Aleksandar Berkman - Šta je to komunistički anarhizam?
1. Šta želiš od života?
Šta je to što svako želi od života? Šta ti najviše želiš?
Na kraju, svi smo mi isti ispod kože. Ko god da si - muškarac ili žena, bogat ili siromašan, aristokrata ili beskućnik, beo, žut, crven ili crn, u kojoj god zemlji da žviš, koje god da si nacionalnosti ili konfesije - svi na isti način osećamo hladnoću i glad, ljubav i mržnju; svi se plašimo nepogoda i bolesti i trudimo se da izbegnemo povrede i smrt.
Ono što ti želiš od života i ono čega se najviše plašiš važi uopšteno gledajući i za tvog komšiju.
Učeni ljudi su napisali debele knjige, mnogo njih, na temu sociologije, psihologije i mnogih trugih "logija" da bi ti rekli šta je to što ti želiš, ali se ni jedna od njih ne slaže sa drugom. Pa ipak, mislim da ti znaš vrlo dobro šta želiš i bez njih.
Oni su studirali i pisali i špekulisali oko ovog, za njih tako teškog, pitanja, tako da si se ti, kao individua, potpuno izgubio u njihovim filozofijama. Oni su verovatno na kraju došli do zaključka da ti, prijatelju, nisi uopšte bitan. Ono što je bitno, kako oni kažu, nisi ti već "celina", svi ljudi zajedno. Tu "celinu" nazivaju "društvom", "zajednicom" ili "državom", a sveznalice su u stvari odlučile da nema veze ukoliko ti, kao jedinka, živiš u bedi dokle kod je "društvo" u redu. Nekako su zaboravili da objasne kako "društvo" ili "celina" mogu da budu u redu ako pojedinačni članovi nesrećni.
Tako oni onda nastavljaju da pletu svoje filozofske mreže i proizvode debele tomove da bi otkrili gde se ti u stvari uklapaš u šemu zvanu život i šta je to što ti hoćeš.
Ti znaš vrlo dobro šta hoćeš, kao što zna i tvoj komšija.
Ti hoćeš da ti bude dobro i da budeš zdrav; želiš da budeš slobodan, da nikome ne služiš, nećeš da puziš i da se ponižavaš pred bilo kim; želiš blagostanje za sebe, svoju porodicu i za one koji su ti bliski i dragi i da te niko ne uznemirava i da se ne brineš za sutrašnjicu.
Budi uveren da svako želi to isto. Onda cela stvar izgleda ovako:
Ti želiš zdravlje, slobodu i blagostanje. Svako je kao i ti št se toga tiče.
Stoga svi tražimo iste stvari u životu.
Zašto ih onda ne bi tražili zajedno, zajedničkim naporima, pomagajući jedni drugima?
Zašto bi varali, krali i ubijali jedni druge, ako svi težimo istom cilju? Zar nemaš isto pravo na stvari koje ti želiš kao i čovek do tebe?
Ili ćemo bolje osigurati sebi zdravlje, slobodu i blagostanje tako što ćemo tući i ubijati jedni druge?
Ili zato što ne postoji neki drugi način?
Promotrimo to malo.
Zar nije logično da ako svi težimo istom cilju u životu, ako svi želimo iste stvari, onda su i naši interesi takođe isti? U tom slučaju bi trebali da živimo kao braća, u miru i drugarstvu; trebali bi da budemo dobri jedni prema drugima i da se ispomažemo koliko možemo.
Ti znaš da život nije takav. Znaš da ne živimo kao braća. Znaš da je svet pun borbi i ratova, bede, nepravde i zločina, neimaštine i ugnjetavanja.
Zašto je onda tako?
To je zato što iako mi svi imamo isti cilj u životu, imamo različite interese. To je ono što pravi toliko problema u svetu.
Razmisli sam o tome.
Pretpostavimo da želiš par cipela ili šešir. Otići ćeš u prodavnicu i probati da ih kupiš po što razumnijoj i manjoj ceni. To je u tvom interesu. Interes prodavca je da ti proda nešto što bolje može, jer je tako njegov prihod veći. To je zato što sve što u životu koristimo je napravljeno zbog profita, na ovaj ili onaj način. Živimo u sistemu profita. [system of profit-making]
Jasno je da ako profitiramo jedni od drugih da naši interesi ne mogu biti isti. Oni moraju biti različiti i često su suprotstavljeni.
