Aleksandar Berkman - Šta je to komunistički anarhizam?
8. Pravda
Ne, moj prijatelju, strašno je priznati, ali nema pravde na ovom svetu.
Još gore: ne može biti pravde dokle god živimo u ovakvim uslovima koji omogućavaju jednoj osobi da iskorišćava potrebe drugih, da ih pretvara u svoj profit i da izrabljuje ljude oko sebe.
Ne može biti pravde dokle god jedan čovek vlada nad drugim; dokle god neko ima autoritet i moć da prisili nekoga na nešto protiv njegove volje.
Ne može biti pravde među gospodarima i sužnjima.
Niti ravnopravnosti.
Pravda i ravnopravnost mogu da postoje samo između jednakih [among equals]. Da li je siromašan čistač ulice društveno ravan jednom Morganu1. Da li je jedna pralja ravna Lady Astor2?
Ako bi jedna pralja i Lady Astor otišle na neko mesto, bilo to javno ili privatno, da li bi bile primljene na isti način i da li bi se prema njima isto ophodili? Njihova odeća će odrediti kako će se ljudi postaviti prema njima, jer čak i odeća pokazuje, u trenutnim uslovima, njihove različite društvene pozicije, njihovo mesto u životu, uticaj i bogatstvo.
Pralja je teško radila ceo svoj život, bila je najvredniji i najkorisniji član zajednice. Lady nikada nije ni kašiku podigla, nikada nije bila ni od najmanje koristi društvu. Uz sve to, bogata gospođa je dobrodošla, nju više vole.
Ovaj jednostavan primer sam izabrao jer je tipičan za celo naše društvo i civilizaciju.
Jedino su novac, uticaj i autoritet, kojim upravlja novac, bitni na svetu.
Ne pravda, već imovina.
Primeni ovaj primer na ceo svoj život, i videćeš da su pravda i jednakost samo jeftina priča, laži kojima su te učili, dok su novac i moć ono što se računa, stvarnost.
Pa ipak postoji duboko ukorenjen smisao za pravdu u ljudskoj vrsti i tvoje ponašanje to uvek pokazuje kada vidiš da se nekome čini nepravda. Ljutiš se i postaješ rasrđen zbog toga, jer se mi svi instinktivno saosećamo sa ljudima oko nas, jer smo po prirodi društvena bića. Kada su tvoji interesi ili sigurnost u igri, onda se ponašaš drugačije; čak se i drugačije osećaš.
Pretpostavimo da tvoj brat učini nešto loše nekom nepoznaniku. Skrenućeš mu pažnju i prekoriti ga zbog toga.
Kada vidiš da je tvoj šef nepravedan prema nekom tvom saradniku, naljutićeš se i hteo bi da se pobuniš, ali najverovatnije ćeš se uzdržati da izraziš svoja osećanja jer bi mogao da izgubiš posao ili napraviš loš utisak na tvog šefa.
Tvoji interesi potiskaju tvoje prirodne nagone. Tvoja zavisnost od šefa i njegove ekonomske moći utiču na tvoje ponašanje.
Zamislimo da Steva tuče i šutira Peru koji je pao na zemlju. Obojica su za tebe stranci, ali ako se ne plašiš Steve, prići ćeš mu i reći da prestane da tuče ovog na zemlji.
Kada vidiš policajca kako radi to isto, dva puta ćeš dobro razmisliti pre nego što se umešaš jer bi mogao i tebe da istuče i da te uhapsi. On ima autoritet.
Steva, koji nema nikakav autoritet i koji zna da neko može da se umeša kada se on ponaša nepravedno, po pravilu će da bude pasžljiviji kada nešto slično radi.
Policajac, koji je ogrnut nekakvim autoritetom i koji zna da je mogućnost mala da će ga neko omesti, pre će da se ponaša nepravedno.
Čak i na ovom jednostavnom slučaju možeš da posmatraš posledice autoriteta: kako na one koji ga imaju tako i na one na koje se primenjuje. Autoritarna osoba teži da bude nepravedna i tiranska; on takođe čini one koji su mu potčinjeni da mu se povinuju kada je pogrešan, da mu se pokore i služe. Autoritet izopačuje njegovog gospodara i ponižava njegove žrtve.
Ako je ovo tačno za najjednostavnije odnose u životu, koliko je to onda tačno za veliko polje industrijskog, političkog i društvenog života?
Videli smo kako tvoja ekonomska zavisnost od tvog šefa deluje na tvoje delovanje. Slično tako ona će da utiče i na druge koji su zavisni od njega i njegove naklonosti. Njihovi interesi će da upravljaju njihovim akcijama, čak i ako nisu potpuno toga svesni.
A šef? Zar neće i na njega da utiču njegovi interesi? Zar nisu njegovo saosećanje, stav i ponašanje takođe posledica njegovih određenih interesa?
Činjenica je da nama svima, uopšteno gledajući, upravljaju naši interesi. Naša osećanja, naše misli, naša dela, naš ceo život oblikuju, svesno ili nesvesno, naši sopstveni interesi.
Ja govorim o običnoj ljudskoj prirodi, o prosečnom čoveku. Tu i tamo ima slučajeva koji su izgleda iznimci. Velika ideja ili ideal je, na primer, tako nešto što može da obuzme jednu osobu da se ona njoj potpuno posveti i da bi čak žrtvovala život za nju. U tom slučaju izgleda kao da čovek dela protiv svojih interesa, ali to je pogrešno - samo tako izgleda. U stvarnosti ideje ili ideali za koje čovek živi ili za koje bi dao život su njegovi glavni interesi. Jedina razlika je što idealista pronalazi svoj interes u življenju za neku ideju, dok je najjači interes prosečnog čoveka da se snađe i proživi ugodno i u miru. Obojicu ipak kontrolišu njihovi najvažniji interesi.
