Aleksandar Berkman - Šta je to komunistički anarhizam?
10. Reformista i političar
Ko je reformista i šta on predlaže?
Reformista hoće da "reformiše i poboljša". On nije baš načisto šta to hoće da promeni: ponekad kaže da su "ljudi loši" i da hoće da ih "reformiše", a ponekad hoće da "poboljša" uslove. On ne veruje u ukidanje svog zla odjedanput. Uništavanje nečega što je trulo je za njega "previše radikalno". "Za ime boga", upozorava te, "ne budi plahovit!". On želi da promeni stvari postepeno, malo po malo. Uzmimo rat kao primer. Rat je naravno loša stvar, i on to priznaje; rat je masovno ubistvo, sramota za našu civilizaciju. Ali - da ga ukinemo? Ne! On hoće da ga "reformiše". Hoće da "ograniči naoružavanje". Sa manje naoružanja, kako kaže, će biti manje ljudi ubijeno. On hoće da "humanizuje" rat, da takoreći udostoji masakr.
Ako bi primenili njegove ideje na tvom ličnom životu, onda ne bi izvadio pokvareni zub koji te boli odjednom. Ti bi ga malo izvadio danas, malo više sledeće nedelje, za par meseci ili godina i do tada bi bio spreman da ga celog izvadiš, da ne bi toliko boleo. To je logika jednog reformiste. Ne budimo "previše plahoviti", nemojmo vaditi pokvarene zube odjednom.
Reformista misli da može da ljude učini boljim uz pomoć zakona. "Uvedite novi zakon", kaže on kada nešto krene naopako, "primorajte ljude da budu dobri".
On zaboravlja da su zakoni već stotinama i hiljadama godina prisiljavali ljude da "budu dobri", ali ljudska priroda ostaje ono što je uvek i bila. Mi imamo toliko zakona da se čak i širom poznati filadelfijski advokat gubi u njihovom lavirintu. Obična osoba ne može da prosudi između dobrog i lošeg po statutima, šta je pravedno, šta je istina, a šta laž. Posebni sloj ljudi - sudije - odlučuje šta je časno, a šta ne, kada i kako je dozvoljeno da se krade, kada je prevara legalna, a kada nije, kada je ubistvo ispravno, a kada je zločin, koja te uniforma daje pravo da ubijaš, a koja ne. Potrebno je mnogo zakona da bi se sve ovo odredilo i vekovima su se legislatori bavili pravljem zakona (za dobru platu), pa ipak nam danas treba još zakona, jer svi ostali zakoni nisu uspeli da od tebe naprave "dobrog čoveka".
Zakonodavac nastavlja da te prisiljava da budeš dobar. Ukoliko te postojeći zakoni nisu načinili boljim, kako on kaže, onda nam trebaju novi i strožiji. Oštrije kazne će smanjiti i sprečiti zločin, tvrdi on, dok moli za svoje "reforme" iste one ljude koji su ukrali zemlju od naroda.
Kada neko nekoga ubije u poslovnoj svađi, zbog novca ili iz neke druge koristi, reformista neće da prizna da novac i zgrtanje novca bude najniže strasti i navode ljude na zločin i ubistvo. On će reći da namerno oduzimanje ljudskog života zaslužuje smrtnu kaznu i on će direktno pomoći vlasti da pošalje naoružane ljude u neku stranu zemlju da masovno ubijaju.
Reformista ne može da jasno razmišlja. On ne razume da kada ljudi delaju loše, oni to rade jer misle da će im to doneti neku korist. Reformista kaže da će novi zakon da to sve promeni. On je rođeni prohibicionista: hoće da zabrani ljudima da budu loši. Ako čovek izgubi svoj posao, oseća se loše zbog toga i ode da se napije da bi zaboravio svoje probleme, reformista neće misliti da treba da pomogne čoveku da nađe nov posao. Ne, piće mora da se zabrani, insistira on. Misli da te je promenio tako što te je oterao iz barova u podrum gde krišom gutaš krijumčaren alkohol umesto da otvoreno piješ piće. Na isti način hoće da promeni ono što jedeš i piješ, ono što razmišljaš i osećaš.
