode više nisu korišćene. Tokom kraćeg razdoblja anarhistički pokret se okrenuo individualnom nasilju, poznatom kao "propaganda delom". Niko nije smatrao da će se tim delima vlast i kapitalizam promeniti u anarhizam, niti je iko smatrao da će ubistvo despota uništiti despotizam. Terorizam je smatran načinom osvete zbog nanesene nepravde, načinom izazivanja straha kod neprijatelja, kao i načinom skretanja pažnje na zlo protiv kojeg je taj čin terora bio usmeren. Ipak, danas većina anarhista i anarhistkinja ne veruje u "propagandu delom" i ne odobrava dela takve prirode.
Iskustvo ih je poučilo da su takve metode možda i bile opravdane i korisne u prošlosti, ali u današnjim životnim uslovima ipak su nepotrebne, pa čak i štetne za širenje njihovih ideja. Ipak, njihove ideje su ostale iste, što znači da anarhizam nije taj koji je odgovoran za njihova nasilna dela. To dokazuje kako nije stvar u odredjenim idejama ili "izmima" kada govorimo o nasilju, već je uzrok negde drugde.
Dakle moramo pogledati drugde da bismo pronašli pravo objašnjenje.
Kao što smo već videli, političko nasilje ne koriste samo osobe anarhističkih, socijalističkih ili revolucionarnih uverenja, već i patriotskih i nacionalističkih uverenja, demokratskih i republikanskih, konzervativnih i reakcionarnih, monarhističkih i rojalističkih, pa čak i religioznih.
Sada znamo da ta dela nije podstakla neka odredjena ideja ili "izam", jer ista dela su počinjena od strane osoba različitih ideja ili "izama". Kao glavni razlog tim delima naveo sam karakter i opšti stav prema nasilju.
Tu se nalazi suština pitanja nasilja. Kakav je opšti stav prema nasilju? Ako na to uspemo tačno da odgovorimo, cela stvar će da postane potpuno jasna.
Ruku na srce, moramo priznati da svako od nas veruje u nasilje, koliko god ga osuđivali kod drugih. Zapravo sve institucije koje podržavamo, kao i ceo život u današnjem društvu, bazirani su na nasilju.
Šta je to što zovemo vlast? Da li je to organizovano nasilje? Zakoni nam govore da činimo ovo, a ne činimo ono i ako se ne pokorimo tome, vlast će koristiti nasilje. U ovom trenutku ne želim da ulazim u diskusiju da li je to ispravno ili ne, da li treba da bude tako ili ne. U ovom trenutku je bitna činjenica da je to tako – kako svaka vlast, svaki zakon i autoritet počivaju na sili i nasilju, kazni i strahu od kažnjavanja.
Čak i duhovna vlast, autoritet crkve i Boga počiva na sili i nasilju, jer strah od božanskog besa i osvete predstavlja moć nad tobom, tera te na poslušnost pa čak i na verovanje uprkos svim ličnim interesima.
Gde god pogledaš videćeš da je naš ceo život baziran na nasilju i strahu od nasilja. Od najranijeg detinjstva izloženi smo nasilju roditelja i starijih osoba. Kod kuće, u školi, u kancelariji, u fabrici, na polju, u trgovini, uvek postoji nečiji autoritet koji nas tera na poslušnost i na izvršavanje volje tog autoriteta.
Pravo da nas prisiljavaju da radimo nešto zove se autoritet. Strah od kazne je pretvoren u obavezu i naziva se poslušnost.
Svi odrastamo u ovoj atmosferi prisile i nasilja, autoriteta i poslušnosti, obaveza i straha od kazne, proživljavamo ga kroz ceo svoj život. Toliko smo duboko ušli u taj duh nasilja da nikada ne stanemo i zapitamo se je li nasilje dobro ili loše. Jedino pitanje koje postavljamo je da li je nasilje legalno i da li ga zakon dozvoljava. Ne ispituje se pravo vlasti na ubistvo, oduzimanje ili zatvaranje. Ukoliko je neka osoba proglašena krivom za sve ono što vlast stalno radi, proglasićeš je ubicom, lopovom ili prevarantom. Ipak, dokle god je počinjeno nasilje "zakonito", ti ga odobravaš i pokoravaš mu se. Dakle, nije nasilje ono čemu se ti protiviš, već ljudima koji koriste nasilje "nezakonito".
