Kronštatska pobuna
II. Kronštatski pokret
Kronštatske mornare veoma su uzbudili petrogradski događaji. Mračno su posmatrali drastičan postupak vlade prema štrajkačima. Znali su šta je revolucionarni proleterijat glavnog grada morao da snosi od prvih dana revolucije, koliko se herojski borio protiv Judeniča i koliko je strpljivo podnosio lišavanja i bedu. Ali Kronštat nije ni pomišljao da podrži Ustavotvornu skupštinu ili zahtev za slobodu trgovine, koji je istican u Petrogradu. Mornari su duhom i delom bili sasvim revolucionarni, bili su najčvršći oslonac sovjetskog sistema, ali i protivnici diktature bilo koje partije.
Pokret izražavanja simpatije prema petrogradskim štrajkačima započeo je među mornarima ratnih brodova „Petropavlovsk“ i „Sevastopolj“, onih istih brodova koji su 1917. bili glavni oslonac boljševika. Taj pokret se proširio u celoj kronštatskoj floti, zatim među onim pukovima Crvene armije koji su tu bili stacionirani. Posada „Petropavlovska“ je 28. februara prihvatila jednu rezoluciju, s kojom su se saglasili i mornari „Sevastopolja“ i u kojoj su, između ostalog zahtevani i slobodni novi izbori za Kronštatski sovjet, pošto se mandat tog sovjeta bližio kraju. Istovremeno je u Petrograd poslat jedan komitet mornara da se obavesti o tamošnjoj situaciji.
Na trgu Jakorni u Kronštatu 1. marta je održan javni zbor, koji su zvanično sazvale posade prve i druge eskadrile Baltičke flote; prisutno je bilo 16000 mornara, vojnika Crvene armije i radnika. Predsedavao je predsednik Izvršnog komiteta Ruske Socijalističke Federativne Republike Kalinjin i komesar Baltičke flote Kuzmin, koji su govorili na zboru. Kao karakteristiku prijateljskog stava mornara prema boljševičkoj vladi pominjemo činjenicu da je Kalinjin pri dolasku u Kronštat dočekan s vojnim počastima, muzikom i zastavama.
Tom zboru podneo je izveštaj komitet mornara, poslat 28. februara u Petrograd. On je potvrdio najgora očekivanja Kronštata. Zbor je neuvijeno izrazio svoje negodovanje zbog metoda komunista pri suzbijanju skromnih zahteva petrogradskih radnika. Tada je izneta ona rezolucija koju je 28. februara prihvatio „Petropavlovsk“. Predsednik Kalinjin i komesar Kuzmin jetko su je napali i optužili petrogradske štrajkače i kronštatske mornare. Ali njihovi argumenti nisu ostavili nikakav utisak na slušaoce i rezolucija „Petropavlovska“ prihvaćena je jednoglasno. Ovaj istorijski dokument glasi:
„Rezolucija opšteg zbora posade prve i druge eksadre Baltičke flote, održanog 1. marta 1921.
Pošto je saslušan izvještaj predstavnika koje je opšti zbor brodskih posada poslao u Petrograd da ispitaju tamošnju situaciju, zaključeno je:
1. S obzirom na činjenicu da sadašnji sovjeti ne izražavaju želju radnika i seljaka, odmah održati nove izbore tajnim glasanjem, pri čemu prethodna izborna kampanja mora davati punu slobodu agitacije radnicima i seljacima.
2. Uvesti slobodu govora i štampe za radnike i seljake, anarhiste i leve socijalističke partije.
3. Obezbediti slobodu zbora za radnička društva i seljačke organizacije.
4. Sazvati konferenciju radnika vanpartijaca, vojnika Crvene armije i mornara iz Petrograda, Kronštata i petrogradske provincije ne kasnije od 10. marta 1921.
5. Osloboditi sve političke zatvorenike socijalističkih partija, i sve radnike, seljake, vojnike i mornare, uhapšene u vezi s pokretima radnika i seljaka.
6. Izabrati komisiju za reviziju slučajeva onih koji se nalaze u zatvorima i koncentracionim logorima.
7. Ukinuti sve politodele (politička odeljenja) zato što nijedna partija ne treba da ima posebne privilegije za propagiranje svojih ideja niti da u takve svrhe dobija finansijsku pomoć vlade. Umesto njih, treba osnovati vaspitne i kulturne komisije, koje se lokalno biraju i koje finansira vlada.