On odbija da uvidi da njegove "reforme" stvaraju još gore stvari nego one koje hoće da zabrani, da one stvaraju još više prevara, korupcije i poroka. Time što je zavadio ljude da spijuniraju jedni druge misli da je "podigao moralni standard"; pravi se da te je načinio "boljim" time što te je prinudio da budeš licemer.
Neću da te dugo zadržavam sa reformistom. Srešćemo ga opet u ulozi političara. Ja ne želim da budem grub prema njemu, mogu samo iskreno da kažem da ako je reformista iskren, onda je on budala; kada je on političar, onda je hulja. U oba slučaja, kao što ćemo ubrzo videti, ne može da reši naš problem kako da stvorimo od ovog sveta bolje mesto za život.
Političar je reformisti prvi rod. "Uvedimo nov zakon", kaže reformista, "i nateraj ljude da budu dobri". "Hajde da uvedem novi zakon", kaže političar, "i biće bolje".
Političara možeš da prepoznaš po njegovom govoru. U najvećem broju slučajeva on je varalica koji hoće da se stige preko tvojih leđa do moći. Kada je jednom ima, on zaboravlja svoja uzvišena obećanja i misli samo na svoje ambicije i interese.
Ukoliko je političar iskren, on te ne obmanjuje manje nego neki prevarant. Možda je još gore, jer mu daješ svoje poverenje i još više si razočaran kada ne uspe da učini išta dobro za tebe.
Reformista i političar su obojica na pogrešnom putu. Pokušavati da se promene ljudi je isto što i pokušavati da se promeni tvoje lice tako što će se nabaviti novo ogledalo. Ljudi prave zakone, a ne zakoni ljude. Zakon samo prosto oslikava ljude onakvim kakvi jesu, kao što ogledalo oslikava tvoj izgled.
"Da, ali zakon ne da ljudima da postanu kriminalci!", izjavljuju reformista i političar.
Da je to tačno, kada bi zakon stvarno sprečavao zločin onda bi još više zakona bilo još bolje. Vremenom bi uveli dovoljno zakona da ne bi više bilo zločina. Pa zašto se onda smeješ? Jer znaš da je to glupost, znaš da i najbolji zakon može samo da kazni zločin; on ga ne može sprečiti.
Kada bi došlo do toga da zakon može da čita ljudske misli i otkrije njegove namere da hoće da počini zločin, onda bi on mogao da ga spreči. U tom slučaju zakon ne bi imao policajce da sprečavaju zločine, jer bi oni sami bili u zatvoru i ako bi zakonska administracija bila časna i nepristrasna, ne bi bilo ni sudija ni zakonodavaca, jer bi oni pravili društvo policajcima.
Ali ako ozbiljno govorimo, onako kako stvari stoje, kako može zakon da spreči zločin? On može to da uradi samo ako je neko najavio da će da izvrši zločin ili nekako otkrio svoje namere, ali su takvi slučajevi vrlo retki. Niko ne reklamira svoje planove za zločin. Tvrdnja da zakon sprečava zločin je potpuno neosnovana.
"Strah od kazne", kažeš, "zar on ne sprečava zločin?"
Kada bi to bio slučaj, zločini bi odavno prestali, jer ih je zakon sigurno već dovoljno kažnjavao; svo iskustvo ljudske rase pobija ideju da kazna sprečava zločin. Naprotiv, pokazalo se da čak i najoštrija kazna ne može da zaplaši ljude od zločina.