Ljudski interesi se razlikuju, ali svi smo isti kada svako od nas misli, oseća i dela po svojim određenim interesima i po svom razumevanju istih.
Onda da li možeš da očekuješ da bi tvoj šef delovao protiv svojih interesa? Da li možeš da očekuješ da kapitalistu mogu voditi interesi njegovih zaposlenih? Da li možeš da očekuješ da vlasnik rudnika vodio posao u interesu rudara?
Videli smo da se interesi poslodavca i radnika razlikuju; toliko se razlikuju da su suprotstavljeni jedni drugima.
Da li može biti pravde među njima? Pravda znači da svako dobije svoj deo. Da li radnik može da dobije svoj deo ili pravdu u kapitalističkom društvu?
Ako bi mogao, kapitalizam ne bi mogao da postoji: tada tvoj poslodavac ne bi mogao da profitira na tebi. Kada bi radnik dobio svoj deo - tj. stvari koje proizvodi ili nešto iste vrednosti - gde bi tu bio prihod kapitaliste? Ako bi radništvu pripadalo bogatstvo koje proizvodi, onda ne bi bilo kapitalizma.
To znači da radnik ne može da dobije ono što proizvede, ne može da dobije svoj deo i stoga ne može dobiti pravdu u postojećem ropstvu nadnice.
"Kad je tako", primetićeš, "on može da se pozove na zakone i sud."
Šta su to sudovi? Kojoj svrsi oni služe? Oni postoje da bi održavali zakon. Ako ti je neko ukrao mantil i ti možeš to da dokažeš, sud bi odlučio u tvoju korist. Kad bi optuženi bio bogat ili unajmio pametnog advokata, najverovatnije bi se cela stvar preokrenula da se radi o nesporazumu ili da se radi o delu iz nehata [aberration] i onda će ga osloboditi.
Ako optužiš svog poslodavca za krađu većeg dela tvog rada, da te iskorišćava u svoju korist i za profit, da li možeš da pobediš u sudnici? Sudija će raspustiti slučaj pošto nije protivzakonito da šef pravi profit na tvom radu. Ne postoji zakon koji bi to branio. Nikada nećeš stići do pravde na taj način.
Kaže se da je "pravda slepa", time se misli da ona ne razlikuje ljude po statusu, uticaju, rasi, veroispovesti ili boji.
Dovoljno je da se ta tvrdnja iskaže pa da bude očigledno da je skroz pogrešna. Pravdom upravljaju ljudska bića, sudije i porota i svako ljudsko biće ima svoje određene interese, da ne govorimo o ličnim osećanjima, mišljenjima, željama i onome što mu se ne dopada, predrasudama kojih se ne može otarasiti samo tako što sedne na sudijsku stolicu ili na klupu za porotu. Sudijin stav prema stvarima - kao i svačiji drugi - odrediće svesno ili nesvesno, njegovo obrazovanje i odgoj, okolina u kojoj živi, osećanja i mišljenja i posebno interesi i interesi društvene grupe kojoj pripada.
Ako posmatraš ono što je gore napisano, moraš shvatiti da navodna nepristrasnost sudova pravde u stvarnosti nije psihološki moguća. Ne postoji ništa tako, niti će ikada moći. U najboljem slučaju sudija može da bude relativno nepristrasan u situacijama kada ni njegovi interesi ni njegova osećanja - kako kao pojedinca tako i kao određene društvene grupe - nisu ni na koji način uključena. U takvim slučajevima može se doći do pravde. Oni su ipak najčešće nebitni i igraju veoma malu ulogu u opštoj upravi pravde.
Uzmimo jedan primer. Uzmimo da se dva biznismena svađaju oko toga kome pripada neko parče imovine, stvar koja ne obuhvata nikakve političke ili društvene obzire bilo koje vrste. U tom slučaju će sudija, pošto nema nikakvih ličnih osećanja ili interesa u stvari, odlučiti po zasluzi. Čak i tada će njegov stav zavisiti do određene mere od njegovog zdravlja i probave, raspoloženja u kojem je napustio kuću, moguće svađe sa svojom ženom i drugih na oko nevažnih i nepovezanih, ali ipak odlučujućih ljudskih faktora.
Ili uzmimo da se dva radnika spore oko vlasništva nad kokošjom supom. Sudija u tom slučaju može presuditi pravedno, pošto odluka u korist jedne ili druge stranke ni na koji način ne utiče na poziciju, osećanja ili interese sudije.
Ali zamislimo da je pred njim slučaj u kojem se radnik tuži sa svojim gazdom ili poslodavcem. U takvim uslovima ceo sudijin karakter i lične osobine utiču na njegovu odluku. Ne mora da znači da će on biti nepravedan. To nije ono što hoću da kažem, već želim da ti skrenem pažnju, u datom slučaju, da sudijin stav ne može i neće biti nepristrasan. Njegova osećanja prema radnicima, njegovo lično mišljenje o gazdama i poslodavcima i njegovi društveni pogledi utiču na presudu, ponekad čak nije toga ni svestan. Njegova presuda može, ali i ne mora biti pravedna; u svakom slučaju se neće oslanjati samo na činjenicama. Na presudu su uticali lična, subjektivna osećanja i pogledi u vezi radništva i kapitala. Njegov stav će obično biti isti kao i stav njegovog kruga prijatelja i poznanika, njegove društvene grupe, i njegovo mišljenje o slučaju će odgovarati interesima te grupe. Možda je i on sam gazda ili ima akcije u korporaciji koja zapošljava radnike. Svesno ili nesvesno, njegovo viđenje dokaza će biti obojeno njegovim osećanjima i predrasudama i njegova presuda će biti posledica toga.