To zakonito nasilje i strah od njega dominira našim celim postojanjem, individualnim i kolektivnim. Autoritet kontroliše naš život od rođenja do smrti – autoritet roditelja, sveštenika, božanstva, politike, ekonomije, društva i morala. Ipak, o kojem god obliku autoriteta bila reč, uvek je tu moć koja te drži u pokornosti zbog straha od ovog ili onog oblika kazne. Bojiš se boga i đavola, sveštenika i suseda, poslodavca i šefa, političara i policajca, sudije i tamničara, zakona i vlasti. Ceo tvoj život je dugački niz strahova – strahova koji ti povredjuju telo i sputavaju duh. Na svim tim strahovima je baziran autoritet boga, crkve, roditelja, kapitalista i vladara.
Zaviri u svoje srce i vidi da li govorim istinu. Čak i među decom desetogodišnji Pera šefuje svom mladjem bratu ili sestri na osnovu autoriteta veće fizičke snage, na isti način na koji Peri šefuje njegov otac na osnovu svoje veće fizičke snage i Perine finansijske zavisnosti o ocu. Daješ autoritet svešteniku i propovedniku jer misliš da oni mogu na tebe da sruče "božji bes". Pokoravaš se dominaciji šefa, sudije i vlasti zbog njihove moći da te otpuste sa radnog mesta, unište ti posao, strpaju te u zatvor – a tu moć si, da ne zaboravimo to reći, ti njima dao u ruke.
Dakle, autoritet vlada celim tvojim životom, autoritet prošlosti i sadašnjosti, mrtvih i živih, a tvoj život je stalno napadanje i nepriznavanje tebe samog, stalno podvrgavanje drugima i izvršavanje tuđe volje.
Kako te stalno napadaju i ne priznaju, ti se podsvesno svetiš onima nad kojima ti imaš autoritet na potpuno isti način. Tako je ceo život postao začarani krug autoriteta, dominacije i prisile, naredbi i poslušnosti, nametanja, vladara i podanika, nasilja i sile u hiljadu i jednom obliku.
Možeš se zapitati kako to da čak i idealisti i idealistkinje još uvek podržavaju taj duh autoriteta i nasilja, pa često pod uticajem okoline i svojih osećanja koriste takva dela, uprkos svim svojim različitim idealima?
Svi smo mi još uvek varvari koji se okreću nasilju kako bi rešili svoje dugove, poteškoće ili probleme. Nasilje je metoda prouzrokovana neznanjem, oružje slabih. Osobama sa snagom u srcu i mozgu ne treba nasilje, jer su nepobedive u svojoj svesti koliko su u pravu. Sve većim prosvećivanjem ljudi, manja je upotreba prisile i nametanja. Što se više udaljavamo od primitivizma i kamenog doba, to ćemo imati manje vere u silu i nasilje. Ustaćemo iz pepela i stajati uspravno, nećemo se klanjati caru ni na nebu ni na zemlji. Postaćemo ljudi u potpunosti kada odbijemo da vladamo i kada odbijemo da nad nama neko vlada. Bićemo zaista slobodni tek kada ne bude više gospodara. Anarhizam je ideal takvog stanja, društva bez sile i prisiljavanja, gde su svi ravnopravni i gde će svi živeti u slobodi, miru i blagostanju. Reč anarhija dolazi iz starogrčkog i znači bez prisile, bez nasilja i vlasti, jer vlast predstavlja nasilje, otudjivanje i prisilu.
Anarhija dakle ne znači nered i haos, kao što si pre mislio. Naprotiv, upravo je suprotno – znači nepostojanje vlasti, što znači slobodu. Nered je dete autoriteta i prisile. Sloboda je majka reda.
"Prekrasna ideja", kažeš, "ali samo su anđeli spremni za nju."
Onda hajdemo videti možemo li izgraditi krila za jedno takvo idealno društvo.
Naslovna (Šta je to komunistički anarhizam) | Sledeća (Šta je to anarhizam?)