Engleska, kao i druge zemlje, je kažnjavala ne samo ubistvo već i mnoge druge lakše zločine smrću. Ona nije uspela da odvrati druge da počine ista nedela. Ljudi su tada javno kažnjavani vešanjem i giljotinom da bi se time još više uterao drugima strah u kosti. Čak i najstrašnija kazna nije uspela da spreči ili umanji zločine. Javna kažnjavanja su imala brutalan efekat na ljude i bilo je zabeleženih slučajeva kada su osobe koje su prisustvovale izvršenju kazne odmah nakon toga počinile isti zločin koji je bio uzrok one iste strašne kazne kojoj su prisustvovali. Zato je ukinuto javno kažnjavanje: više je škodilo nego što je koristilo. Statistika pokazuje da nema povećanja broja zločina u zemljama koje su potpuno ukine smrtnu kaznu.
Naravno, ima slučajeva kada je strah od kazne sprečio zločin; ali ako gledamo generalno, jedini efekat je da će kriminalci biti obazriviji, tako da ih je teže otkriti.
Postoji uopšteno govoreći dve vrste zločina: oni koji su počinjeni iz besa i strasti i u tim slučajevima se ne zastaje da se razmišlja o posledicama i tako se tu ne pojavljuje strah od kazne kao faktor. Druga vrsta zločina se dešava hladnokrvno, najčešće profesionalno, i u takvim slučajevima strah od kazne služi samo da kriminalac bude oprezniji da ne ostavi tragove. Dobro je poznato da je osobeno za profesionalnog kriminalca da misli da je dovoljno pametan da izbegne istragu, bez obzira koliko puta je pre bio uhapšen. On će uvek kriviti neke određene okolnosti, neki slučajni razlog ili je jednostavno imao lošu sreću da bude uhapšen. "Sledećeg puta ću više paziti", kaže; ili "Neću više verovati svom ortaku". Skoro nikad ga nećeš naći da razmišlja da napusti zločinaštvo zbog kazne na koju bi ga mogli osuditi. Poznavao sam hiljade kriminalaca, ali je retko ko od njih ikada uzimao moguću kaznu u obzir.
To je zbog toga što strah od kažznjavanja nema zastrašujući efekat, zločini se nastavljaju uprkos svim zakonima i sudnicama, zatvorima i smrtnim kaznama.
Uzmimo da kažnjavanje ima zastrašujući efekat. Zar ne bi onda morao postojati valjan razlog koji tera ljude da počine zločin, da zaborave na sve grozne kazne?
Koji su to razlozi?
Svaki zatvorski čuvar će ti reći da kada je nezaposlenost velika, kada su teška vremena, da se zatvori pune. Do ove činjenice ćemo isto doći ako istražujemo uzrok zločina. Najveći procenat se dešava direktno zbog uslova, iz industrijskih i ekonomskih razloga. Zbog toga ogromna većina zatvorske populacije dolazi iz siromašnijih slojeva. Dokazano je da su siromaštvo i nezaposlenost, sa pratećim efektima - bedom i očajom, glavni uzroci kriminalnih radnji. Da li postoji neki zakon koji zabranjuje siromaštvo i nezaposlenost?
Da li postoji neki zakon koji bi ukinuo glavne uzroke zločina? Zar nisu zakoni izmišljeni da bi održavali uslove koji stvaraju siromaštvo i bedu i stoga svo vreme uzrokuju zločin?
Zamislimo da ti pukne cev u kući. Ti ćeš staviti kantu ispod rupe da bi se sakupila voda koja curi. Možeš da nastaviš da stavljaš kante, ali dokle god ne zameniš puknutu cev, curenje će se nastaviti, bez obzira koliko se ti oko toga budeš nervirao.
Ovi naši puni zatvori su kante. Uvedi zakona koliko god hoćeš, kažnjavaj zatvorenike kako god hoćeš, curenje će se nastaviti dokle god ne popraviš puknutu društvenu cev.
Da li reformista i političar stvarno hoće da zamene tu cev?
Već sam rekao da su većina zločina ekonomske prirode. To znači da imaju mnogo veze sa novcem, sa imovinom, da se dođe do nečega uz što manje truda, da bi se osigurao život i bogatstvo kako se zna i ume.