Pored toga, izgled dveju stranaka, njihov govor i ponašanje i posebno njihova sposobnost da unajme dobrog advokata će imati priličan uticaj na sudijin dojam i shodno tome, na presudu.
Jasno je da će onda u takvim slučajevima presuda više zavisiti od mentaliteta i klasne svesti određenog sudije nego od dokaza u slučaju.
Ovo iskustvo je toliko rasprostranjeno da je glas naroda rekao da "siromašan nikada neće stići do pravde protiv bogatog". Ponekad može biti izuzetaka, ali posmatrajući celinu, ova rečenica je tačna i ne može biti drugačije dokle god je društvo podeljeno u različite klase sa različitim interesima. Dokle god je to slučaju, pravda je jednostrana, klasna pravda; tj., nepravda u korist jedne klase protiv druge.
To se može još jasnije pokazati na slučajevima koji obuhvataju klasnu borbu.
Pogledajmo, na primer, štrajk radnika protiv korporacije ili bogatog poslodavca. Na kojoj će strani biti sudije i sudovi? Čije će interese zastupati zakon i država? Radnici štrajkuju radi boljih uslova života; imaju žene i decu kod kuće za koje se trude da dobiju makar malo veći udeo u bogatstvu koje stvaraju. Da li im zakon i država pomažu u ovom cenjenom cilju?
Šta se zapravo dešava? Svaka vrsta drržave će priteći u pomoć kapitalu protiv radništva. Sudovi će izdati nalog protiv štrajkača, zabraniće predstražu ili će je učiniti uzalodnom tako što će zabraniti štrajkačima da ubeđuju neupućene da im ne uzimaju hleb, policija će isprebijati i pohapsiti predstraže [pickets], sudije će ih oglobiti i poslati ih u zatvor. Cela državna mašinerija će biti u službi kapitalista da bi razbili štrajk i uništili jedinstvo, ako je to ikako moguće, i naterali radnike da se pokore. Ponekad će predsednik pozvati miliciju ili čak regularnu vojsku - sve to kao podrška kapitalu protiv radništva.
U međuvremenu, preduzeće u kom se dešava štrajk će otpustiti zaposlene, izbaciće njih i njihove porodice na ulicu i njihova radna mesta daće štrajkbreherima, pod zaštitom i uz pomoć policije, sudova, države i svih onih koje tvoj rad i porez izdržavaju.
Da li u takvim okolnostima možemo govoriti o pravdi? Da li možeš biti toliko naivan da veruješ da je pravda moguća u borbi između siromašnih i bogatih, radništva i kapitala? Ne vidiš li da je to gorka borba, sukob interesa, klasni rat? Da li možeš da očekuješ da bude pravde u ratu?
U stvarnosti, kapitalistička klasa zna da je rat u toku i koristi sva sredstva da bi pobedila radništvo. Radnici nažalost ne vide situaciju onako jasno kao i njihovi gospodari i zato budalasto brbljaju o "pravdi", "jednakosti pred zakonom" i "slobodi".
Kapitalistima ide u korist da radnici veruju u takve bajke. To im osigurava nastavak svoje vladavine. Stoga ulažu svaki napor da održe ovo verovanje. Kapitalistička štampa, političari i javni govornici nikada ne propuštaju priliku da te ubede kako zakon znači pravdu, da su svi jednaki pred zakonom i da svako uživa slobodu i ima iste mogućnosti kao i čovek do njega. Cela mašinerija reda i zakona, kapitalizma i države, naša cela civilizacija se bazira na ovoj ogromnoj laži; večita njena propaganda kroz škole, crkve i štampu ima jedinu svrhu da održi uslove ovakvim kakvi su i štiti i podupire "svete institucije" tvog najameničkog ropstva kao i da bi ti poslušao zakon i autoritet.
Na svaki način pokušavaju da usade laži o "pravdi", "slobodi" i "jednakosti" u mase, jer znaju da se sva njihova moć leži u toj veri. U svakoj odgovarajućoj i neodgovarajućoj prilici oni ti pune mozak sa tim glupostima; čak su izabrali i specijalan dan da bi te što bolje naučili lekciji. Njihovi mađioničari te pune ovakvim stvarima svakog 4. jula3 i dozvoljavaju ti da ispališ svu svoju bedu i nezadovoljstvo kroz petarde i da zaboraviš svoje ropstvo u velikoj buci i vatrometu. Kakva uvreda za tako slavno sećanje na taj dogaðaj, Američki revolucionarni rat, koji je ukinuo tiraniju Džordža trećeg i dao nezavisnost Američkim kolonijama. Sada se godišnjica tog događaja koristi da bi zamaskirali tvoje robovanje u zemlji gde radnici nemaju niti nezavisnost niti slobodu. Pritom, još su ti dali Dan zahvalnosti, da bi mogao da kažeš hvala za nešto što nemaš! [To add insult to injury, they have given you a Thanksgiving Day, that you may offer up pious thanks for what you have not!]
Tvoji gospodari su toliko uvereni u tvoju glupost da se usuđuju da rade takve stvari. Oni se osećaju sigurni nakon što su te toliko zaglupeli i sveli tvoj prirodni pobunjenički duh na ponizno obožavanje "reda i zakona" da nikada nećeš ni sanjati da otvoriš oči i dopustiš svom srcu da ispusti krik u besnom protestu i prkosu.
