Aleksandar Berkman - Šta je to komunistički anarhizam?
22. Da li bi komunistički anarhizam mogao da funkcioniše?
Kao što smo videli u prošlim poglavljima, život ne može biti siguran i slobodan, harmoničan i zadovoljavajuć dokle god nije izgrađen na principima pravde i fer-pleja. Prvo što je potrebno da bi bilo pravde jesu jednaka sloboda i jednake mogućnosti.
Pod državom i izrabljivanjem ne može biti ni jednakih sloboda ni jednakih mogućnosti -- odatle i potiču sve nevolje i problemi današnjeg društva.
Komunistički anarhizam je baziran na ruzumevanju ove neosporne istine. On je zasnovan na principima nenapadanja i neprinude; drugim rečima -- on je zasnovan na slobodi i jednakim mogućnostima.
Život na takvoj osnovi potpuno zadovoljava zahteve pravde. Ti si potpuno slobodan i svi ostali uživaju jednaku slobodu, što znači da niko nikoga ne sme da primorava ili prisiljava, jer se prinuda bilo kakve vrste kosi sa tvojom slobodom.
Svi, takođe, moraju da naslede jednake mogućnosti. Monopol i privatno vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju moraju biti ukinuti, jer uskraćuju svima jednake mogućnosti.
Ako zapamtimo to prosto načelo o jednakim mogućnostima i jednakim slobodama, moći ćemo i da odgovorimo na pitanja koja se tiču izgradnje komunističko-anarhističkog društva.
Što se tiče politike, čovek neće priznavati nikakav autoritet koji ga na nešto primorava ili prinuđuje. Država će biti ukinuta.
Što se tiče ekonomije, on neće dozvoliti da neko ima isključivo vlasništvo nad izvorima života da bi zadržao mogućnost da im svako može slobodno pristupati.
Monopol nad zemljom i lično vlasništvo nad mašinama za proizvodnju, distribuciju i komunikaciju neće biti dopušteni u anarhiji. Svakome mora biti omogućeno da slobodno koristi sve što mu treba za život.
Ukratko, komunistički anarhizam znači sledeće: ukidanje države, prisilnog autoriteta i njegovog uticaja i zajedničko vlasništvo -- što znači slobodan i jednak udeo u opštem poslu i dobrima.
"Kažeš da će anarhija da osigura ekonomsku jednakost", primećuje tvoj prijatelj, "da li to znači i jednaku platu za sve?"
Da. Ili što je količinski isto, jednak udeo u javnim dobrima, jer je, kao što već znamo, rad društvena stvar. Niko ne može ništa da stvori sam, svojim naporima. Ako je rad društvena stvar, razume se da je njegov plod, proizvedeno bogatstvo, isto stvar društva i da pripada zajednici. Ni jedna osoba ne može sa pravom da zahteva vlasništvo nad društvenim bogatstvom. Svi treba da jednako uživaju u njemu.
Žašto onda ne bismo plaćali svakoga po vrednosti njegovog posla?", pitaš.
Zato jer ne postoji način kojim bismo mogli da odredimo tu vrednost. To je razlika između vrednosti i cene. Vrednost je ono koliko stvar vredi, dok je cena ono za koliko stvar može da se proda ili kupi na tržištu. Niko ne može da kaže koliko neka stvar stvarno vredi. Politički ekonomisti uopšteno tvrde da je vrednost neke robe jednaka dužini rada koji je utrošen da bi se ona proizvela, količini "društveno potrebnog rada", kao što je Marks rekao. Očigledno je da to nije merilo. Pretpostavimo da je stolar radio tri sata da bi napravio stolicu za kuhinju, dok je hirurgu trebalo samo pola sata da odradi operaciju koja ti je spasla život. Kad bi dužina rada bila merilo vrednosti, onda je jedna kuhinjska stolica vrednija od tvog života. To je naravno apsolutna besmislica. Čak i ako bismo računali godine studija i vežbe za hirurga koje su ga osposobile da može da odradi operaciju, kako bi odredio koliko je "sat operacije" vredan? Stolar i zidar su isto morali da se obučavaju pre nego sto su postali sposobni da rade svoj posao, ali ti ne primećuješ godine šegrtovanja kada se sa njima dogovaraš oko posla. Pored toga, moraju se posmatrati i određene sposobnosti i sklonosti koje svaki radnik, pisac, umetnik ili fizičar mora da ima ne bi li radio svoj posao. To je potpuno individualni, lični faktor. Kako ćeš da odrediš njegovu vrednost?
