Aleksandar Berkman - Šta je to komunistički anarhizam?
15. Između februara i oktobra
Sećam se kada sam prisustvovao masovnom mitingu na Medison skver gardenu u Nju Jorku, koji je sazvan da se proslavi silazak cara sa trona. Prostrana hala je bila ispunjena sa dvadeset hiljada ljudi koji su ushićeno klicali. "Rusija je slobodna!", počeo je glavni govornik. Prava bujica aplauza i uzvika pozdravila je govor. On se nastavio nekoliko minuta i bio je iznova prekidan. Kada se publika stišala i govornik se spremio da nastavi, odjednom se čuo glas iz mase:
"Slobodna za šta?"
Nije bilo odgovora. Govornik je samo nastavio svoju besedu.
Rusi su prosti i naivni ljudi. Pošto nikada nisu imali ustavna prava, nikada se nisu interesovali za politiku niti ih je ona iskvarila. Malo su znali o kongresima i parlamentima, a nisu ni mnogo marili za njih.
"Za šta smo slobodni?", čudili su se.
"Oslobođeni ste cara i njegove tiranije", rečeno im je.
To je dobro, mislili su. "A šta ćemo sa ratom?", pitali su se vojnici. "St''a sa zemljom?", upitivali su seljaci. "A šta sa pristojnim životom?", zahtevali su radnici. Kao što vidiš prijatelju, Rusi nisu bili samo toliko "neobrazovani" da budu zadovoljni što su oslobođeni nečega, već su hteli da budu i slobodni za nešto, slobodni da rade šta oni hoće, a to je bila sreća da se živi, radi i uživa u plodovima svog rada. Hteli su da imaju slboodan pristup zemlji da bi mogli sami sebe opskrbljivati hranom i rudnicima, radionicama i fabrikama da bi mogli da proizvode ono što žele. Ali, za vreme Provizorne vlade, kao i za vreme Romanova, te stvari pripadale su bogatima, one su ostale "privatno vlasništvo".
Kao što sam rekao, prosti Rusi su znali malo o politici, ali su tačno znali šta žele. Nisu gubili mnogo vreme da kažu šta žele već su se namerili da to i dobiju. Vojnici i mornari su izabrali zastupnike iz svojih redova koji će preneti Provizornoj vladi njihove zahteve da se završi rat. Izaslanici su se organizovali kao vojnički saveti, koje su nazvali sovjetima u Rusiji. Seljaci i gradski radnici su učinili isto. Na taj način svaka grana vojske, poljoprivrede, industrije, pa čak i svaka fabrika osnovala je svoje sovjete. Tokom vremena različiti sovjeti su oformili Sveruski sovjet radničkih, vojničkih i seljačkih izaslanika, a svoje sastanke su održavali u Petrovgradu.
Preko sovjeta su ljudi počeli da ispoljavaju svoje zahteve.
Provizorna vlada, nov, "liberalni" režim pod vođstvom Miliukova, nije obraćala pažnju. Karakteristično je za sve slične političke partije da se jednom kada uzmu moć više ne osvrs'u na potrebe i želje masa. Provizorna vlada se uopšte nije mnogo razlikovala od carskog samodržavlja. Ona nije shvatila duh vremena i olako je verovala da će par manjih reformi da zadovolje zemlju. Bila je zauzeta diskutovanjem i predlaganjem novih rezolucija i uvođenjem novih zakona. Ono što su ljudi želeli nisu bili zakoni. Oni su hteli mir, dok je vlada nastavila da insistira na ratu. Oni su vapili za zemljom i hlebom, a sve što su dobili bili su novi zakoni.
Ako istorija može da nas ičemu nauči to je onda da ne možeš osporiti ili zanemariti volju celog naroda. Možeš probati da je potisneš na neko vreme, da ideš protiv struje narodnog protesta, ali će oluja kada dođe biti samo još žešća. Tada će srušiti svaku prepreku, počistiće protivnike, a njen polet će otići mnogo dalje od njenih početnih namera.
To se dešava sa svakim sukobom i svakom revolucijom.
Prisetimo se Američkog rata za nezavisnost. Pobuna kolonija protiv Britanije počela je tako što su ljudi odbili da plaćaju porez na čaj vladi Džordža trećeg. Relativno nevažan prigovor kao što je to bilo "plaćanja poreza bez zastupanja" prouzrokovao je rat i završilo se tako što su se američke kolonije potpuno otcepile od engleske vlasti. Tako je rođenja Republika Sjedinjenih Američkih Država.
Francuska revolucija je slično počela - sa zahtevima za malim poboljšanjima i reformama. Odbijanje Luja XVI da se osvrne na glas naroda ga je koštalo ne samo trona već i glave i dovelo je do uništenja celog feudalnog sistema u Francuskoj.