Na najmanji znak tvoje pobune sva težina države, reda i zakone će ti se sručiti na glavu, počevši sa policijskim pendrekom, pritvorom i zatvorom i završavajući na električnoj stolici. Ceo kapitalistički sistem i država će biti mobilisani da bi srušili svaku pojavu pobune i nezadovoljstva, čak i svaki pokušaj da poboljšaš svoje uslove rada. Tvoji gospodari dobro poznaju situaciju i potpuno znaju kakva opasnost leži u tvom buđenju i shvatanju stvarne situacije tvog života, shvatanju stvarnih uzroka tvog ropstva. Oni su svesni svojih interesa i interesa svoje klase. Oni su klasno svesni dok radnici ne prestaju da budu pometeni i neorganizovani [while the workers remain muddled and befuddled].
Gazde industrije znaju da je dobro po njih da te drže u neorganizovanosti i da razbijaju tvoje sindikate kada oni postanu snažni i militantni. Na svaki način se suprotstavljaju svakom tvom napretku kao klasno-svesnog radnika. U svakom momentu mrze i bore se protiv poboljšanja uslova rada kako znaju i umeju. Radije će potrošiti milione na obrazovanje i propagandu koja koristi produžetku njihove vladavine nego da poboljšaju tvoje uslove kao radnika. Neće štedeti ni novca ni energije da bi ugušili svaku misao ili ideju koja bi mogla da smanji njihove prihode ili ugrozi njihovu vlast nad tobom.
Zato se trude da unište svaku težnju radništva ka boljim uslovima. Pogledajmo primer osmočasovnog radnog vremena. To je relativno bliska prošlost i verovatno se sećaš sa koliko su se gorčine i odlučnosti poslodavci suprotstavljali naporima radnika. U ponekim granama industrije u Americi i u mnogim zemljama u Evropi ta borba još uvek traje. U Sjedinjenim Američkim Državama počela je 1886. i šefovi su se borili uz neizmernu brutalnost da bi naterali radnike da se vrate u fabrike pod starim uslovima. Zatvarali su fabrike i ostavljali hiljade bez posla, okretali su se nasilju unajmljenih siledžija i Pinkertona prema radničkim skupovima i njihovim aktivnim članovima, demoliranju sindikalnih prostorija i mesta za susrete. [To i danas velike kompanije rade u latinskoj Americi; primedba administratora sajta]
Gde su bili "red i zakon"? Na kojoj strani je bila država? Šta su radili sudovi i sudije? Gde je bila pravda?
Lokalne, državne i federativne vlasti su koristile sva sredstva i moć koju su imali u svojim rukama da pomognu poslodavcima. Nisu se čak ustručavali ni od ubistva. Najaktivnije i najsposobnije vođe pokreta su morale da plate svojim životima pokušaj radnika da smanje svoje radno vreme.
Mnoge knjige su napisane na temu te borbe i zato smatram nepotrebnim da idem u detalje, ali bi kratak pregled mogao da osveži pamćenje čitaoca i čitateljke.
Pokret za osmočasovno radno vreme je započet 1. maja u Čikagu, 1886., postepeno se šireći zemljom. Njegov početak je obeležen štrajkovima u mnogim velikim industrijskim centrima. Dvadeset pet hiljada radnika je ostavilo svoje alate u Čikagu prvog dana štrajka i u roku od dva dana taj broj se udvostručio. Do 4. maja skoro svo organizovano radništvo u gradu je štrajkovalo.
Naoružana pesnica zakona je odmah požurila u pomoć poslodavcima. Kapitalistička štampa je klevetala po štrajkačima i pozivala na upotrebu sile protiv njih. Ubrzo su sledili policijski napadi na štrajkačkim mitinzima. Najopakiji napad se desio u Mekkornik radionici [McCornick works] gde su uslovi rada bili toliko nesnošljivi da su radnici bili primorani da krenu sa štrajkom još u februaru. Tu su policija i Pinkertoni namerno počeli da pucaju na sakupljene radnike ubivši četvoricu i ranivši brojne druge.
Protest protiv nasilja na tom skupu je organizovan na Haymarket trgu 4. maja 1886.
Bilo je to uobičajeno sakupljanje kao i drugi skupovi koji su se dešavali svakodnevno tada u Čikagu. Gradonačelnik, Carter Harrison, je bio prisutan; on je odslušao par govora i onda se - po svedočenju u sudu - vratio u policijsku centralu da bi informisao šefa policije da je skup u redu. Bivalo je kasno - oko deset uveče, nebo se naoblačilo i izgledalo je da će da pada kiša. Ljudi su poèeli da se razilaze dok ih nije preostalo oko dve stotine. Onda je odjednom uleteo odred od sto policajaca, kojim je komandovao inspektor Bonfield. Zadžali su se kod govorničkog vozila sa kog se Samuel Fielden obraćao preostaloj publici. Inspekor je naredio da se skup raspusti i da se ljudi raziđu. Fielden je odgovorio: "Ovo je miran skup". Bez prethodnog upozorenja policija se bacila na ljude nemilosrdno batinajući pendrecima. U tom momentu nešto je fijuknulo kroz vazduh. Došlo je do eksplozije. Sedam policajaca je poginulo i šezdeset ih je ranjeno.
Nikada nije bilo sigurno ko je bacio bombu i do dana današnjeg se ne zna identitet počinioca.
Bilo je toliko brutalnosti od strane policije i Pinkertona protiv štrajkača da ne treba da čudi što je neko želeo da izrazi svoj protest i na takav način. Ko je to bio? Čikaške industrijalce to nije detaljno interesovalo. Oni su odlučili da sruše pobunjeno radništvo, da sputaju pokret za osmočasovno radno vreme i da uguše glas radničkih govornika. Oni su otvoreno izjavili svoju nameru da "očitaju ljudima lekciju".