Zbog toga se vrednost ne može odrediti. Ista stvar može nekome da vredi mnogo dok nekome drugom vredi malo ili ništa. Jednoj istoj osobi može čak jedna stvar vredeti malo ili puno, zavisno od trenutka. Dijamant, slika i knjiga ti ništa ne vrede kada si gladan, mnogo manje nego kada nisi. Stoga se ne može odrediti prava vrednost jedne stvari; vrednost je nepoznata.
Cena se lako određuje. Ako ima pet vekni hleba i deset osoba hoće da kupi svako po jednu, cena hleba će da raste. Ako ima deset vekni hleba i samo pet kupaca, onda će da pada. Cena zavisi od ponude i potražnje.
Razmena dobara putem cena vodi do zarade, do iskorišćavanja i tlačenja; vodi u neki oblik kapitalizma. Ako hoćemo da ukinemo zarade, ne možemo da imamo sistem cena, niti sistem nadnice ili plaćanja. Znači da razmena mora zavisiti od vrednosti, ali pošto se vrednost ne može odrediti, razmena mora prema tome biti slobodna, bez "odgovarajuće vrednosti", jer takva ne postoji. Drugim rečima, rad i njegovi plodovi moraju se razmenjivati bez cene, bez zarade, slobodno, i prema potrebama. To logično vodi do zajedničkog vlasništva, tj. do pravednog, razumnog sistema jednakosti koji se zove komunizam.
"Zar je pravedno da svi imaju jednak udeo?", pitaš. "Čovek sa mozgom i glupak, delotvoran i nedelotvoran, svi treba da dele jednako? Zar ne bi trebalo biti razlike i posebnih priznanja za ove sposobnosti?"
Ja te zauzvrat pitam, prijatelju, da li treba kazniti čoveka koga priroda nije podarila onoliko koliko i njegovog jačeg i talentovanijeg komšiju? Da li treba biti nepravedn prema njemu zato što ga je priroda ograničila? Sve što razumno možemo očekivati od nekoga je da se potrudi najviše što može -- da li i od koga možemo zahtevati nešto više? Ako Pera nije u nečemu dobar kao njegov brat Steva, to je njegova zla sreća, ali ne i greška za koju bi ga trebalo kazniti.
Ne postoji ništa opasnije od diskriminacije. Kada počneš da razlikuješ ljude na sposobne i manje sposobne, stvaraš uslove koji izazivaju nezadovoljstvo i mržnju; zavist, neslogu i svađu. Ako je po tebi svirepo da uskratiš manje sposobne ljude za vodu i vazduh, zašto isti princip ne bi važio i za sve ostale ljudske potrebe? Na kraju, hrana, odeća i stan su najmanje stavke u svetskoj ekonomiji.
Najsigurniji način da bi se neko najviše što može trudio je da ga ne omalovažavaš već da sa njim postupaš kao tebi i drugima ravnim. To je najefektivnije ohrabrenje i stimulans. Prevedno je i humano.
"Šta bi ti uradio sa lenjim ljudima, sa ljudima koji neće da rade?" pita tvoj prijatelj.
Interesantno pitanje i zasigurno ćeš se iznenaditi kada ti kažem da ono što nazivamo lenjošću ne postoji. Ono što mi zovemo lenjivcem nije ništa drugo do okrugli klin u četvrtastoj rupi, tj. pravi čovek na pogrešnom mestu, a kada je neko na pogrešnom mestu, on je nezainteresovan i neefikasan. Takozvana lenjost i dobar deo neefikasnosti dolazi od nepodesnosti i pogrešnog zaposlenja. Ako si primoran da radiš stvari za koje nisi podesan zbog svojih sklonosti ili naravi, bićeš u tome nedelotvoran; ako te nateraju da radiš posao koji te ne interesuje, bićeš lenj u tome.
Svako ko je radio sa velikim brojem ljudi može ovo potvrditi. Život u zatvoru je delimično ubedljivi dokaz, a, na kraju krajeva, današnji život je za većinu ljudi ništa drugo do ogromni zatvor. Svaki zatvorski čuvar će ti reći da su zatvorenici ako im se daju poslovi za koje nisu sposobni ili nisu zainteresovani, lenji i da ih večito kažnjavaju, ali čim se ovim "neposlušnim osuđenicima" da posao koji ih privlači, oni postaju "primer drugima".