8. Odmah ukinuti sve sagryaditelniye otryadi (nap. prev. naoružane grupe koje su boljševici organizovali za suzbijanje trgovine i konfiskovanje životnih namirnica i drugih proizvoda. Neodgovornost i samovolja njihovih postupaka bile su poslovične u celoj zemlji. Vlada ih je ukinula u petrogradskoj provinciji uoči napada na Kronštat – pokušaj korumpiranja petrogradskog proleterijata.)
9. Izjednačiti sledovanje svih radnika, sa izuzetkom onih koji obavljaju poslove štetne po zdravlje.
10. Ukinuti komunističke borbene odrede u svim rodovima vojske i komunističke straže koje služe u zavodima i fabrikama. Ako se ispostavi da su takve straže ili vojni odredi nužni, njih u vojsci treba imenovati iz redova ljudstva, a u fabrikama po izboru radnika.
11. Seljacima dati punu slobodu akcije na zemlji, isto tako i pravo da drže stoku, pod uslovom da izlaze na kraj svojim vlastitim sredstvima, to jest ne koristeći iznajmljenu radnu snagu.
12. Zamoliti sve rodove vojske i naše drugove, vojnike kursante, da se pridruže našim zaključcima.
13. Zahtevati da štampa u celini objavi naše zaključke.
14. Naimenovati putujuću kontrolnu komisiju.
15. Dozvoliti slobodnu domaću radinost (individualnu u malim razmerama) individualnim radom.
Rezoluciju je jednoglasno usvojio zbor brigade, uz dva uzdržana glasa.
Perepelkin, sekretar Petričenko, predsednik zbora brigade
Rezoluciju je pretežnom većinom usvojio kronštatski garnizon.
Vasiljev, predsednik
Zajedno s drugom Kalinjinom, Vasiljev glasa protiv rezolucije.“
Ova rezolucija, kojoj su se, kao što je napomenuto, najžešće suprostavili Kalinjin i Kuzmin, usvojena je uprkos njihovom protestu. Posle zbora Kalinjin se nesmetano vratio u Petrograd.
Na istom zboru brigade određeno je da se u Petrograd pošalje jedan komitet da bi radnicima i tamošnjem garnizonu objasnio zahteve Kronštata i zamolio da petrogradski proleterijat pošalje u Kronštat delegate vanpartijce da se upoznaju sa stvarnom situacijom i zahtevima mornara. Taj komitet od trideset članova uhapsili su boljševici u Petrogradu. To je bio prvi udarac komunističke vlade nanet Kronštatu. Sudbina tog komiteta ostala je zagonetka.
Pošto se mandat članova Kronštatskog sovjeta bližio kraju, zbor brigade se odlučio da sazove Konfederaciju delegata 2. marta zarad diskusije o načinu preduzimanja novih izbora. Trebalo je da se ta konferencija sastoji od predstavnika brodova, garnizona, raznih sovjetskih institucija, radničkih društava i fabrika, s dva delegata za svaku organizaciju.
Konferencija od 2. marta održana je u Vaspitnom domu (bivšoj kronštatskoj školi za inženjerstvo), prisutno je bilo preko 300 delegata, među njima i komunista. Zbor je otvorio mornar Petričenko i aklamacijom je izabran Prezidijum (Izvršni komitet) od pet članova. Glavno pitanje je za delegate bilo da se budući novi izbori za Kronštatski sovjet obave na pravednijoj osnovi nego do tada. Trebalo je da se zbor aktivno založi za rezolucije od 1. marta i da razmotri puteve i sredstva kojima će se zemlji pomoći da se izvuče iz očajne situacije, prouzrokovane glađu i nestašicom goriva.
Duh Konferencije je bio posve sovjetski: Kronštat je zahtevao sovjete slobodne od mešanja ijedne političke partije; zahtevao je nepristrasne sovjete koji će stvarno prenositi potrebe radnika i seljaka i izražavati njihovu volju. Delegati su se neprijateljski držali prema samovoljnoj vlasti birokratskih komesara, ali prijateljski prema Komunističkoj partiji kao takvoj. Bili su privržene pristalice sovjetskog sistema i ozbiljno su tražili rešenje hitnih problema prijateljskim i miroljubivim sredstvima.