Među najaktivnijim i najinteligentnijim vođama radničkog pokreta tog vremena bio je Albert Parsons, čovek stare američke tradicije, čiji su se preci borili u Američkoj revoluciji. Sa njim su dovedeni u vezu, oko nemira za kraće radno vreme, August Spies, Adolf Fischer, George Engel i Louis Lingg. Interesi novca u Čikagu i države Ilinoja su se odlučili da ih "uhvate". Njihova namera je bila da kazne i zastraše radništvo tako što će ubiti najposvećenije vođe. Proces protiv ovih ljudi je bila najpaklenija zavera kapitala protiv radništva u istoriji Amerike. Oni su kombinovali lažna svedočenja, potplaćene porotnike i policijsku osvetu da bi ih osudili.
Parsons, Spies, Fischer, Engel i Lingg su osuđeni na smrt, pritom je Lingg izvršio samoubistvo u zatvoru; Samuel Fielden i Michael Schwab su osuđeni na doživotnu robiju dok je Oscar Neebe dobio 15 godina. Nikada nije bilo većeg izvrtanja pravde nego proces protiv ovih ljudi koji su poznati kao čikaški Anarhisti.
Možeš sam zamisliti kakvu pogrdu po zakon je izazvala odluka Johna P. Altgelda, koji je kasnije postao guverner Ilinoje i koji je pažljivo preispitao sudski postupak i proglasio da su ubijeni i zatvorenici u stvari žrtve plana proizvođača, sudova i policije. Nije mogao da opovrgne smrtne kazne, ali je veoma hrabro oslobodio anarhiste koji su još uvek bili u zatvoru, izjavljujući da se trudi da ispravi, koliko god je to u njegovoj moći, strašan zločin koji je počinjen protiv njih.
Osveta izrabljivača je otišla toliko daleko da su kaznili Altgelda za njegov neustrašiv stav tako što su ga eliminisali iz političkog života Amerike.
Tragedija Haymarketa, kako je ovaj slučaj poznat, je ubedljiva ilustracija "pravde" koju radništvo može da očekuje od gospodara. To je demonstracija njenog klasnog karaktera i sredstava kojim se kapital i država služe da bi slomili radništvo.
Istorija američkog radničkog pokreta je puna ovakvih primera. Nije u okviru ove knjige da se pozabavi velikim brojem njih. [They are dealt with in numerous books and publications, to which I refer the reader for a nearer acquaintance with the Golgotha of the American proletariat.] U manjoj meri čikaška sudska ubistva se ponavljaju u svakoj radničkoj borbi. Dovoljno je pomenuti štrajk rudara u državi Kolorado, [with its fiendish Ludlow chapter], gde je državna milicija namerno pucala na šatore radnika, palila ih i tako uzrokovala smrt brojnih muškaraca, žena i dece; ubistva štrajkača u [hopfields] u Vitlandu, Kalifornija, u leto 1913.; u Everetu, Wašington, 1916.; u Tulzi, Oklahoma; u Virdžiniji i u Kanzasu; u rudniku bakra u Montani i u brojnim drugim mestima po zemlji.
Ništa ne podstiče odmazdu i mržnju gospodara kao napori da se prosvete njihove žrtve. To važi kako za današnje vreme tako i za vreme robstva i feudalizma. Videli smo kako je crkva progonila i mučila njene kritičare i borila se protiv svakog napretka nauke zbog pretnje njenom autoritetu i uticaju. Slično se svaki despot trudio da uguši glas protesta i pobune. U istom duhu kapital i država danas besno napadaju [fall upon] i raskomadaju [tear into peaces] svakoga ko se usudi da potrese temelje njihove moći i interesa.
Uzmi dva slučaja koja su se skoro desila kao primer tog nepromenljivog stava vlasti i vlasništva: slučaj Mooney-Billings i Sacco i Vanzetti. Jedan se desio na istoku, drugi na zapadu, oba deli decenija i puna širina kontinenta. Oni su bili potpnu slični i time dokazali da nema razlike između Istoka i Zapada niti razlike u vremenu i mestu gospodarskog ophođenja prema svojim robovima.
Mooney i Billings su osuđeni na doživotnu robiju u zatvoru u Kaliforniji. Zašto? Kad bih morao da odgovorim u par reči, rekao bih, uz potpunu istinitost i [completeness]: Zato što su bili inteligentni sindikalisti koji su pokušavali da prosvete svoje saradnike i da poboljšaju situaciju.
To je jedini razlog zbog čega su osuđeni. Trgovinska komora San Franciska, moć novca Kalifornije, nije mogla da toleriše aktivnosti dva tako energična i militantna čoveka. Radništvo u San Francisku se sve više bunilo, dešavali su se štrajkovi i radnici su izrazili zahteve da se poveća njihov udeo u bogatstvu koje proizvode.
Industrijski magnati su objavili rat organizovanom radništvu. Objavili su "otvorenu radnju" [open shop] i njihovu nameru da slome sindikate. To je bio odlučujući korak ka stavljanju radnika u bespomoćan položaj i smanjivanju plata nakon toga. Njihovu mržnju i proterivanje usmerili su pre svega ka najaktivnijim članovima radništva.
