Aleksandar Berkman - Šta je to komunistički anarhizam?
31. Odbrana revolucije
"Pretpostavimo da ljudi pokušaju da isprobaju tvoj sistem, da li bi ikako mogli da odbrane revoluciju?"
Naravno.
"Čak i oružanom silom?"
Da, ukoliko je to potrebno.
"Ali organizovana sila JESTE organizovano nasilje. Zar nisi rekao da je anarhizam protiv toga?"
Anarhizam je protiv svakog mešanja u tvoju slobodu, bilo to silom ili nekim drugim sredstvima. On je protiv svake vrste nasilja i prisile; ali kada neko tebe napadne, onda je on nasilnik, a ne ti. Uvek moraš imati pravo na samoodbranu - i više od toga - jer je to tvoja dužnost kao anarhiste da braniš svoju slobodu, da se opireš prinudi. Inače si ti samo rob, a ne slobodan čovek. Bolje rečeno, društvena revolucija nikoga ne napada, ali se mora braniti od svih spoljašnih i unutrašnjih napada.
Pored toga, ne treba mešati pojmove društvena revolucija i anarhija. Revolucija, u ponekim svojim stupnjevima, jeste nasilan ustanak; anarhija je društveni poredak u kome vladaju sloboda i mir. Revolucija je sredstvo kojim ćemo uvesti anarhiju, ali to nije sama anarhija. Ona je samo puko krčenje puta ka anarhiji, ka stvaranju uslova koji će nam omogućiti slobodan život.
Da bi dostigla svoje ciljeve revolucija mora biti prožeta i vođena anarhističkim duhom i idejama. Po cilju biramo sredstva, kao što i alatka mora da odgovora poslu koji želiš da obaviš. Tako reći, društvena revolucija mora da bude anarhistička kako u svojim ciljevima tako i u sredstvima.
Revolucionarna odbrana mora da bude u skladu sa gore-spomenutom idejom. Samoodbrana isključuje sve vrste prinude, proterivanja ili osvete. Ona znači samo odgovor na napad i ne davanje prilike neprijatelju da te napadne.
"Kako bi ti odgovorio na strani napad?"
Snagom revolucije. U čemu je njena snaga? Pre svega u podršći u narodu i privrženosti poljoprivrednih i industrijskih masa. Kada osećaju da baš oni sami vode revoluciju, da su postali gospodari nad svojim životima, da su se dočepali slobode i da sami stvaraju svoje bogatstvo, onda je u samom tom osećaju najveća snaga revolucije. Narod se danas bori za kralja, kapitalistu ili predsednika jer veruje da treba da se bori za njih. Kada on veruje u revoluciju, braniće je do smrti.
Ljudi će se boriti za revoluciju srcem i dušom, kao što su poluizgladneli radnici, žene i čak deca u Petrovgradu branila svoj grad, skoro pa golim rukama, protiv bele armije generala Judeniča. Ukoliko im oduzmeš ovu veru, otmeš im moć i postaviš neki autoritet da nad njima vlada, bila to politička partija ili vojna organizacija, onda ćeš uništiti revoluciju. Ukrašćeš glavni izvor njene snage, narod, i onesposobićeš je da se brani.
Naoružani radnici i seljaci su jedina delotvorna odbrana revolucije. Oni se uvek mogu odbraniti od kontrarevolucionarnih napada pomoću svojih udruženja i sindikata. Radnik je u fabrici i radionici, u rudniku i na polju uvek istovremeno i vojnik revolucije. On je na svom radnom mestu ili na frontu, kako to potreba nalaže. Gde god on bio, on je duša revolucije i on odlučuje o njenoj sudbini. U industriji odlučuju radnički saveti, a u kasarnama vojnički - oni su osnova svake revolucionarne sile i delovanja.
Dobrovoljna Crvena armija, koju su sačinjavali radnici, jeste ta koja je odbranila Rusku revoluciju u njenom začetku kada je bila najranjivija. Kasnije su opet dobrovoljni seljački odredi pobediti bele armije. Zvanična Crvena armija, koju su kasnije organizovali, bila je nemoćna bez dobrovoljnih divizija radnika i seljaka. Na severu Rusije su takođe radnici i seljaci oterali stranu vojsku koja je htela da im nametne jaram domaće reakcije1. U Ukrajni je dobrovoljačka seljačka armija, poznata kao povstantsi - mnogo puta spasila revoluciju od kontrarevolucionarnih generala, posebno od Denikina koji je već bio pred vratima Moskve. Revolucionarni povstantsi su oslobodili južnu Rusiju od neprijateljskih armija Nemačke, Francuske, Italije i Grčke i koje su nakon toge oterale belu armiju generala @@@
Vojna odbrana revolucije možda zahteva glavešine [supreme command], usklađivanje i povezivanje akcija, disciplinu i poslušnost, ali ona mora da proistekne iz volje radnika i seljaka i mora da bude na dobrovoljnoj osnovi i njihovoj saradnji kroz lokalne, regionalne i savezne organizacije. Kada je reč o odbrani protiv spoljašnih napada, onda je, kao i u svim drugim problemima revolucije, najbolje rešenje aktivno interesovanje naroda, njegova samostalnost i samoodređenje.