To je ambicija našeg celog života, naše cele civilizacije. Dokle god naša egzistencija ima takve osnove, da li je moguće iskoreniti zločin? Dokle god je društvo izgrađeno na principima da treba grabiti šakom i kapom, moraćemo da nastavimo tako da živimo. Neki će to pokušati da urade "unutar zakonskih granica"; drugi, mnogo hrabriji, lakomisleniji ili mnogo očajniji će to raditi izvan zakona. I jedni i drugi će stvarno raditi jednu te istu stvar, i to je zločin, bez obzira na koji način da se uradi.
Oni koji to rade unutar zakona zovu druge zločincima. Oni su "ilegalni" zločinci, zbog njih i za one koji bi to tek mogli postati, se pravi najviše zakona.
Ilegalne kriminalce često hvataju. Njihova presuda i kazna zavise najviše od toga koliko su bili uspešni u svojoj zločinačkoj karijeri. Što su bili uspešniji to su manje šanse da ih osude i to im je lakša kazna. Nije to zločin koji su počinili ono što će odlučiti o njihovoj sudbini, već sposobnost da unajme skupe advokate, iskoriste svoje političke i društvene veze, svoj novac i uticaj. U suštini će siromašan i napušten čovek osetiti punu težinu zakona; brzo će mu se presuditi i dobiće najtežu kaznu. On nije u mogućnosti da iskoristi prednosti različitih odugovlačenja koje zakon dozvoljava bogatijem kriminalcu, jer su pozivi na viši sud skup luksuz koji si zločinci bez novca ne mogu priuštiti. Zbog toga skoro nikada nećeš videti bogataša iza rešetaka; oni su ponekad "okrivljeni", ali su retko kažnjavani. Takođe nećeš naći u zatvoru mnogo profesionalnih kriminalaca. Oni znaju za "rupe", imaju prijatelje i veze; najčešće imaju nešto novca sa strane, u slučaju da moraju da "podmažu" beg iz legalne zamke. One koje ćeš naći u našim zatvorima i kaznenim zavodima su najsiromašniji u društvu, slučajni kriminalci, najčešće radnici i seljaci koje su siromaštvo i nesreća, nezaposlenost i opšta bespomoćnost odveli iza rešetaka.
Da li njih barem zakon i kazne koje moraju da odsluže promene? Teško. Oni izlaze iz zatvora oslabljenog tela i uma, ojačani kroz maltretiranje i okrutnost kojoj si bili izloženi ili kojoj su tamo prisustvovali, ogorčeni zbog svoje "sudbine". Oni moraju da se vrate u iste uslove koji su ih prvo naterali da krše zakone, ali sada su etiketirani kao "kriminalci", sada su pod prismotrom, bivši prijatelji im se rugaju, a policija ih progoni i diže hajku na njih jer su ljudi sa "kriminalnim dosijeom". Ne potraje dugo dok se većina od njih ne nađe ponovo iza rešetaka.
Tako se društveni začarani krug ponavlja. Svo vreme uslovi koji su naterali ove nesrećnike da postanu kriminalci nastavljaju da prave nove, "zakon i red" su i dalje kao pre, dok su reformista i političar zauzeti pravljenjem novih zakona.
Profitabilan je to biznis, pravljenje zakona. Da li si ikada zastao i razmislio da li naši sudovi, policija i cela mašinerija takozvane pravde stvarno hoće da ukine zločin? Zar nije u interesu policajaca, detektiva, šerifa, sudija, advokata, zatvorskih nadzornika, čuvara, pomoćnika i hiljade drugih koji žive od "administracije pravde" hoće da stvarno unište zločin? Ako uzmemo da nema više kriminalaca, da li bi ovi "administratori" mogli da zadrže svoje poslove? Da li bi moroa da plaćaš porez za njih? Zar ne bi morali da se bave nekim časnim poslom?