Rusija je takođe značajno pokazala i potvrdila ovu tezu. Pokazala je koliko malo znamo o ljudskim potencijalima i uticaju okoline - kako mešamo pogrešne uslove sa lošim ponašanjem. Ruske izbeglice, koje su vodile jadan i nezapažen život u stranim zemljama, vraćaju se kući i u revoluciji pronalaze svoje polje delovanja, ostvaruju predivna dela u svojoj sferi interesovanja, postaju brilijantni organizatori, graditelji pruga i stvaraoci industrije. Među danas najpoznatijim imenima Rusije nalaze se ljudi koji su smatrani nezainteresovanim i nesposobnim u uslovima gde njihove sposobnosti i energija nisu našle pravu primenu.
To je ljudska priroda: delotvornost u određenim pravcima znači sklonost i sposobnosti za njih; industriji i primeni potrebno je interesovanje. Zbog toga danas ima toliko neefikasnosti i lenjosti na svetu. Ko je u stvari još danas na svom pravom mestu? Ko radi ono što stvarno voli i što ga interesuje?
Pod današnjim uslovima, prosečan čovek ima malo izbora da se posveti poslu koji odgovara njegovim sklonostima i osobinama. Mesto rođenja i društvena situacija najčešće određuju tvoje zaposlenje i profesiju. Bankarev sin neće po pravilu postati drvoseča, iako se možda bolje snalazi sa balvanima nego sa bankovnim računima. Srednja klasa šalje svoju decu na univerzitete koji od njih stvaraju doktore, advokate ili inženjere, ali ako su tvoji roditelji radnici koji ne mogu da ti priušte da studiraš, najverovatnije ćeš morati da prihvatiš svaki ponuđeni posao ili ćeš otići u zanatlije. Tvoja situacija će odrediti tvoj posao ili poziv, a ne tvoje prirodne sklonosti, sposobnosti ili osobine. Da li je onda čudno što su mnogi ljudi, takoreći velika većina, stavljeni na pogrešn mesto? Pitaj prvih 100 ljudi koje sretneš da li bi promenili svoj posao ili zanimanje ili bi nastavili da se njime bave ako bi mogli da biraju i 99 njih će ti reći da bi se rađe bavili nečim drugim. Potrebe i materijalna dobit ili nada da će je biti, drže mnoge ljude na pogrešnim mestima.
Razume se da će osoba dati sve od sebe samo ako je zainteresovana za svoj posao, kada je posao prirodno privlači, kada joj se taj posao sviđa. Tada će ta osoba biti vredna i delotvorna. Stvari koje su zanatlije pravili pre modernog kapitalizma su objekti koje krasi radost i lepota, jer je umetnik voleo svoj posao. Da li je za očekivati da će današnji rintadžija u ružnoj ogromnoj fabričkoj hali da stvara predivne predmete? On je deo mašine, zupčanik u bezdušnoj industriji, a njegov rad je mehanički. Tome treba pridodati da on ne radi za sebe već za dobrobit nekog drugog i da mrzi taj posao ili ga u najboljem slučaju ne interesuje osim što mu osigurava nedeljnu nadnicu. Posledice toga su zabušavanje, neproduktivnost, lenjost.
Potreba za aktivnošću je jedna od najosnovnijih ljudskih nagona. Posmatraj jedno dete i videćeš koliko je jak i neprestan njegov instinkt za delanjem, za kretanjem, za radnjom. Isto važi i za zdravog čoveka. Njegova energija i životna snaga traže da se izraze. Dozvoli mu da se bavi poslom po njegovom izboru, poslom koji voli i on neće tokom posla ni zabušavati niti će znati za umor. Ovo se može posmatrati kod fabričkih radnika: koliko su srećni kada imaju baštu ili parče zemlje da tamo gaje cveće ili povrće. Nakon što se vrati umoran sa svog posla, on uživa pri najtežem poslu koji obavlja za svoju sopstvenu dobrobit i po sopstvenom izboru.