Moraš shvatiti da je jedina prava odbrana revolucije stav naroda. Narodno nezadovoljstvo je najgori neprijatelj revolucije i najveća opasnost po nju. Uvek moramo imati na umu da je jačina društvene revolucije organske, a ne mehaničke prirode: njena moć ne potiče od mehaničkih, vojnih mera, već od industrije, od sposobnosti da preuredi život i uspostavi slobodu i pravdu. Kada ljudi osete da se radi o njihovoj borbi i njihovim ciljevima onda će se i poslednji među njima boriti kao lav.
Isto važi i za unutrašnju i za spoljašnu odbranu. Kakve su šanse nekog belog generala ili kontrarevolucionara kada ne može da upotrebi nasilje i nepravdu da natera i nahuška ljude protiv revolucije? Kontrarevolucija može da opstane samo na narodnom nezadovoljstvu. Gde god su mase svesne da su revolucija i sve njene aktivnosti u njihovim rukama i da oni upravljaju stvarima, kao i da su slobodni da menjaju sredstva kada misle da je shodno, tu kontrarevolucija ne može da nađe podršku i postaje bezopasna.
"Ali da li bi dopustio kontrarevolucionarima da huškaju narod, ako tako nešto pokušaju?"
Svakako. Pustimo ih da pričaju šta hoće. Njihovo sputavanje i pritvaranje bi jedino stvorilo prognaničku klasu, a to bi pobudilo naklonost u narodu prema njima i njihovim delima. Zabrana govora i štampe nije samo teoretitski napad na slobodu, već i direktan udarac u same temelje revolucije. Ona prvenstveno stvara probleme kojih pre nije ni bilo, koristi se sredstvima koja moraju da vode u neprijateljstvo i nezadovoljstvo, ogorčenost i svađe, zatvor, Čeku i građanski rat. Probudila bi strah i nepoverenje u ljudima i potstakla zavere, a na kraju bi dovela do strahovlade koja je uvek u prošlosti ubijala revolucije.
Društvena revolucija mora biti od samog početka utemeljena na potpuno drugačijim načelima, novim idejama i stavovima. Potpuno sloboda je [the very breath of its existence]; a ne sme se nikada zaboraviti da je lek za nerede i zločine uvek više, a ne manje slobode [is more liberty, not suppression]. Suzbijanje slobode vodi samo u još više nasilja i razaranja.
"Onda ti ne bi branio revoluciju?", pita tvoj prijatelj.
Naravno da bih, ali ne od pukih kleveta, ne od iskazivanja svog mišljenja. Revolucija mora biti dovoljno velikodušna da prihvati i najstrožu kritiku i da iz nje izvuče korist, ako je opravdana. Revolucija će se sama najodlučnije braniti od prave kontrarevolucije, svih aktivnih neprijatelja i pokušaja da se ona porazi ili sabotira nasiljem. To je njeno pravo i njena dužnost, ali ona ne sme da progoni pobeđenog neprijatelja niti da se sveti celoj društvenoj klasi zbog grešaka njenih pojedinačnih članova. [The sins of the fathers shall not be visited upon their children.]
"A šta bi ti uradio sa kontrarevolucionarima?"
Borba i oružan otpor uključuju i ljudske žrtve, pa tako i kontrarevolucionari koji izgube svoje živote u takvim uslovima samo podnose neizbežne posledice svojih dela. Revolucionarni ljudi ipak nisu svirepi. Ranjenici neće biti iskasapljeni niti će zatvorenici biti streljani. Niti ćemo se koristiti varvarskim sistemom ubijanja talaca, kao što su to boljševici radili.
"Kako bi se ti ophodio sa kontrarevolucionarima koji su zarobljeni tokom borbe?"
Revolucija se mora na nov, razumniji način ophoditi prema njima. Stari način je da ih staviš u zatvor, izdržavaš ih dok oni ne rade ništa i uposliš nekoliko ljudi da ih čuvaju i kažnjavaju. Dok optuženik čami u zatvoru, zbog nipodoštavanja i lošeg ponašanja prema njemu on još više proklinje revoluciju, jača njegovu odbojnost prema njoj i potiče mu razmišljanje o osveti i novim zaverama. Revolucija mora imati negativno mišljenje o tome i smatrati takvo delovanje glupim i škodljivim po nju samu. Ona će namesto toga probati da se ljudski ophodi prema zatvoreniku i da ubedi pobeđenog neprijatelja da je pogrešio i da je njegov otpor beskoristan. Ona će da primeni slobodu umesto osvete. Revolucija mora da uzme u obzir da su većina kontrarevolucionara pre prevareni ljudi negoli neprijatelji, obmanute žrtve nekog pojedinca željnog moći i vlasti. Znaće da je njima potrebnije obrazovanje nego kazna i tako će ih i upražnjavati. Čak i danas ovakva praksa nalazi primenu. Pobedi boljševika je više doprinela revolucionarna propaganda među neprijateljskim vojnicima nego artiljerija. Ovakav vid borbe se koristi čak i od strane SAD što se može videti i u Nikaragvi. Američki avioni bacaju okolo letke kojima žele da ubede narod Nikaragve da napusti Sandina i njegovu borbu i američke vojne glavešine su od toga očekivale velik uspeh. Sandinove patriote se bore za svoj dom i zemlju protiv stranog napadača, dok kontrarevolucionari vode najamni rat protiv svog sopstvenog naroda. Prosvećivanje je mnogo lakše i više obećava.