Tom Mooney je organizovao vozače tramvaja u San Francisku, zločin koji mu transportna kompanija nije mogla oprostiti. Mooney je sa Warrenom Billingsom i drugim radnicima takođe bio aktivan u nekolicini štrajkova. Oni su bili poznati po svojoj posvećenosti sindikalnom cilju i ljudi su im se divili zbog toga. To je bio dovoljan razlog za Finansijsku komoru San Franciska da pokuša da ih ukloni. Nekoliko puta su ih hapsili po nameštaljkama agenta transportne kompanije i drugih korporacija. Procesi protiv njih su bili toliko providni da su morali da ih raspuste. Finansijska komora se ponudila da "se dočepa" ove dvojice radnike, što su njeni agenti otvoreno pretili.
Prilika se pojavila nakon eksplozije tokom [Preparedness Parade] u San Francisku, 22. jula 1916. Gradski radnički sindikati su odlučili da ne učestvuju u paradi pošto je ona bila više pokazivanje snage Kalifornijskog kapitala prema ujedinjenim radnicima koji je Finansijska komora planirala da uništi. Ona je ["open shop"] otvoreno proglasila za svoju politiku i nije ni malo skrivala njenu nameru i neprijateljstvo prema sindikatima.
Nikada nije bilo dokazano ko je postavio bombu koja je eksplodirala tokom parade, ali policija San Franciska nikada se nije ozbiljno potrudila da pronađe počinioca ili počinioce. Odmah nakon ovog nesrećnog događaja, policija je uhapsila Thomasa Moneya i njegovu ženu Renu, kao i Warrena Billingsa, Edwarda D. Nolana, člana mehaničarskog sindikata i I. Weinberga, člana sindikata vozača autobusa.
Proces protiv Billingsa i Mooneya se pokazao kao jedan od najvećih skandala u istoriji Amerikečkih sudova.
Državni svedoci su lažno svedočili, nakon što ih je policija podmitila i pretila im. Dokazi za Mooneyevu i Billingsovu nevinost su bili zanemareni. Mooneyu se prebacivalo da je postavio eksplozivnu napravu u vreme kada je bio skoro milju i po udaljen od mesta eksplozije. Fotografija demonstracije filmske kompanije tokom parade jasno prikazuje Mooneya na krovu i sat u pozadini koji pokazuje 14:02. Eksplozija se desila u 14:06, što bi bilo fizički nemoguće za Mooneya da bude na dva mesta u isto vreme.
Ali nije to bilo pitanje dokaza, krivice ili nevinosti. Uticajni krugovi su iz dna duše mrzeli Mooneya. Morao je da nestane. Mooney i Billings su osuđeni, prvi na smrt, a drugi na doživotnu robiju.
Nečuven način kojim je ovaj slučaj izveden, očigledno lažno svedočenje državnih svedoka i jasna uloga proizvođača digla je zemlju [aroused the country]. Stvar je na kraju došla do kongresa, koji je izdao rezoluciju po kojoj Ministarstvo za rad treba da ispita slučaj. Izveštaj komisionara John B. Densmorea koji je dotični poslao u San Francisko razotkrio je zaveru da se obesi Mooney kao jedna od metoda Finansijske komore [Chamber of Commerce] da uništi organizovano radništvo u Kaliforniji.
Nakon toga je većina državnih svedoka, nakon što nisu dobili obećanu nagradu, priznala da su lažno svedočili po podgovaranjem Charles M. Fickerta, tadašnjeg okružnog tužioca u san Francisko koji je bio desna ruka Finansijske komore [Chamber of Commerce]. Draper Hand i R. W. Smith, policijski zvaničnici grada, obojica su izjavili pod zakletvom da su dokazi protiv Mooneya i Billingsa lažirani od početka od strane okružnog tužioca i njegovih potplaćenih svedoka iz najnižih društvenih slojeva [of the coast].
Slučaj Mooney-Billings privukao je nacionalnu i čak internacionalnu pažnju. Predsednik Wilson se osećao obavezanim da dva puta telefonira guverneru Kalifornije da se revidira slučaj. Mooneyeva presuda na smrt je ublažena na doživotnu robiju, ali nikakav napor nije uspeo da mu se osigura novo suđenje. Moć novca Kalifornije dao je sve od sebe da Mooney i Billings ostanu u zatvoru. Vrhovni sud zemlje [Supreme Court of the State], koji radi po naređenjima Finansijske komore [obedient to the Chamber of Commerce], večito je odbijao, iz tehničkih razloga, da ponovo preispita izjave svedoka, [the perjured character of which had become a byword in California].
Od tada su sve sudije dale izjave da, da su im prave činjenice u slučaju bile poznate, oni nikada ne bi osudili Mooneya. Čak je i sudija Judge Fraser, koji je bio predsedavajući pri suđenju, zamolio Mooneya za izvinjenje, iz sličnih razloga. Uprkos tome, do sada su Tom Mooney i Warren Billings još uvek u zatvoru. Finansijska komora se odlučila da ih tamo zadrži i njena moć je veća nego moć sudova i države.
Da li još možemo govoriti o pravdi? Da li misliš da je pravda za radništvo moguća u vladavini kapitalizma?
Sudsko [judical] ubistvo čikaških anarhista se desilo mnogo godina unazad, 1887. Prošlo je i određeno vreme od slučaja Mooney-Billings, 1916-1917. Poslednji se desio daleko, na pacifičkoj obali, u toku ratne histerije. Takva neviđena nepravda se mogla jedino tada desiti, rekao bi; tako nešto se danas može teško ponoviti.
Prebacimo se onda u današnje vreme, u srce Amerike, ponosno sedište kulture - u Boston, Masačusets.
Dovoljno je spomenuti Boston pa da se prisetimo slike dvojice proletera, Nicola Sacco i Bartolomeo Vanzetti, jedan je bio siromašni obućar, a drugi ribar, čija su imena i danas poznata i cenjena u svakoj civilizovanoj zemlji na svetu.