Kuzmin, komesar Baltičke flote, prvi se obratio Konferenciji. Imao je više energije nego sposobnosti suđenja i nije pokazao nimalo razumevanja za veliki značaj tog trenutka. Nije bio dorastao situaciji: nije umeo da deluje na srce i dušu tih jednostavnih ljudi, mornara i radnika, koji su podneli tolike žrtve za revoluciju i sad su bili iscrpljeni do očaja. Delegati su se okupili da se posavetuju sa vladinim predstavnicima. Umesto toga, Kuzminov govor je imao ulogu ugarka bačenog na bure baruta. Svojim neopravdanim zahtevima i besramnošću raspalio je Konferenciju. Osporavao je da u Petrogradu ima radničkih nemira, izjavio je da je grad miran i radnici zadovoljni. Pohvalio je rad komesara, doveo u pitanje revolucionarne motive Kronštata i upozorio na opasnost koja preti iz Poljske. Srozao se do nedostojnih podmetanja i zagrmeo pretnjama: „Ako hoćete otvoreni rat“, zaključio je Kuzmin, „dobićete ga, jer komunisti neće ispustiti uzde vlasti. Borićemo se do kraja“.
Ovaj netaktički i izazivački govor komesara Baltičke flote delovao je kao uvreda i gruba povreda delegata. Obraćanje sledećeg govornika, predsednika Kronštatskog sovjeta, komuniste Vasiljeva, nije ostavilo nikakav utisak na slušaoce: bio je bezbojan i neodređen. U toku zbora je opšte držanje postalo vidno antiboljševičko. Uprkos tome, delegati su se nadali da će doći do iole prijateljskog sporazuma s vladinim predstavnicima. Ali odmah je postalo jasno – kaže se u zvaničnom izveštaju – da „mi više ne možemo imati poverenja u drugove Kuzmina i Vasiljeva, te da je nužno ih privremeno uhapsiti, naročito zato što su komunisti imali oružje, a nama telefoni nisu bili dostupni. Vojnici su se bojali komesara, kao što je pokazalo pismo pročitano na zboru, a komunisti nisu dopuštali skupove garnizona.“
Dakle, Kuzmin i Vasiljev su udaljeni sa zbora i pritvoreni. Za duh Konferencije je karakteristično da je pretežna većina glasala protiv predloga da se pohapse ostali prisutni komunisti. Delegati su bili mišljenja da na komuniste treba gledati kao i na predstavnike drugih organizacija i da oni moraju imati ista prava i tretman. Kronštat je još bio rešen da se veže sporazumom s Komunističkom partijom i boljševičkom vladom.
Rezolucije od 1. marta su pročitane i oduševljeno usvojene. U tom trenutku je Konferencijom zavladalo veliko komešanje, pošto je jedan delegat izjavio da se boljševici spremaju da napadnu zbor i da je u tu svrhu poslato petnaest kola vojnika i komunista, naoružanih puškama i mitraljezima. „Ova vest je“, nastavlja izveštaj u „Izvestiji“, „izazvala neobuzdani gnev kod delegata. Naknadne provere brzo su dokazale da je ta vest bila neosnovana, ali i dalje se pričalo da jedan puk kursanata, predvođen ozloglašenim čekistom Dukisom, već maršira u pravcu tvrđave Krasnaja Gorka“. S obzirom na taj novi obrt, a i sećajući se pretnji Kuzmina i Kalinjina, Konferencija se odmah pozabavila pitanjem organizovanja odbrane Kronštata od boljševičkog napada. Vremena je bilo malo, pa je odlučeno da se Prezidijum Konferencije pretvori u Privremeni revolucionarni komitet, s nalogom da se pobrine za mir i bezbednost grada. Trebalo je da taj komitet sprovede i nužne pripreme za održavanje novih izbora za Kronštatski sovjet.
Naslovna (Kronštatska Pobuna) | Sledeća (Boljševička kampanja protiv Kronštata)