U anarhiji će svako imati mogućnosti da se bavi onim što ga zanima i što odgovara njegovim prirodnim sklonostima i talentima. Rad će postati uživanje namesto današnjeg rintanja. Lenjost će postati nepoznata i stvari koje su napravljene iz interesovanja i ljubavi biće predmeti koje krase lepota i radost.
"Ali, da li posao ikada može da postane uživanje?", pitaš me.
Rad je danas puko rmbačenje, on je neprijatan, iznurujuć i dosadan. Najčešće nije posao taj koji je tako težak već ga to uslovi pod kojim je neko primoran da radi takvim čine. Naime, produženo radno vreme, prljavo radno mesto, loše ophođenje, nedovoljna plata i tako dalje. Čak i najodvratniji posao se može učiniti lakšim ako se poboljša okolina. Uzmimo za primer čišćenje kanalizacije. To je prljav i slabo plaćen posao, ali zamislimo da se za taj posao dobija 20 dolara umesto 5 dolara dnevno. Odmah će ti se posao više sviđati i biće ti lakši. Broj prijava za posao će se odmah povećati, što znači da ljudi nisu lenji ili da se plaše teškog i prljavog posla ako su nagrađeni kako treba. Takav posao se danas smatra izmećarskim i gleda se sa podozrenjem na ljude koji se njime bave. Zašto ga smatramo toliko nižim? Zar to nije jedan od najvažnijih poslova koji su nam apsolutno potrebni? Zar ne bi epidemije zahvatile naše gradove da nema čistača ulica i kanalizacije? Naravno, ljudi koji održavaju i čiste naš grad su pravi dobročinitelji, mnogo važniji za naše zdravlje nego doktor. Iz perspektive društvene koristi čistač ulice je profesionalni kolega doktora: drugi nas leči kada smo bolesni, a prvi se brine da ostanemo zdravi. Ipak, doktor se poštuje i uživa ugled, dok čistača ulice omalovažavamo. Zašto? Zato što je posao čistača ulice prljav? Pa hirurg često ima "prljaviji" posao . Zašto se onda rugamo čistaču ulice? Zato što slabo zarađuje.
U našoj izopačenoj civilizaciji stvari se vrednuju po standardu novca. Osobe koje obavljaju najkorisniji posao su najniži na društvenoj lestvici kada je njihov posao slabo plaćen. Ako bi se nešto desilo da čistač ulice zarađuje 100 dolara dnevno, kao i doktor, "prljavom" čistaču ulice bi odmah narastao ugled i društveno mesto i on bi postao od "prljavog radnika" traženi čovek dobrih prihoda.
Vidiš da su plata i zarada, a ne dobrota ili vrline, te koje određuju vrednost nekog posla i "valjanost" čoveka.
Razumno društvo -- u anarhističkim prilikama -- imalo bi potpuno drugačije standarde i prosuđivanje o stvarima. Ljudi će se ceniti po njihovoj želji da budu društveno korisni.
Da li možeš da zamisliš kakve bi samo promene doneo takav jedan novi stav? Svakome treba poštovanje i divljenje svojih bližnjih; bez toga ne možemo da živimo. Čak i u zatvorima sam video kako džeparoši i obijači trezora žude za priznanjem svojih prijatelja i koliko se trude da drugi imaju dobro mišljenje o njima. Mišljenja našeg kruga ljudi vlada nad našim ponašanjem. Društvena atmosfera određuje do velikih razmera naše stavove i naše vrednosti. Lično iskustvo će ti samo pokazati koliko je to tačno i onda ne bi trebalo da se iznenadiš ako kažem da će u anarhističkom društvu najteži rad biti taj koji će ljudi tražiti, a ne onaj najlakši. Ako imamo ovo u glavi, neće onda biti više straha od lenjosti ili zabušavanja.