Porazmisli o tome i videćeš da zločin nije ništa manje unosan izvor prihoda "deliocima pravde" nego samim zločincima. Da li možeš da sa razlogom veruješ da oni stvarno hoće da ukinu zločin?
Njihov "posao" je da hvataju i kažnjavaju zločince; njihov interes nije da unište zločin, jer tako zarađuju za hleb. Zbog toga oni neće da traže uzroke zločina. Oni su prilično zadovoljni sa situacijom onakvom kakva je. Oni su najtvrdokorniji branioci postojećeg sistema, "pravde" i kažnjavanja, čuvari "reda i zakona". Oni hapse i kažnjavaju "zločince", ali ne mare za zločin i njegove uzroke.
"Šta će im onda zakon?", pitaš me.
Zakon služi da se održe postojeće prilike, da se očuvaju "red i zakon". Pravi se sve više zakona i svi imaju istu svrhu da brane i podupiru današnji poredak. "Da bi promenili ljude", govori reformista, "da se poboljšaju uslovi", uverava te političar.
Novi zakoni ostavljaju ljude onakvim kakvi jesu [leave men as they are] i uslovi u celovitosti ostaju isti. Od kada je kapitalizam i plaćeno ropstvo počelo, ljudi su uveli milione zakona, ali su kapitalizam i plaćeno ropstvo još uvek tu. U stvari, svi zakoni služe jedino da se ojača kapitalizam i da se neprekidno nastavlja sa potčinjavanjem radnika. Političarev posao, posao "političkih nauka", je da te navede da veruješ da zakon štiti tebe i tvoje interese, dok on jedino služi da se održi sistem koji te krade, vara i porobljava um i telo. Sve društvene institucije imaju samo jedan cilj: da ti uliju poštovanje prema zakonu i vlasću, da te zaplaše svojim autoritetom i nevinošću i stoga podržavaju društveni sistem koji opstaje na tvom neznanju i poslušnosti. U tome je cela tajna, da gazde hoće da zadrže svoju imovinu koju su ukrali. Zakon i država su sredstva kojima oni to čine.
Nema nikakve velike misterije oko povoda države i zakona niti ičeg svetog u njima. Zakoni se prave i poništavaju; stari zakoni se ukidaju i novi zakoni se uvode. Sve je to ljudski rad i kao takav on je pogrešiv i kratkotrajan. Nema ničeg besmrtnog i nepromenljivog u njima. Koje god zakone da stvoriš i koliko god da ih menjaš, oni uvek služe samo jednoj svrsi: da primoraju ljude na određene stvari, da ih odvrati od nekih drugih i kazni ih zato što su radili neke treće stvari. Takoreći, jedina svrha zakona i države je da vladaju nad narodom, da ih spreče da rade ono što žele i da im propišu da rade nešto što žele neki drugi ljudi.
Zašto se moraju ljudi sprečavati da rade ono što žele? I šta oni žele da rade?
Ako pogledaš, videćeš da ljudi hoće da žive, da zadovolje svoje potrebe, da uživaju u životu. U tome su svi ljudi slični kao što sam pre pokazao. Ukoliko neko sprečava ljude da žive i uživaju u svojim životima onda mora da postoji neko među nama koji ima interesa u tome.
U stvari je ovako: postoje stvarno ljudi koji ne žele da živimo i uživamo u životu, jer su nam oteli radost iz naših života i neće da nam je vrate. Kapitalizam je to uradio i država koja služi kapitalizmu. Dopustiti ljudima da uživaju u životu bi značilo da prestanu da ih potkradaju i ugnjetavaju. Zbog toga je kapitalizmu potrebna država, zato nas uče da poštujemo "svetost zakona". Naterali su nas da verujemo da je kršenje zakona zločin, iako su često kršenje zakona i zločin dve potpuno različite stvari. Naterali su nas da verujemo da je svaka radnja protiv zakona loša za društvo, iako bi ona samo mogla biti loša po gospodare i izrabljivače. Naučili su nas da je sve što ugrožava imovuni bogatih "loše" i "pogrešno", a da je sve što oslabljuje naše lance i uništava naše ropstvo "zločinački".