Mučenici čovečanstva, ako je ikad bilo takvih; dva čoveka koji su dali svoje živote iz posvećenosti čovečanstvu, zbog svoje lojalnosti idealu oslobođene i emancipovane radničke klase. Dva nedužna čoveka koji su hrabro izdržali sedmogodišnje mučenje i koji su umrli strašnom smrću uz mirnoću duha koja se retko sreće i kod najvećih mučenika svih vremena.
Priča o sudskom ubistvu ovo dvoje veoma plemenitih ljudi, zločin iz Masačusetsa, nikada neće biti ni oprošten ni zaboravljen dokle god postoji država. Ona je previše prisutna u našem sećanju da bi trebali da je ovde ponovimo.
Zašto su Sacco i Vanzetti morali da umru? Ovo pitanje je od velikog značaja; ono se direktno odnosi na suštinu teme.
Da li misliš, kada bi Sacco i Vanzetti bili samo par običnih kriminalaca kao što te je tužilaštvo pokušavalo ubediti, da bi bili toliko odlučni i namereni da ih ubiju uprkos pozivima, molbama i protestima iz celog sveta?
Ili da li bi bili ubijeni kada bi bili plutokrati okrivljeni za ubistvo bez da tu ima još nečega? Zar ne bi bio moguć poziv na viši državni sud, zar bi federalni vrhovni sud odbio da razmotri slučaj?
Često čuješ kako je neki bogataš ubio nekoga ili kako je sin bogatih roditelja okrivljen za ubistvo prvog stepena. Da li se možeš prisetiti da je ijedan od njih pogubljen u istoriji SAD? Da li ćeš nekog od njih naći po zatvorima? Zar se ne radi uvek o istom izgovoru unutar zakona kao na primer mentalna neuračunljivost u slučajevima gde su bogataši osuđeni?
Čak i da su Sacco i Vanzetti bili obični kriminalci osuđeni na smrt, zar ne bi pozivi poznatih ljudi iz svih slojeva, dobrotvornih organizacija i stotine hiljada prijatelja i simpatizera izdejstvovali njihovo pomilovanje? Zar ne bi sumnja u njihovu krivicu, koju su izrazile najviše legalne vlasti, prouzrokovala novo suđenje, reviziju starog svedočenja i uzimanje u razmatranje novih dokaza u njihovu korist?
Zašto je to sve uskraćeno Saccou i Vanzettiju? Zašto se "red i zakon", od lokalne policije i federalnih detektiva preko sudije koji je priznao predrasude u slučaju sve do vrhovnog državnog suda, guvernera i federalnog vrhovnog suda, baš toliko nameračio da ih pošalje na električnu stolicu?
Zato što su Sacco i Vanzetti predstavljali opasnost po interese kapitala. Ovi ljudi su izrazili nezadovoljstvo radnika sa njihovim robovskim uslovima. Oni su svesno izrazili ono što većina radnika nesvesno oseća. Zato što su oni bili klasno svesni, anarhisti, jer su bili veća pretnja sigurnosti kapitalizma nego cela armija štrajkača nesvesna stvarnih ciljeva klasne borbe. Gazde znaju da, kada ti štrajkuješ, tražiš samo veću platu ili kraće radno vreme. Klasno svesna radnička borba je mnogo ozbiljnija stvar: ona znači celokupno ukidanje sistema nadnice i oslobađanje radništva od vlasti kapitala. Lako se da uočiti zašto su gazde videle veću pretnju u ljudima kao što su Sacco i Vanzetti nego u najvećim štrajkovima za poboljšanje uslova unutar kapitalizma.
Sacco i Vanzetti su pretili celoj strukturi kapitalizma i države. Ne kao dva siromašna proletera već više kao dva čoveka koji su predstavljali duh svesne pobune protiv postojećih prilika.
Baš taj duh su kapital i država hteli da ubiju u ličnostima ovo dvoje ljudi. Hteli su da ubiju duh i pokret za radničko oslobođenje uterujući strah u srca svih onih koji se osećaju i misle kao Sacco i Vanzetti; hteli su da ovo dvoje ljudi budu primer koji bi zastrašio radnike i udaljio ih od proleterskog pokreta.
To je razlog zbog kojeg ni vlast u Masačusetsu ni sudovi nisu Saccou i Vanzettiju mogli pružiti novo suđenje. Postojala je opasnost da bi njihovo prisustvo stvorilo atmosferu u kojoj bi se u javnosti pojavio smisao za pravdu; plašili su se da bi plan da ih ubiju bio razotkriven. Zato je pravda Vrhovnog federalnog suda odbila da pogleda slučaj; onda kada su sudije vrhovnog suda države Masačusets odbile novo suđenje uprkos novim, važnim dokazima. Iz tog razloga se i predsednik SAD nije mešao u slučaj iako je to bile njegova ne samo moralna, već i legalna dužnost. Njegova moralna dužnost, u interesu pravde; njegova zakonska obaveza jer se kao predsednik zakleo da će stati iza ustava koji svakome garantuje pravedno suđenje, koje Sacco i Vanzetti nisu dobili.
Predsednik Coolidge je imao dovoljno razloga da se umeša u ime pravde, posebno u slučaju Woodrow Wilsona i Mooneya. Coolidge nije imao hrabrosti za tako nešto i potpuno se pominovao Velikim Interesima. Bez sumnje je Saccov i Vanzettijev slučaj smatran još važnijim i klasno bitnijim nego što je to bio Mooneyev. Kapital i biznis su se dogovorili da uvek stanu iza sudova u Masačusetsu po svaku cenu i da žrtvuju Nicolu Sacco i Bartolomea Vanzettija.
