Kronštatska Pobuna
IV. Ciljevi Kronštata
Kronštat se osećao preporođenim. Revolucionarno oduševljenje dostiglo je vrhunac onih dana u oktobru kad su heroizam i žrtvovanje mornara odigrali odlučujuću ulogu. Po prvi put otkad je isključivo Komunistička partija preuzela rukovođenje revolucijom i sudbinom Rusije, Kronštat se osetio slobodnim. Nov duh solidarnosti i bratstva sjedinio je mornare, vojnike garnizona, fabričke radnike i vanpartijske elemente u udruženom nastojanju za zajedničku stvar. Čak je i komuniste zahvatilo bratimljenje celog grada, pa su sudelovali u pripremi budućih izbora za Kronštatski sovjet.
U prve korake Privremenog revolucionarnog komiteta spadalo je očuvanje revolucionarnog poretka u Kronštatu i izdavanje zvaničnog organa tog komiteta, dnevnog lista „Izvestija“. Prvi apel Komiteta narodu Kronštata (u prvom broju, 3. aprila 1921) bio je sasvim karakterističan za držanje i raspoloženje mornara. „Revolucionarni komitet“, kaže se tu, „veoma se trudi da se ne proliva krv. Ulaže krajnje napore da u gradu, tvrđavi i utvrđenjima organizuje revolucionarni poredak. Drugovi i radnici, ne obustavljajte rad! Radnici, ostanite kraj svojih mašina; mornari i vojnici, budite na svojim mestima. Svi sovjetski službenici i ustanove treba da nastave rad. Privremeni revolucionarni komitet apeluje na sve vas, drugovi i građani, da ga podržite i pomognete. Njegova misija je da, bratski sarađujući s vama, uspostavi nove uslove za poštene i pravedne izbore za nove savete.“
Ove stranice lista „Izvestija“ dovoljno su svedočanstvo duboke vere Revolucionarnog komiteta u narod Kronštata i njegove težnje za slobodnim sovjetima kao valjanim putem ka oslobođenju od tlačenja koje sprovodi komunistička birokratija. U svom dnevnom organu i radio-porukama Revolucionarni komitet je indignirano odbacio boljševičku klevetničku kampanju, u više navrata apelujući na proleterijat Rusije i sveta za razumevanje, učešće i pomoć. Radio-poruka od 6. marta sadrži motiv kojim se rukovode pozivi iz Kronštata:
„Naša stvar je pravedna stvar: zalažemo se za vlast sovjeta, a ne za vlast partija. Zalažemo se za slobodno izabrane predstavnike radnih masa. Nadomestak sovjeta koje sprovodi Komunistička partija i koji se stalno oglušavaju o naše potrebe i zahteve: jedini odgovor koji smo ikad dobili bio je – streljati... Drugovi! Ne samo da vas obmanjuju, nego namerno izvrću istinu i služe se najbednijim uvredama časti...U Kronštatu je sva vlast isključivo u rukama revolucionarnih mornara, vojnika i radnika – a ne u rukama kontrarevolucionara, koje predvodi nekakav Kozlovski, kao što to hoće da vas uveri lažljivi radio-Moskva...Ne oklevajte, drugovi! Pridružite nam se, stupite u kontakt sa nama. Zahtevajte da vaše delegate puste u Kronštat. Samo oni reći će vam celu istinu i otkriće demonsko klevetanje o hlebu iz Finske i o ponudama Antante.
Živeo revolucionarni proleterijat i građanstvo!