Najteži i nejtegobniji posao se može učiniti lakšim i čistijim nego što je to danas slučaj. Kapitalistički poslodavac neće da troši novac ako bi to pomoglo da posao njegovih zaposlenih bude lakši i prijatniji. On će početi sa poboljšanjima samo ako misli da će tako uvećati profit, ali nikada neće dopustiti dodatne izdatke iz humanitarnih razloga. Ovde moram da napomenem da su inteligentniji poslodavci počeli da uviđaju da se isplati da poboljšaju fabrike i da poboljšaju higijenu u njima i učine ih čistijim; uopšteno rečeno, da poboljšaju uslove rada. Oni shvataju da je to dobro ulaganje: ono povećava zadovoljstvo i efikasnost radnika. Princip je dobar, ali se danas koristi samo da bi se povećao profit. U anarhizmu bi on bio primenjen ne zbog lične dobrobiti već u interesu zdravlja radnika i olakšavanja posla. Naš napredak u mehanici je tako velik i stalno ide dalje da bi se većina poslova mogla zameniti modernim mašinama. U mnogim granama privrede, kao na primer u rudnicima uglja, ne uvode se nove sanitarne i sigurnosne mere zbog gazdine ravnodušnosti prema zdravlju njegovih radnika i zbog troškova koji su za to potrebni. U sistemu bez profita tehničke nauke bi imale isključivo cilj da učine rad sigurnijim, zdravijim, lakšim i prijatnijim.
"Koliko god da olakšaš posao, osam sati dnevno nisu nikakvo zadovoljstvo", primećuje tvoj prijatelj.
Potpuno si u pravu, ali da li si se ikada zapitao zašto moramo da radimo osam sati dnevno? Da li znaš da su ljudi ne tako davno radili dvanaest ili četrnaest sati dnevno i da je to još uvek slučaj u manje razvijenim zemljama kao što su Kina ili Indija?
Može se statistički dokazati da su tri sata posla dnevno, najviše, dovoljni da nahrane, zbrinu i obuku svet i opskrbe ga ne samo sa potrepštinama već i sa svim modernim komforom života. Trik je u tome da danas jedan od pet ljudi radi produktivan posao. Ceo svet se održava na leđima jedne manjine radnika.
Pre svega, imaj u vidu količinu posla koji neće biti potreban u anarhiji. Uzmi sve armije i flote sveta u obzir i razmisli koliko miliona ljudi bi bilo slobodno za koristan i produktivan posao kada se ukine rat kao što bi to bilo u anarhiji.
U svakoj zemlji danas radništvo izdržava milione koji ne doprinose ništa bogatstvu zemlje, koji ništa ne stvaraju i ne rade nikakav koristan posao. Ti milioni su samo potrošači, bez da proizvode. U SAD, na primer, od populacije od 120 miliona ima nešto manje nego 30 miliona radnika, uključujući tu i poljoprivrednike.1 Slična situacija vlada i u svim ostalim zemljama.
Da li je onda čudno što radnici moraju da rade duže, jer ima samo 30 radnika na svakih 120 osoba? Ogromna klasa poslovnih ljudi sa svojim savetnicima, asistentima, agentima, poslovnim putnicima; sudionice sa svojim sudijama, zapisničarima, službenicima itd.; legije predstavnika sa svojim timovima, vojne i policijske snage; crkve i manastiri; dobročiniteljske organizacije i kuće za siromahe; zatvori sa svojim čuvarima, načelnicima i neproduktivna populacija osuđenika; armija reklamnih menadžera i njihovih pomoćnika, čiji je posao da te ubede da kupiš nešto što ti ne treba, da ne pričamo o brojnim ljudima koji luksuzno žive bez ikakvih obaveza. Svi oni se nagomilaju na milione u svakoj zemlji.
Sada, ako bi se svi ti milioni posvetili korisnom radu, da li bi radnik morao da rinta osam sati dnevno? Ako 30 ljudi moraju da ulože osam sati da bi završili nešto, koliko manje vremena je onda potrebno kada se 120 ljudi angažuje oko toga? Neću da te zatrpavam statistikom, ali ima dovoljno podataka da se dokaže da je manje od 3 sata fizičkog rada dnevno potrebno da bi se odradio sav posao na svetu.
Da li onda sumnjaš da bi čak i najteži posao postao uživanje umesto ukletog ropstva, kao što je danas, ako je za njega potrebno samo tri sata dnevno u najboljim mogućim higijenskim i sanitarnim uslovima u atmosferi međusobnog poštovanja prema radu i bratstvu?
Nije teško da se predvidi da će doći i dan kada će čak i ovo kratko radno vreme biti dalje skraćeno. Mi stalno poboljšavamo tehnička sredstva i stalno pronalazimo nove mašine koje iznova skraćuju posao. Mehanički napredak znači manje posla i veći komfor, kao što se može videti kada se uporedi SAD sa Kinom ili Indijom. U Kini i Indiji se radi strašno dugo da bi se namirile makar neke najosnovniije potrebe, dok u Americi čak i prosečni radnici uživaju u boljem standardu življenja uz manje sati rada. Napredak nauke i pronalasci nam ostavljaju više slobodnog vremena za poslove koje volimo.