Ukratko, vremenom se razvila jedna vrsta "moralnosti" koja je jedino korisna vladarima i gospodarima - klasni moral, pravi moral robova, jer pomaže da nas drže u ropstvu. Ko god se bori protiv ovog morala robova, njega nazivaju "lošim", "nemoralnim", zločincom, anarhistom.
Ako ti otmem sve što imaš i onda te ubedima da je to za tvoje dobro i da trebaš da čuvaš moj plen od drugih, to bi bio veoma promišljen trik, zar ne? To bi osiguravalo imovinu koju sam ukrao. Zamislimo dalje da uspem da te ubedim da moramo da uvedemo pravilo da niko ne sme da dirne moje ukradeno bogatstvo i da ja smem da nastavim da ga na isti način sakupljam i da je takav dogovor pravedan i u tvom najboljem interesu. Ako bi se takav otkačeni plan sproveo onda bi imali "red i zakon" države i kapitalizam koje imamo danas.
Jasno je naravno da zakoni ne bi imali nikakvo dejstvo ukoliko ljudi ne bi verovali u njih i ne bi ih poštovali. Prva stvar je da se navedu da veruju da su oni potrebni i dobri za sve njih. Još bolje je ako možeš da ih ubediš da oni misle da su oni ti koji prave zakone. Onda su oni radi i željni da ih poštuju. To je ono što zovemo demokratijom: da se navedu ljudi da misle da su oni vladaju nad samima sobom i da oni uvode zakone u svojoj zemlji. To je velika prednost koju demokratija ili republika imaju nad monarhijom. U starim vremenima, vladati i krasti ljude je bilo mnogo teže i opasnije. Kralj ili feudalac su morali silom da nateraju ljude da im sluze. On bi zaposlio naoružane bande da primoraju njegove potčinjene da mu plaćaju danak. To je bilo skupo i problematično. Bolji način je da "obrazuješ" narod da veruje da oni "duguju" kralju lojalnu i vernu službu. Vladanje je tada postalo mnogo lakše, ali su ljudi još uvek znali da je kralj njihov vladar i zapovednik. Republika je mnogo sigurnija i ugodnija za vladare, jer ljudi misle da su u njoj gospodari samo samih sebe. Bez obzira koliko ih iskorištavaju i potčinjavaju, oni misle da su u "demokratiji" slobodni i nezavisni.
Zbog toga se prosečni radnik u Americi smatra suverenim građaninom, iako njegov glas ima isto toliko uticaja na funkcionisanje zemlje koliko i glas izgladnjenog seljaka u Rusiji pod carom. On misli da je slobodan, dok je u stvari samo plaćeni rob. Veruje da uživa "slobodu za potragu za srećom" dok je založio svoje dane, nedelje, godine i svoj ceo život svom gazdi u rudniku ili fabrici.
Ljudi u tiraniji znaju da su porobljeni i ponekad se bune. Narod Amerike je u ropstvu, ali on to ne zna. Zato nema revolucija u Americi.
Moderni kapitalizam je pametan. On zna da se najbolje razvija pod "demokratskim" institucijama, kada ljudi sami biraju svoje predstavnike u zakonodavnim telima i čak indirektno glasaju za predsednika. Kapitalističke gazde ne mare za koga ćeš ili kako glasati, da li će to biti republikanac ili demokrata. Kakva je razlika za njih? [what difference is it to them?] Koga god da izabereš. on će doneti zakone u korist "reda i zakona" da bi sačuvao stvari kakve jesu. Glavna briga moćnika je da ljudi nastave da veruju u njega i održavaju postojeći sistem. Zato oni troše milione na škole, koledže i univerzitete koji te "obrazuju" da veruješ u kapitalizam i državu. Politika i političari, upravljači i zakonodavci su samo njihove marionete. Oni će paziti da se ni jedan zakone ne uvede koji je protiv njihovih interesa. Katkad će napraviti predstavu u kojoj se bore protiv određenih zakona u korist drugih, jer te igra inače ne bi više interesovala. Kakvi god da zakoni postoje, gazde će se pobrinuti da im oni ne kvare posao i dobro plaćeni advokati znaju kako da izokrenu svaki zakon u korist Velikih Interesa, kako nam svakodnevno iskustvo pokazuje.