Živela vlast slobodno izabranih sovjeta!“
Najpre je glavni štab Privremenog revolucionarnog komiteta bio na admiralskom brodu „Petropavlovsk“, ali ga je Komitet posle nekoliko dana premestio u „Narodni dom“ u centru Kronštata, da bi, kako se kaže u Izvestiji, „bio u bližem kontaktu s narodom i Komitet učinio dostupnijim nego na brodu“. Iako je komunistička štampa nastavila otrovnu denuncijaciju Kronštata kao „kontrarevolucionarne pobune generala Kozlovskog“, istina je da je Revolucionarni komitet bio isključivo proleterski i da se najvećim delom sastojao od radnika čiji su revolucionarni podvizi bili poznati. Sastojao se od sledećih 15 članova:
- Petričenko, viši činovnik, admiralski brod „Petropavlovsk“,
- Jakovenko, telefonista, distrikt Kronštat,
- Ososov, mašinista, „Sevastopolj“,
- Arhipov, inženjer,
- Perepelkin, mehaničar, „Sevastopolj“,
- Petrušev, šef mehaničara, „Petropavlovsk“,
- Kupolov, viši lekarski pomoćnik,
- Veršinjin, mornar, „Sevastopolj“,
- Tukin, elektromehaničar,
- Romanjenko, nadglednik na doku za avijatiku,
- Orešin, upravitelj Treće industrijske škole,
- Valk, radnik fabrike drveta,
- Pavlov, radnik na čišćenju mina u moru,
- Bajkov, vozač,
- Kilgast, mornar duge plovidbe.
Sa izvesnom humorističkom notom „Izvestija“ iz Kronštata napomenula je u vezi s tim: „To su naši generali, gospodo Trocki i Zinovjeve, dok su Brusilovi, Kamenjevi, Tuhačevski i druge čuvene ličnosti carističkog režima na vašoj strani.“
Privremeni revolucionarni komitet uživao je poverenje celokupnog kronštatskog stanovništva. Stekao je opšte poštovanje uvođenjem i istrajnim poštovanjem načela „ista prava za sve i povlastice ni za koga“. Izjednačen je rajok (sledovanje životnih namirnica). Sami mornari, koji su pod boljševičkom vlašću dobijali uvek veća sledovanja nego radnici, glasali su za to da ne uzimaju više od prosečnog građanina i radnika. Posebna sledovanja i poslastice davani su samo bolesnicima i dečjim domovima.
Pravedno i plemenito držanje Revolucionarnog komiteta prema kronštatskim članovima Komunističke partije – od kojih je samo mali broj pohapšen, nasuprot boljševičkom tlačenju i zadržavanju porodica mornara kao talaca – izazvalo je poštovanje i samih komunista. Stranice „Izvestije“ sadrže brojna saopštenja kronštatskih komunističkih grupa i organizacija koje osuđuju držanje centralnih vladinih organa i prihvataju stanovište i merila Privremenog revolucionarnog komiteta. Mnogi kronštatski komunisti javno su oglašavali svoje istupanje iz Partije kao protest protiv njenog despotizma i birokratske korupcije. U raznim brojevima „Izvestije“ nalaze se hiljade imena onih komunista kojima savest nije dozvoljavala „da ostanu u partiji dželata Trockog“, kako su se izrazili neki od njih. Izjave o istupanju iz Komunističke partije uskoro su postale tako brojne da su ličile na opšte napuštanje Partije. Sledeća pisma, uzeta nasumice iz jednog velikog svežnja, dovoljno karakterišu osećanja kronštatskih komunista:
„Došao sam do saznanja da je politika Komunističke partije dovela zemlju u beznadežan ćorsokak iz kojeg nema izlaza. Partija se birokratizovala, ništa nije naučila, i ne želi da nauči. Odbija da čuje glas 115 miliona seljaka; ne želi da razmisli o tome da samo sloboda govora i prilika da se sudeluje u obnovi zemlje posle promene izbornih metoda može našu zemlju da iščupa iz letargije.
Odbijam da se ubuduće smatram članom Ruske komunističke partije. Potpuno se slažem sa Rezolucijom koju je zbor celog grada usvojio 1. marta i ovim izjavljujem da svoje snage i sposobnosti stavljam na raspolaganje Privremenom revolucionarnom komitetu.“
Herman Kanev, crveni komandir (oficir u Crvenoj armiji), sin političkog prognanika u procesu 193-ici
(„Izvestija“, br. 3, 5. mart 1921)
„Drugovi moji, učenici iz industrijskih,
crvenoarmijskih i pomorskih škola!
Skoro trideset godina živela sam gajeći duboku ljubav za narod i, koliko sam za to bila kadra, do ovog časa sam svetlost i znanja prenosila svima koji su za njima žudeli.
Revolucija od 1917. pružila je mom radu veće polje dejstva, umnogostručila moju delatnost, te sam uložila najveće napore u službu svom idealu.