Ja sam samo grubo skicirao mogućnosti koje nam se pružaju u razumnom sistemu kada se ukine profit. Nije potrebno da idem u najsitnije detalje takvih društvenih prilika:
Dovoljno je rečeno da se pokaže da anarhistički komunizam znači najveće materijalno blagostanje sa slobodnim životom za svakoga i sve.
Možemo da zamislimo vreme kada će rad postati prijatna vežba, vesela primena fizičkih napora koji su potrebni na svetu. Gledaćemo nazad na ovo naše današnje vreme i čuditi se da je rad ikada mogao biti ropstvo i zapitkivati se o razboritosti generacije koja je patila više nego petina ostale populacije da bi opskrbila druge hlebom u "znoju lica svog", dok su ti drugi bili slobodni ili su traćili svoje vreme, svoje zdravlje i bogatstvo drugih ljudi. Čudićemo se da da je najšire namirenje čovekovih potreba moglo ikada biti smatrano kao nešto drugo do jasno samo po sebi, ili da su se ljudi, koji su po prirodi imali iste ciljeve, trudili da učine život teškim i jadnim međusobnom borbom. Odbićemo da poverujemo da je ceo ljudski život pre bio neprestana borba za hranu u svetu punom blagodeti, borba koja većini nije ostavljala ni vremena ni snage za više ciljeve srca i uma.
Žar neće život u anarhiji i ekonomskoj i socijalnoj jednakosti značiti da će svi biti isti?", pitaš.
Ne, prijatelju, već upravo obrnuto, jer jednakost ne znači jednaku količinu već jednake mogućnosti. Jednakost ne znači da ako Peri treba pet obroka dnevno, da onda i Steva mora da ih toliko ima. Ako Stevi treba samo tri obroka dnevno dok Peri treba pet, količina koju obojica konzumiraju može biti nejednaka, ali svako ima jednake mogućnosti da namiri svoje prirodne potrebe.
Grešiš ako poistovećuješ ravnopravnost u slobodi i prisiljenu ravnopravnost zatvora. Prava anarhistička jednakost znači slobodu, a ne kvantitet. To ne znači da svako treba da jede, pije ili nosi iste stvari, da se bavi istim poslom ili da živi na isti način. Daleko od toga, naime, upravo je suprotno.
Individualne potrebe i ukusi se razlikuju, kao što se i apetiti razlikuju. Jednake mogućnosti da ih zadovoljimo su ono što sačinjava pravu slobodu.
Takva sloboda, daleko od srozavanja na isti nivo, otvara vrata najraznovrsnijim aktivnostima i razvojima, jer je ljudski karakter raznolik i jedino suzbijanje te raznolikosti uzrokuje da svi budu isti i jednolični. Mogućnost da se slobodno izražavaš i pokažeš svoju ličnost znači razvitak prirodnih razlika i varijacija.
Kaže se da jedna travka ne nalikuje drugoj. Jedno ljudsko biće fizički nalikuje još manje drugom. Na celom svetu nema dve osobe koje fizički izgledaju isto, a razlike u fiziološkom, mentalnom i psihičkom sklopu su još veće. Uprkos tim razlikama i hiljadu i jednoj vrsti karaktera, mi teramo ljude da danas budu svi isti. Naš život i navike, naše ponašanje i maniri, čak i naše misli i osećanja su potisnuti i preoblikovani u jednoličnost. Duh autoriteta, zakoni, pisani i nepisani, tradicije i običaji nas prisiljavaju da budemo u istoj brazdi i da postanemo bezlični automati bez nezavisnosti ili individualnosti. Ove moralne i intelektualne stege nas više potčinjavaju nego bilo koja fizička prisila, one su mnogo razornije prema čovečanstvu i napretku. Svi smo mi njihove žrtve i samo oni izuzetno snažni uspevaju da raskinu njihove lance, a i tada samo delimično.
