KRONŠTATSKA POBUNA
(Aleksandar Berkman)
I. Radnički nemiri u Petrogradu
Bilo je to početkom 1921. Duge godine rata, revolucije i unutrašnjih borbi ispili su Rusiji krv i njen narod dovele do ruba očajanja. Ali najzad je građanski rat priveden kraju: raspušteni su bezbrojni frontovi i pobeđen je Vrangel – poslednja nada intervencije Antante i ruske kontrarevolucije – a njegova vojna aktivnost na ruskom tlu je završena. Narod je sa puno poverenja iščekivao ublažavanje starog boljševičkog režima. Očekivalo se da će, po završetku građanskog rata, komunisti olakšati breme, ukinuti ograničenja iz ratnog doba, uvesti elementarne slobode i početi da organizuju normalniji život. Istina, boljševička vlada nije bila nimalo popularna, ali je uživala podršku radnika u svom često najavljivanom planu preuzimanja ponovne izgradnje zemlje, čim prestanu vojne operacije. Narod je želeo da sarađuje, da svoju inicijativu i stvaralačka nastojanja posveti izgradnji upropašćene zemlje.
Na nesreću, ta očekivanja bila su osuđena na neispunjenje. Komunistička država nije pokazala nameru da olabavi jaram. Nastavljena je stara politika, militarizacija rada je sve više pretvarala narod u roblje, izazivala njegovo ogorčenje usled novih tlačenja i tiranisanja i, stoga, paralisala svaku mogućnost ponovnog oživljavanja industrije. Propala je poslednja nada proleterijata: raslo je ubeđenje da je komunistička partija zainteresovanija za očuvanje vlastite političke vlasti nego za spasavanje revolucije.
Najrevolucionarniji elementi Rusije, radnici iz Petrograda, prvi su digli glas. Prigovorili su da su, ako se ostave po strani drugi uzroci, boljševička centralizacija, birokratija i autokratsko ponašanje prema seljacima i radnicima direktno odgovorni za veliki deo bede i patnje naroda. Mnogi zavodi i fabrike u Petrogradu bili su zatvoreni, pa su radnici bukvalno gladovali. Njihove zborove, sazivane da bi se ocenila situacija, vlada je suzbijala. Proleterijat iz Petrograda, koji je stajao u prvoj liniji revolucionarnih borbi i čije su velike žrtve i heroizam jedini spasli grad od Judeniča, razgnevio se zbog takvog vladinog postupka. Stalno je raslo neraspoloženje prema metodama koje su sledili boljševici. Sazivani su i drugi zborovi, pa se događalo to isto. Komunisti nisu pristajali ni na kakve ustupke proleterijatu, dok su istovremeno bili spremni na kompromise sa evropskim i američkim kapitalistima. Radnici su se rasrdili, pa je nastalo komešanje. Da bi se vlada prisilila da povede računa o njihovim zahtevima, proglašeni su štrajkovi u Patroni–radionicama za izradu municije, u Trubočni-zavodima, Baltiski-zavodima i u fabrici Laferme. Umesto da s nezadovoljnim radnicima razgovara o prilikama „radnička i seljačka vlada“ je postavila ratni komitet oborony (komitet za odbranu) sa Zinovjevom, najomraženijim čovekom u Petrogradu, kao predsednikom. Otvoreni cilj ovog komiteta bio je suzbijanje štrajkačkog pokreta.
Štrajkovi su proglašeni 24. februara. Istog dana su boljševici poslali kursante, komunističke studente vojne akademije (oficire za obuku vojske i flote) da razjure radnike, okupljene na Vasiljevskom ostrvu, u petrogradskom radničkom kvartu. Sutradan, 25-og, razgnevljeni štrajkači s Vasiljevskog ostrva potražili su radionice admiraliteta i dokove Galjernaja i podstakli tamošnje radnike da im se pridruže u protestu protiv autokratskog ponašanja vlade. Pokušane ulične demonstracije štrajkača razjurili su naoružani vojnici.
Petrogradski sovjet je 26. februara održao sednicu, na kojoj je istaknuti komunist Laševič, član komiteta za odbranu i revolucionarnog vojnog saveta Republike, najoštrijim izrazima napao štrajkački pokret. Optužio je radnike fabrike Trubočni da podstiču na nezadovoljstvo, optužio ih je da su „samožive gulikože rada [škurniki] i kontrarevolucionari” i predložio da se zatvori fabrika Trubočni. Izvršni komitet Petrogradskog sovjeta (predsednik Zinovjev) prihvatio je taj predlog. Štrajkači iz Trubočnija su masovno otpušteni i tako su automatski lišeni sledovanja.
Takav postupak boljševičke vlasti izazvao je još veće ogorčenje i neprijateljstvo radnika.
Tad su se na ulicama Petrograda počele pojavljivati proklamacije štrajkača. Neke od njih su dobile izričito politički karakter; tako se u najkarakterističnijoj među njima, izlepljenoj po zidovima 27. februara, kaže:
"Nužna je potpuna izmena vladine politike. Radnicima i seljacima potrebna je pre svgea sloboda. Oni ne žele da žive po dekretima boljševika, žele da gospodare sami sebi.Drugovi čuvajte revolucionarni poredak! Odlučno i organizovano zahtevajte:
Puštanje na slobodu svih uhapšenih socijalista i radnika vanpartijaca. Ukidanje ratnog prava; slobodu govora, štampe i zbora za sve radnike. Slobodan izbor radioničkih i fabričkih komiteta (savkom) i predstavnika radničkih društava i sovjeta. Sazivajte zborove, šaljite delegate organima vlasti i budite aktivni u sprovođenju svojih zahteva."
Na zahteve štrajkača vlada je odgovorila brojnim hapšenjima i gušenjem više radničkih organizacija. Taj postupak je u narodu izazvao još jače antiboljševičko raspoloženje; čule su se reakcionarne parole.
Tako se 28. februara pojavila jedna proklamacija “Socijalističkih radnika Nevskog distrikta”, koja se završavala pozivom za Ustavotvornu skupštinu:
"Znamo ko se boji Ustavotvorne skupštine. To su oni koji više neće biti u stanju da pljačkaju narod. Umesto toga, moraće da odgovaraju narodnim predstavnicima za svoju prevaru, razbojništva i sve svoje zločine.
Dole omraženi komunisti!
Dole sovjetska vlada!
Živela Ustavotvorna skupština!"
U međuvremenu su boljševici u Petrogradu koncentrisali mnoštvo vojske iz provincije, pa su i svoje najpouzdanije komunističke pukove s fronta doveli u grad. U Petrogradu je zavedeno “vanredno, ratno stanje”. Štrajkači su zaplašeni i pokret radnika ugušen je gvozdenom rukom.
Prethodna (Kronštatska Pobuna) | Sledeća (Kronštatski pokret)