Komunističko geslo „Sve za narod“ oduševilo me je svojim dostojanstvom i lepotom, pa sam u februaru 1920. ušla u Rusku komunističku partiju kao kandidat. Ali „prvi pucanj“ ispaljen protiv miroljubivog stanovništva, protiv moje dece koju duboko volim i od koje se njih oko sedam hiljada nalaze u Kronštatu, ispunjava me strahom da bi me mogli smatrati saučesnicom u odgovornosti za tako prolivenu krv nevinih. Osećam da više ne mogu da verujem u ono što je samo sebe osramotilo demonskim činom i da ne mogu da ga propagiram. Stoga, posle tog prvog pucnja, više se ne smatram članom Komunističke partije.“
Marija Nikolajevna Šatel (nastavnica)
(„Izvestija“, br. 6, 8. mart 1921)
Takva su se saopštenja pojavljivala u gotovo svakom broju „Izvestije“. Veoma karakteristična bila je izjava Privremenog biroa Kronštatske sekcije Komunističke partije, čiji se manifest, upućen njenim članovima, pojavio u br. 2 „Izvestije“, 4. marta:
„...Svaki drug u našoj partiji treba da sagleda važnost sadašnjeg trenutka.
Ne verujte u lažne glasine da komuniste streljaju i da se kronštatski komunisti spremaju da započnu oružani ustanak. Takve se glasine šire da bi se izazvalo krvoproliće.
Izjavljujemo da je naša partija uvek branila i da će i dalje braniti ono što je radnička klasa osvojila protiv svih poznatih i tajnih neprijatelja vlasti radničkih i seljačkih sovjeta.
Privremeni biro kronštatske Komunističke partije daje svim članovima partije uputstvo da ostanu na svojim mestima i da nikako ne sprečavaju ili se mešaju u mere Privremenog revolucionarnog komiteta.
Živela vlast sovjeta!
Živela internacionalna unija radnika!“
Privremeni biro Kronštatske sekcije
Ruske komunističke partije
F. Pervušin – J. Iljin – A. Kabanov
Na sličan način su razne druge građanske i vojne organizacije izražavale opoziciju prema moskovskom režimu i potpuno slaganje sa zahtevima kronštatskih mornara. Mnoge rezolucije sa takvim sadržajem usvojili su i pukovi Crvene armije stacionirani u Kronštatu ili na službi u utvrđenjima. Sledeća rezolucija je karakteristična za njihov opšti duh i tendenciju:
„Mi vojnici Crvene armije utvrđenja 'Crvenoarmejac' sasvim smo na strani Privremenog revolucionarnog komiteta i do poslednjeg momenta Revolucionarnog komiteta branićemo radnike i seljake.
...Ne verujte lažima komunističkih proklamacija rasturanih avionom. Ovde nemamo nikakve generale ni carističke ciljeve. Kronštat je uvek bio grad radnika i seljaka i to će i ostati. Generali su u službi komunista.
...U ovom trenutku, kad na tasu leži sudbina zemlje, izjavljujemo – mi koji smo u svoje ruke uzeli vlast i Revolucionarnom komitetu poverili rukovodstvo u borbi – celom garnizonu i radnicima da smo spremni da umremo za slobodu radnih masa. Oslobođeni trogodišnjeg komunističkog jarma i terora, radije ćemo umreti nego uzmaći i za jedan korak. Živela slobodna Rusija radnog naroda!