Autoritet prošlosti i sadašnjosti ne određuje samo naše ponašanje već i vlada nad našim umovima i dušama i neprestano radi da spreči i uguši svaki trag neposlušnosti, nezavisnog stava ili nepravovernog mišljenja. Sva težina društvene osude pada na pleća ljudi koji se usude da prkose opšte priznatim pravilima. Nemilosrdna odmazda očekuje one koji protestuju i koji odbijaju da idu utabanom stazom; očekuje i jeretike koji ne veruju u prihvaćene formule. U nama i umetnosti, u literaturi i poeziji, u slikarstvu nas taj duh prisiljava da se prilagođavamo i podešavamo, što posle vodi u jednoličnost, oponašanje potvrđenog i ukalupljeno izražavanje. Nesaglasnost u svakodnevnom životu se još teže kažnjava. Slikaru i piscu može ponekad biti oprošteno nepoštovanje običaja i pravila, jer je njihova pobuna ograničena samo na papir ili platno: ona deluje samo na relativno mali krug ljudi. Oni se mogu ignorisati i obeležiti kao nenormalne osobe koje mogu premalo da naškode, ali se tako ne može postupati sa ljudima od dela koji svoju borbu sa ustaljenim pravilima prenose u društveni život. Oni nisu više bezazleni, oni su opasni zbog moći koju stvaraju svojim primerom i svojim životom. Njihovo kršenje društvenih kanona se ne može ignorisati niti im se to može oprostiti i označiće ih kao neprijatelje društva.
Zbog toga revolucionarne misli i osećanja izražena u egzotičnom pesništvu ili u visokostojećim filozofskim disertacijama mogu da budu nezapažene, mogu da prođu zvaničnu i nezvaničnu cenzuru, jer nisu dostupne niti razumljive velikom delu javnosti. Ako se pak dopusti da isti taj neposlušni stav progovori na popularan način, odmah ćeš se suočiti sa osudama svih sila koje se zalažu za održanje ustaljenog poretka.
Prinuđeno pristajanje je gore i ubitačnije nego najsmrtonosniji otrov. Kroz vekove je to bila najveća kočnica ljudskog napretka, koja ga je okovala uz pomoć hiljadu tabua i zabrana, koja mu je ograničavala um i misli kanonima i pravilima, izokretala volju naredbama kako da razmišlja i kako da se oseća: "moraš" i "ne smeš". Život i način življenja su postali glup i isprazan obrazac.
Čovekova raznolikost je toliko jaka da ni vekovi ovakvog ponižavanja nisu uspeli potpuno izbrisati njegovu originalnost i jedinstvenost. Istina je da je većina pala u brazdu koja je toliko produbljena bezbrojnim stopalima da se više ne mogu vratiti u slobodoumna prostranstva. Neki uspeju da se oslobode utabane staze i pronalaze otvoreni put gde novi vidici ka lepoti i nadahnuću prizivaju duh i srce. Takve ljudi osuđuju. Ali ljudi malo po malo slede njihov primer i konačno idu njihovim koracima. U međuvremenu, ti istraživači su otišli mnogo dalje ili su se predali i mi im onda podižemo spomenike i slavimo ljude koje smo pre nipodoštavali i proklinjali, dok istovremeno nastavljamo da kudimo njihovu duševnu sabraću, pionire naših dana.
Iza netolerancije i osude obitava autoritet -- prisila da se prilagodimo standardima, moralna i legalna prinuda da se ponašamo i da budemo kao drugi, u skladu sa prethodnim obrascima i pravilima.
Opšte mišljenje da je prilagođavanje prirodna osobina potpuno je pogrešno. Pre će biti suprotno, ako nam daju i najmanju mogućnost i ako nam ne ubacuju u mozak običaje i tradiciju od detinjstva, da ćemo primetiti jedinstvenost i originalnost. Pogledaj decu i videćeš najrazličitije varijacije u ponašanju i stavu, u mentalnom i psihičkom izražavanju. Otkrićeš instiktivnu težnju ka individualnošću i nezavisnošću, neposlušnost koje se ogleda u otvorenom i unutrašnjem prkosu prema volji koja dolazi od spolja, u pobuni prema autoritetu roditelja i učitelja. Sve to učenje i "obrazovanje" deteta je neprestan proces ugušivanja i razbijanja njegovih težnji, brisanje njegovih osobenosti zbog kojih se razlikuje od drugih, njegovih razlika, brisanje njegove ličnosti i originalnosti. I pored suzbijanja i oblikovanja po kalupu koji traju godinama, nešto originalnosti uspeva da preživi u detetu kada dostigne zrelost, što pokazuje koliko su izvori individualnosti duboki. Uzmimo bilo koje dve osobe koje su prisustvovale nekoj tragediji, na primer jednom velikom požaru, u isto vreme i na istom mestu. Svaki za sebe će drugačije ispričati svoju priču, svaki će biti na svoj način originalan u svom odnosu prema stvarima i u utisku koji će napraviti, jer im se po prirodi psihe razlikuju. Kada bi pričali sa te dve iste osobe na temu o nekim osnovama u društvu, o životu i vlasti, odmah ćemo čuti iste stavove koji su na isti način izraženi, prihvaćen pogled na svet, vladajuće mišljenje.