U svakoj zemlji naćićeš ljude koji žive profitirajući od drugih. Oni koji imaju najveći prihod su bogai. Oni koji ne ostvaruju profit su siromašni. Jedini ljudi koji ne mogu da ostvare profit su radnici. Moraš onda da razumeš da interesi radnika ne mogu biti isti kao i interesi drugih ljudi. Zato ćeš u svakoj zemlji naći nekoliko slojeva ljudi sa potpuno drugačijim interesima.
Svugde ćeš naći:
relativno mali sloj osoba koje imaju veliki profit i koje su veoma bogate, kao bankari, veliki proizvođači i zemljoposednici - ljudi koji imaju mnogo kapitala i koji se zbog toga nazivaju kapitalisti. Oni pripadaju kapitalističkoj klasi;
sloj manje ili više dobrostojećih ljudi, koji sačinjavaju biznismeni i njihovi agenti, brokeri nekretninama, špekulatori i eksperti, kao što su doktori, advokati, naučnici i tako dalje. To je srednja klasa ili građanstvo [buržoazija]
- veliki broj radnih ljudi koji su zaposleni u različitim granama privrede - fabrikama i rudnicima, u prodavnicama, pri transportu i na selu [on the land]. To je radnička klasa koja se takođe zove proletarijat.
Građanstvo i kapitalisti stvarno pripadaju istoj kapitalističkoj klasi, jer imaju slične interese i zbog toga se ljudi iz redova građanstva večito priključuju kapitalističkoj klasi protiv radničke klase.
Videćeš da je radnička klasa uvek najsiromašnija klasa, u svakoj zemlji. Možda i ti sam pripadaš proletarijatu. Onda znaš da te tvoja nadnica nikada neće učiniti bogatim.
Zašto su radnici najsiromašnija klasa? Zasigurno rade više i teže nego ostale klase. Zato što radnici nisu bitni u životu društva? Možda bi mogli i bez njih?
Šta nam treba za život? Treba nam hrana, odeća i utočište; škole za našu decu; autobusi i tramvaji za putovanje i hiljade drugih stvari.
Da li ima ijedne stvari koja se može napraviti bez rada? Cipele koje imaš na nogama i ulice na kojima hodaš su proizvod rada. Bez rada ne bi bilo ničeg do gole zemlje [bare earth] i ljudski život bi bio potpuno nemoguć.
To onda znači da je rad stvorio sve što imamo - svo bogatstvo ovoga sveta. Sve je proizvod rada primenjenog na zemlju i njene prirodne sirovine.
Ako je svo bogatsvo proizvod rada, zašto onda ne pripada radništvu? To jest, onima koji su radili svojim rukama ili glavama da bi ga stvorili - fizičkom i umnom radniku.
Svi se slažemo da osoba ima pravo da joj pripada stvar koju je ona sama napravila.
Ali ni jedna osoba nije i ne može da napravi išta sama. Potrebno je mnogo ljudi, različitih zanata i profesija da bi se nešto stvorilo. Stolar, na primer, ne može da napravi sam jednostavnu stolicu ili klupu; čak ni kada bi sam posekao drvo i pripremio drvo. Potrebni su mu testera i čekić, ekseri i alatke koje ne može sam da napravi. Ali čak i da može i njih da napravi, potrebne su mu sirovine - čelik i gvožđe - koje bi drugi ljudi trebali da mu dostave.
Ili uzmimo jedan drugi primer - recimo inžinjer. On ne može ništa da uradi bez papira i olovke i alata za merenje i te stvari moraju da naprave drugi ljudi za njega. Da ne pominjemo da prvo mora da izuči svoje zanimanje i da provede mnoge godine u učenju dok mu drugi omogućavaju da živi do tada. Ovo važi danas za svako ljudsko biće na svetu.
Naslovna (Šta je to komunistički anarhizam) | Sledeća (Sistem nadnice)