Veoma ubedljiva ilustracija ovoga je slavni Šermanov anti-trust zakon(1) [Sherman Anti-Trust Law]. Organizovano radništvo je potrošilo hiljade dolara i godina energije da bi se uveo taj zakon. On je bio usmeren protiv rastućeg kapitalističkog monopola, protiv moćnih kombinacija sa novcem koji su vladali nad zakonodavstvom i sudovima [and forded it over the workers with an iron hand]. Posle dugih i skupih napora, Šermanov zakon je konačno bio uveden i radničke vođe i političari su se radovali "novoj epohi" koja je stvorena ovim zakonom, kako su oduševljeno uveravali radnike.
Šta je taj zakon postigao? On nije pogodio [Trusts]; oni su ostali sigurni i u stvari su se povećale i namnožile. One vladaju zemljom i tretiraju radnike kao bedne robove. Još su se više razvile i postale su još moćnije nego ikad ranije.
Šermanov zakon je postigao nešto vrlo bitno. Nakon što je uveden posebno u "interesu radništva", on se okrenuo protiv radnika i njihovih sindikata. On se sada koristi da razbije radničke organizacije pošto su one važile kao "sputavanje slobodnog nadmetanja". Sindikatima se stalno sada preti tim [anti-trust] zakonom, dok kapitalističke [trusts] neomedano nastavljaju svojim putem.
Prijatelju, da li treba da ti pričam o mitu i pokvarenosti u politici, o korupciji u sudovima i gnusnoj administraciji "pravde"? Da li treba da te podsećam na veliki Teapot Dome(2) skandal i skandale sa davanjem nafte u zakup i hiljadu manjih skandala koji se dešavaju svakodnevno? Bila bi to uvreda za tvoju pamet kada bi se zadržavali na ovim opšte poznatim stvarima, jer su oni neizostavni deo svake politike, u svakoj zemlji.
Veliko zlo nije to što su političari podmitljivi i administracija zakona nepravedna. Ako bi to bili jedini problemi, onda bi mogli da pokušamo, kao reformista, da "pročistimo" politiku i da se zalažemo za "pravedniju upravu". To ipak nije pravi problem. Nije problem sa nečistom politikom, već e cela igra politike trula. Problem nije u manama zakonske administracije, već je zakon sam alatka koja služi da se podjarmuju i tlače ljudi.
Ceo sistem zakona i vlasti je mašina koja drži radnike porobljene i krade im njihov rad. Svaka društvena "reforma" kojoj ostvarenje zavisi od zakona i države je automatski time osuđena na propast.
"Sindikat!", uzvikuje tvoj prijatelj; "sindikat je najbolja odbrana radnika."
-----------
(1) Sherman Anti-Trust Law - zakon protiv monopola koji je uveden 1890. u Americi. Zabranjivao je svaki ugovor, [trust] ili zaveru koji bi mogli da ometaju trgovinu unutar države ili trgovinu sa inostranstvom. Zakon se posle koristio protiv štrajkova koji su važili kao zavera protiv slobodne trgovine i naticanja.
(2)Teapot Dome - popularno ime za skandal za vreme administracije Američkog predsednika Varena G. Hardinga. Rezerve nafte za mornaricu su tajno davane privatnim kompanijama. Kada su ove radnje otkrivene 1924. godine, Teapot Dome incident je postao simbol za podmitljivost države i vlasti.
Naslovna (Šta je to komunistički anarhizam) | Sledeća (Sindikat)