"Da li ti stvarno misliš da je to najbolji način da se reši problem sa kontrarevolucijom?"
Svakako. Ljudsko ophođenje i obzirnost su mnogo efikasniji nego svirepost i odmazda. Novi stav što se tiče ovoga bi takođe uključivao nekoliko sličnih i srodnih metoda. Brojni načini sa kojima bi se uhvatili u koštac sa zaverenicima i aktivnim neprijateljima revolucije razvili bi se odmah čim bi pristupio metodama koje sam malopre predložio. Može se recimo razviti plan da se oni raseju pojedinačno ili u manjim grupama po oblastima koje su daleko od kontrarevolucionarnih uticaja, među zajednicama bogatim revolucionarnim duhom i svešću. Nemoj zaboraviti da kontrarevolucionari isto moraju da jedu, što znači da bi se našli u situaciji u kojoj bi morali da se bave nečim drugim umesto smišljanja novih zavera. Poraženi kontrarevolucionar koji je ostavljen na slobodi umesto da je zatvoren morao bi nekako da se snađe. On bi imao pristup sredstvima za život jer bi revolucija bila dovoljno velikodušna da hrani i svoje nerpijatelje. Čovek o kome je upravo reč morao bi da se priključi nekoj zajednici, da nađe stan i tako dalje da bi uživao gostoljublje centra za raspodelu. Drugim rečima, kontrarevolucionarni "zatvorenik na slobodi" bi zavisio od zajednice i dobre volje njenih članova radi svoje egzistencije. Živeo bi u njenim okolnostima i revolucionarna okolina bi imala uticaj na njega. Bio bi zasigurno sigurniji i zadovoljniji tamo nego u zatvoru i prestao bi da predstavlja opasnost po revoluciju. Takvi primeri su se uvek iznova pojavljivali u Rusiji, kada su kontrarevolucionari uspeli da pobegnu Čeki i da se skrase u nekom selu ili gradu nakon pažljivog i pristojnog prijema zato što su se pokazali kao korisni članovi zajednice. Često su bili čak i revnosniji što se tiče javnog dobra nego prosečni ljudi oko njih, dok su stotine njihovih prijatelja zaverenika, koji nisu uspeli da izbegnu hapšenje, bili zauzeti mislima u zatvoru o osveti i novim planovima.
Revolucionari će bez sumnje isprobati više ideja o ophođenju sa "zatvorenicima na slobodi". Kakvi god ti načini bili, biće mnogo bolji nego današnji sistem osvete i kazne, koji se kroz prijašnja iskustva pokazao kao potpuni promašaj. Među novim planovim verovatno će se isprobati i dobrovoljna kolonizacija. Revolucija će ponuditi svojim neprijateljima mogućnost da u jednom delu zemlje započnu sa društvenim poretkom koji im najviše odgovora. Ne treba biti dalekovid pa pretpostaviti da ne bi dugo vremena prošlo dok većina ne uvidi da više voli bratstvo i slobodu nego reakcionarni režim svoje kolonije. Čak i da se to ne desi, ništa nije izgubljeno. Naprotiv, revolucija bi od toga imala najviše koristi jer bi odustala od osvete i progona i prihvatila čovečnost i velikodušnost. Revolucionarna samoodbrana, bazirana na ovim principima, bila bi još delotvornija jer bi jemčila slobodu čak i svojim neprijateljima. Tako bi neodoljivo još više privlačila mase i svet u celini. Zbog svoje pravednosti i čovečnosti ona je nepobediva.
Do sada ni jedna revolucija nije isprobala pravi put slobode. Nijedna nije imala dovoljno vere u nju. Sila i podjarmljivanje, progoni, osveta i strah bili su osobeni za svaku dosadašnju revoluciju i tako porazili njene početne ciljeve. Došlo je vreme da pokušamo sa novim sredstvima i novim načinima. Društvena revolucija mora dostići čovekovo samooslobođenje putem slobode, ali ako ne verujemo u nju, onda revolucija sama sebe izdaje i poriče. Imajmo stoga hrabrost za slobodu: dajmo joj da zauzme mesto prigušivanja i straha. Neka sloboda postane naša vera i naša stvarnost i u njoj ćemo procvetati [grow strong].
Jedino sloboda može da bude zaslužna za delotvornost i celovitost društvene revolucije. Ona sama može da raskrči put do viših visina i pripremi društvo za stanje u kome blagostanje i radost svima pripadaju. Doći će dan kada će čovek po prvi put imati mogućnost da se razvija pod slobodnim i darežljivim suncem anarhije.
-----------
1 Reč je o vladi Čajkovskog i Milera.