Zašto? Zato što su ljudi slobodni i nezavisni, kada im se dopusti da sami razmišljaju i osećaju, kada ih pravila i propisi u tome ne ometaju i kada nisu zastrašeni da budu "različiti" i da zbog toga mogu da snose neprijatne posledice. U trenutku kada razgovor dotakne stvari unutar društvenih pravila, tabui ih imaju u kandžama i oni postaju papagaji i kopije.
Život u slobodi, u anarhiji, biće više od oslobođenja od sadašnjeg političkog i ekonomskog ropstva. To je samo prvi korak koji prethodi pravom ljudskom životu. Mnogo veće i važnije biće posledice takve slobode na ljudski um, na ljudsku ličnost. Ukidanje od spolja nametnute volje i, sa tim istovremeno, ukidanje straha od autoriteta raskinuće okove moralne prisile isto kao što će to biti slučaj sa fizičkim i ekonomskim ropstvom. Čovekov um će disati slobodno i oslobođenje uma će biti rođenje jedne nove kulture, jednog novog čovečanstva. Naredbe i zabrane će nestati i ljudi će početi da budu ono što jesu, da razvijaju i pokazuju svoje individualne težnje i jedinstvenosti. Umesto onog "ne smeš" javna svest će reći "možeš, uz preuzimanje pune odgovornosti". To će biti obrazovanje ljudskog dostojanstva i samopouzdanja, koje počinje kod kuće i u školi, koje će stvoriti novu vrstu sa novim pogledom na život.
Čovek budućih dana će posmatrati i osećati život na potpuno drugi način. Življenje će za njega biti umetnost i radost. On će prestati da ga posmatra kao trku gde se svako trudi da dostigne onog najbržeg. On će na uživanje gledati kao na nešto važnije od rada, a rad će doći na svoje pravo, podređeno mesto kao sredstvo za uživanje u životu.
Život će značiti stremljenje ka boljim kulturnim vrednostima, prodiranju u tajne prirode, dostizanje više istine. Pošto ima slobodu da koristi neograničene sposobnosti mozga, da gaji ljubav prema znanju, da primeni svoj pronalazački um, da stvara i da leti na krilima mašte, čovek će dostići svoju visinu i postati konačno pravi čovek. On će rasti i razvijati se u skladu sa svojom prirodom. Gadiće se jednoličnosti, a ljudska različitost će ga ga još više zainteresovati za bogatstva života, u smislu zadovoljavanja. Život se za njega neće sastojati od funkcionisanja već od življenja i on će dostići najveću moguću slobodu, slobodu u radosti.
"Taj dan se nalazi daleko u budućnosti", kažeš. "Šta da radimo da bi do njega došlo?"
Možda je daleka budućnost, a možda i nije -- ne možemo reći sa sigurnošću. U svakoj etapi moramo imati naš cilj pred očima ako hoćemo da ostanemo na pravom putu. Promene o kojima sam pisao neće se desiti preko noći, ništa se nikada nije desilo preko noći. To će biti postepen razvoj. Kao što je i sve u prirodi, tako je i sa društvenim životom, ali je to zato logičan, usudio bih se čak reći neizbežan, razvoj. On je neizbežan, jer su sve čovekove težnje uvek išle u tom pravcu; ponekad i cik-cak, često su gubile pravac, ali su se uvek vraćali na pravi put.
Šta da radimo da bi do tog dana došlo?
1. N. Y. World Almanac, 1927.
Naslovna (Šta je to komunistički anarhizam) | Sledeća (Anarhisti koji nisu komunisti)