Gazde su se odlučile da održe legendu o "pravdi u sudovima" jer se sva njihova moć zasniva na tom verovanju. To ne znači da su sudije nepogrešive. Kada bi to bio opšti stav onda ne bi bilo primedbi na odluke sudije, ne bi bilo ni viših ni nižih sudova. Pogrešivost sudova je opšte prihvaćena, ali niko ne priznaje činjenicu da sudovi i sve državne institucije služe jedino podržavanju vlasti gospodara nad njihovim radnim robovima - a da je njihova pravda klasna pravda - to niko ni ne spominje. Kada bi ljudi to otkrili, kapitalizam i država bi bili osuđeni na propast. Baš zbog toga nije bila dozvoljena nepristrasna revizija dokaza u Saccovom i Vanzettijevom slučaju, nije im omogućeno novo suđenje - jer bi takav postpupak otkrio prave motive i ciljeve njihovog krivičnog gonjenja.
Zato nije bilo ni poziva na viši sud ni novog suđenja; jedino je urađeno novo saslušanje iza zatvorenih vrata u guvernerovoj kući od strane ljudi čija je privrženost vladajućoj kasi van svake sumnje; od strane ljudi koji su svojom obukom i obrazovanjem, tradicijom i interesima obavezani da brane sudove i da očiste Saccovu i Vanzettijevu presudu od bilo kog pokušaja zaustavljanja klasne pravde. Zbog toga su Sacco i Vanzetti morali da umru.
Guverner Masačuetsa, Fuller, izgovorio je poslednje reči njihove presude. Bilo je hiljade onih koji su se do poslednjeg trenutka nadali da će guverner ustuknuti pred hladnokrvnim ubistvom. Oni nisu znali ili su zaboravili da je taj isti Fuller 1919. u kongresu izjavio da "svaki radikal, socijalista, član Internacionale ili anarhista mora biti isrtebljen", tj. da oni koji pokušavaju da oslobode radništvo treba da budu ubijeni. Da li onda možeš svesno očekivati da će takav jedan čovek biti pravedan prema Saccoui Vanzettiju, dvojici anarhista koji su to javno priznali?
Guverner Fuller je delao po svom nahođenju, stavovima i interesima kao član vladajuće klase, potpuno klasno svestan. Slično su se ponašali i sudija Thayer i svi oni koji su bili uključeni u postpupak, ništa manje nego "cenjeni gospodin u komisiji" koga je Fuller postavio da "ponovo pogleda" slučaj u tajnosti. Kako su svi bili klasno svesni, njih je interesovalo jedino sprovođenje kapitalističke pravde, da održe "red i zakon" od koga žive i profitiraju.
Da li ima pravde za radništvo unutar kapitalizma i države? Da li pravda može postojati dok ovaj sistem postoji? Odluči sam.
Slučajevi koje sam naveo samo su kap u moru borbi američkog radništva protiv kapitala. Isto važi i za svaku drugu zemlju. Oni jasno pokazuju da:
postoji jedino klasna pravda u ratu kapitala protiv radništva, ne može biti pravde za radništvo u kapitalizmu.
zakon i država, kao i sve druge kapitalističke institucije (štampa, škola, crkva, policija i sudovi) uvek su u službi kapitala protiv radništva, kakva god bilo stanje stvari u datom slučaju. Kapital i država su blizanci sa zajedničkim interesima.
kapital i država će iskoristiti sva sredstva da zadrže proletarijat u potlačenom položaju: oni će terorisati radničku klasu i nemilosrdno će ubiti njene najinteligentnije i najposvećenije članove.
Ne može biti drugačije jer se radi o borbi na život i smrt između kapitala i radništva.
Svaki put kada kapital i njegov sluga, zakon, obese ljude kao što su čikaški anarhisti ili spale na električnoj stolici Saccoa i Vanzettija, oni tvrde da su "oslobodili društvo od opasnosti". Oni hoće da te ubede da su pogubljeni tvoji neprijatelji, neprijatelji društva. Oni takođe hoće da veruješ da je njihova smrt razrešila stvar, da je kapitalistička pravda opravdana i da su "zakon i red" trijumfovali. Ali stvar nije gotova i pobeda gospodara samo je privremena. Borba se nastavlja i ona traje kroz celu istoriju čovečanstva, kao napredak radništva i slobode. Nijedna stvar nije svršena dok se dobro ne završi. Ne možeš potisnuti čežnju ljudskog srca za slobodom i blagostanjem, koliko god straha i ubistava država upotrebila. Ne možeš ugušiti zahteve radnika za bolje uslove. Borba se nastavlja i nastaviće se šta god zakon, država i kapital uradili. Radnici ne smeju trošiti svoju energiju i napore u pogrešnom pravcu, oni moraju da shvate da nema nade za pravdu od strane sudova, zakona i države, da ne mogu da očekuju da će nadničarsko ropstvo biti ukinuto od strane njihovih gospodara.
"Šta onda da radimo?", pitaš me, "Kako da radnici dođu do pravde?"
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
1 John Pierpont Morgan, kapitalista koji je svoje bogatstvo stekao otkupljivanjem železničkih kompanija koje su imale finansijskih teškoća. Jedan od najmoćnijih ljudi (ako ne i najmoćniji) u vremenu oko 1900.
2 Nancy Witcer Astor, poznatija kao Lady Astor (gospođa Astor), bila je članica konzervativne partije Engleske, veoma uticajna i bogata žena. Više o Lady Astor na wikipediji.
3 4. juli je Američki nacionalni dan, Dan nezavisnosti.
Naslovna (Šta je to komunistički anarhizam) | Sledeća (Da li ti crkva može pomoći?)