Posada utvrđenja „Crvenoarmejac“
(„Izvestija“, br. 5, 7. mart 1921)
Kronštat je bio nadahnut strasnom ljubavlju za slobodnu Rusiju i neograničenom verom u prave sovjete. Pouzdavao se u to da će dobiti podršku cele Rusije, naročito Petrograda, i tako pokrenuti na konačno oslobođenje zemlje. Kronštatska „Izvestija“ stalno je izražavala takvo stanovište i takvu nadu, pa je u brojnim člancima i apelima pokušavala da jasno odredi svoj stav prema boljševicima i težnju da postave temelje novog, slobodnog života za sebe i za ostalu Rusiju. Ta velika težnja, čistota motiva i vatrena nada u oslobođenje upadljivo se ističu na stranama zvaničnog organa kronštatskog Privremenog revolucionarnog komiteta i potpuno izražavaju duh koji je prožimao vojnike, mornare i radnike. Na otrovne napade boljševičke štampe, na besramne laži koje je moskovska radio-stanica slala širom sveta, optužujući Kronštat za kontrarevoluciju i belu zaveru – na sve to je Revolucionarni komitet dostojanstveno odgovarao. U svom organu često je reprodukovao moskovske proklamacije da bi narodu u Kronštatu pokazao koliko su se boljševici srozali. Povremeno je „Izvestija“, opravdano negodujući, raskrinkavala i karakterisala komunističke metode, recimo u br. 6, 8. marta, pod nazivom „Mi i oni“:
„Komunisti, koji ne znaju kako da zadrže vlast koja im izmiče iz ruku, pribegavaju najogavnijim provokatorskim sredstvima. Njihova podla štampa mobiliše sve svoje snage da nahuška mase i da kronštatski pokret prikaže u svetlu zavere belogardejaca. Sad je klika bestidnih prevaranata poslala ovu poruku svetu: 'Kronštat se prodao Finskoj.' Njihove novine bljuju vatru i otrov i, pošto ne uspevaju da ubede proleterijat kako je Kronštat u rukama kontrarevolucionara, sad pokušavaju da podstaknu nacionalistička osećanja.
Celi svet je već saznao od naših radija za šta se bore kronštatski garnizoni i radnici. Ali komunisti pokušavaju da izvrnu smisao događaja i da tako zavedu našu petrogradsku braću.
Petrograd je opkoljen bajonetima kursanata i partijskih „gardi“, a Maljuta Skuratov – Trocki – ne dopušta delegatima vanpartijaca, radnika i vojnika da dođu u Kronštat. Boji se da će oni tu saznati celu istinu i da će istina odmah zbrisati komuniste, pa će prosvećene mase u svoje žuljevite ruke uzeti vlast.
To je razlog što Petro-sovjet (sovjet iz Petrograda) nije odgovorio na naš radio-telegram u kojem smo zamolili da se stvarno nepristrasni drugovi pošalju u Kronštat.
Pošto se brinu za vlastitu kožu, vođe komunista suzbijaju istinu i šire laž da belogardejci dejstvuju u Kronštatu, da se kronštatski proleterijat prodao Finskoj i francuskim špijunima, da su Finci već organizovali armiju da bi, zajedno s kronštatskim pobunjenicima, napali Petrograd, i tako dalje.
Na sve ovo možemo da odgovorimo samo sledeće: sva vlast sovjetima! Dalje ruke od njih, te ruke koje su crvene od krvi mučenika za slobodu, pomrlih u borbi protiv belogardejaca, veleposednika i buržoazije!“
Kronštat je težio da jednostavno i otvoreno izrazi volju naroda koje je vapio za slobodom i za mogućnošću da određuje vlastitu sudbinu. On se osećao, tako reći, kao avangarda ruskog proleterijata u predstojećem ustanku za odbranu velikih aspiracija, za koje se narod borio i stradao u Oktobarskoj revoluciji. Vera Kronštata u sistem sovjeta bila je duboka i čvrsta; njegovo sveobuhvatno geslo bilo je: sva vlast sovjetima, a ne partijama! To je bio program; nije bilo više vremena da se on razvije ili teoretizuje. Borba se vodila za oslobođenje naroda od komunističkog jarma. Taj jaram, koji više nije bilo moguće podnositi, nametao je nužnost nove revolucije, Teće revolucije. Put ka slobodi i miru ležao je u slobodno izabranim sovjetima, “temelju nove revolucije”. Strane “Izvestije” sadrže obilje svedočanstava o nepatvorenoj ispravnosti i svesti mornara i radnika Kronštata o cilju, o njihovoj dirljivoj veri u vlastitu misiju kao pokretača Treće revolucije. Te težnje i nade jasnu su izložene u br. 6 “Izvestije”, 8. marta, u uvodniku: “Za šta se borimo”:
“Radnička klasa se nadala da će se osloboditi Oktobarskom revolucijom. Ali usledilo je još veće porobljavanje ljudske ličnosti.
Vlast policijske i žandarmerijske monarhije pala je u ruke uzurpatora – komunista – koji su, umesto da narodu daju slobodu, počeli samo da mu ulivaju strah od Čeke, što je svojom svirepošću nadmašila čak i žandarmerijski režim carizma...Najgora i najzločinačkija je duhovna spletka komunista: stavili su šapu i na intimni svet radnih masa i svakog prisilili da misli po komunističkom propisu.
...Rusija mukotrpnih radnika, koja je prva podigla crvenu zastavu radi oslobođenja, natopljenja je krvlju mučenika, palih za večnu slavu komunističke vladavine. U tom moru krvi komunisti su ugušili sva sjajna obećanja i mogućnosti radničke revolucije. Sad je postalo jasno da Ruska komunistička partija nije branilac radničkih masa, za kakvog se izdaje. Interesi radnog naroda njoj su tuđi. Dobila je vlast i sad se samo boji da je ne izgubi, te stoga smatra da su dozvoljena sva sredstva: kaljanje časti, prevara, nasilje, ubistvo i osveta nad porodicama pobunjenika.
Dugotrajno strpljenje je na izmaku. Tu i tamo zemljom zasvetli oganj pobune u borbi protiv tlačenja i nasilja. Štrajkovi radnika su se umnogostručili, ali boljševički policijski režim preduzeo je sve mere protiv izbijanja neizbežne Treće revolucije.
Ali, uprkos svemu tome, došla je revolucija i nju sprovode radne mase. Generali komunizma jasno vide da se podigao narod, onaj narod koji je došao do ubeđenja da su komunisti izdali ideje socijalizma. Bojeći se za svoju bezbednost i dobro znajući da nema tog mesta gde bi se mogli sakriti od gneva radnika, komunisti još pokušavaju da pobunjenike terorišu zatvorom, streljanjem i drugim varvarstvima. Ali živeti pod komunističkom diktaturom strašnije je od smrti...
Nema srednjeg puta. Pobediti ili umreti! Primer je dao Kronštat, koji uliva strah kontrarevoluciji zdesna i sleva. Ovde je učinjeno veliko revolucionarno delo. Ovde je podignuta zastava pobune protiv trogodišnje tiranije i tlačenja komunističke autokratije, koja je bacila u zasenak trovekovni despotizam monarhizma. Ovde u Kronštatu udaren je temelj Trećoj revoluciji, koja treba da pokida poslednje lance radnika i otvori nov, širok put za socijalističku, stvaralačku delatnost.
Ova nova revolucija probudiće mase na Istoku i Zapadu i poslužiće kao primer nove, socijalističke izgradnje, kao suprotnost vladinoj, gotovoj, komunističkoj ‘izgradnji'. Radne mase će naučiti da to što se dosad događalo u ime radnika i seljaka, nije bio socijalizam.
Prvi korak je izveden bez ijednog ispaljenog hica, bez ijedne prolivene kapi krvi. Radnicima ne treba krv, oni će je prolivati samo u samoodbrani...Radnici i seljaci napreduju u maršu: za sobom ostavljaju učredilku (Ustavotvornu skupštinu) s njenim buržoaskim režimom i diktaturu Komunističke partije s njenom Čekom i s njenim državnim kapitalizmom, koji su radnicima stavili omču oko vrata i prete da ih udave.
Sadašnja promena pruža priliku radnim masama da sebi konačno obezbede slobodno izabrane sovjete, koji će funkcionisati bez straha od partijskog biča; sad radnička društva, kojima gospodari vlada, mogu da se preobraze u dobrovoljna udruženja radnika, seljaka i radne inteligencije. Najzad je slomljen policijski pendrek komunističke autokratije.”
To su bili program i neposredni zahtevi zbog kojih je boljševički režim 7. marta 1921. u šest sati i četrdesetpet minuta uveče započeo napad na Kronštat.
Napomene:
(1) Izvršni komitet Ruske komunističke partije smatrao je da je njegova sekcija Kronštat tako „demoralisana“ da je posle poraza Kronštata naredio da se svi kronštatski komunisti ponovo prijave za prijem u Partiju.(2) Čuveni proces 193-ici u ranom periodu ruskog revolucionarnog pokreta. Započeo je u drugoj polovini 1877, a završen je u prvim mesecima 1878.
Naslovna (Kronštatska Pobuna) | Sledeća (Ultimatum Boljševika)