Tako je i car Nikola II verovao da će par nevažnih ustupaka zaustaviti revoluciju. On je takođe svoju glupost platio tronom i glavom. Ista sudbina pogodila je i Provizornu vladu. Mudri ljudi su zato i rekli da se "istorija ponavlja". Uvek se iste stvari dešavaju sa državom i vladom.
Provizorna vlada se sastojala većim delom od konzervativaca koji nisu razumeli narod i koji su bili previše udaljeni od njihovih potreba. Mase su pre svega zahtevale mir. Provizorna vlada se namerila da nastavi rat čak i uprkos opštog narodnog nezadovoljstva i ozbiljnog sloma industrije i ekonomskog života u zemlji. Talasi revolucije su ih uskoro odneli. Sovjet radničkih i vojničkih izaslanika spremao se da stvari uzme u svoje ruke.
Ljudi nisu gubili vreme u međuvremenu. Vojnici na frontu su već odlučili da zaustave rat kao nepotreban i besmislen pokolj. Stotine hiljada napustili su bojišta i vratili se svojim poljima i fabrikama. Tamo su sproveli prave ciljeve revolucije, jer za njih revolucija nije značila odštampan ustav i prava na papiru, već zemlju i radionice. Između juna i oktobra 1917. godinem dok je Provizorna vlada večito rapsravljala o "reformama", seljaci su počeli da oduzimaju zemlju velikim zemljoposednicima, a radnici su se dočepali industrije.
Nazvali su to obesvajanje kapitalističke klase: oduzimali su gospodarima stvari na koje oni ni nisu imali pravo, stvari koje pripadaju radničkoj klasi i narodu.
Na isti način je zemlja bila oduzeta od zemljoposednika, rudnici i radionice od svojih "vlasnika" i skladišta od špekulanata. Radnici i seljaci zaposeli su sve kroz svoje radničke sindikate i seljačke organizacije.
"Liberalna" Miliukova vlada je nastojala da se rat nastavi jer su saveznici tako želeli. "Revolucionarna" Kerenskijeva vlada se takođe oglušila o narodne zahteve. Uvela je surove zakone protiv "neovlašćenog" uzimanja zemlje od strane seljaštva. Kerenski je sve učinio da zadrži vojsku na frontu i čak je ponovo uveo smrtnu kaznu za "dezerstvo". Narod je počeo da zanemaruje državu.
Situacija je ponovo pokazala da je prava moć jedne zemlje u rukama masa, onih koji se bore, rade i proizvode, a ne u rukama parlamenta ili vlade. Kerenski je u jedno vreme bio idol Rusije, moćniji čak i od cara. Kada je izgubio vlast, njegova vlada je pala, a on je morao da beži da bi se spasao kada su ljudi shvatili da on ne služi njihovim ciljevima. Dok je još bio vođa Provizorne vlade, stvarna moć prešla je na petrovgradski sovjet, čiji su članovi bili revolucionarni radnici, seljaci i vojnici.
Različiti i čak protivrečni stavovi izneti su u Sovjetu, kao što je neizbežno kada organizaciju čine različiti slojevi društva sa svojim sopstvenim interesima. Najveći uticaj u takvim okolnostima imaju uvek oni koji najbolje govore u ime najdubljih osećanja i potreba naroda. Stoga je najrevolucionarniji deo sovjeta postepeno grabio vlast, jer su iskazivali prave potrebe i težnje masa.
Bilo je i onih koji su tvrdili da je ustav, onakav kakav imaju SAD, sve što je Rusiji potrebno da bi došla do slobode i blagostanja. Oni su branili stav da je kapitalizam u redu: uvek mora biti gospodara i sluga, bogatih i siromašnih, a narod bi trebalo da bude zadovoljan sa pravima i slobodama koje bi im demokratska vlada garantovala. Reč je o ustavnim demokratama, koje su nazivali Kadetima. Vrlo brzo su izgubili uticaj, jer je "naivni" Ruski radnik i seljak znao da ne želi prava i slobode na papiru već mogućnost da uživa u plodovima svog rada. Oni su upirali prst u Ameriku i njen ustav i deklaraciju nezavisnosti i rekli su da ovi ne mare za nepravdu, korupciju i najamničko ropstvo koji po ustavu postoje u toj zemlji.
Drugi liberalni deo bili su socijaldemokrate, poznatiji kao menjševiki. Oni su kao socijalisti verovali u ukidanje kapitalizma, ali su izjavili da revolucija nije dobro vreme za tako nešto. Zašto nije? Zato što to nije bila proleterska revolucija, kako su oni tvrdili, već je samo ličila. Rekli su da to ne može biti društvena revolucija i da stoga ne treba menjati iz osnova ekonomski poredak u zemlji. Po njima, to je bila građanska, politička revolucija, a kao takva mogla je da dovede samo do političkih promena. Nije mogla biti više od građanske revolucije, kako su menjševici argumentovali, jer je veliki Karl Marks učio da proleterska revolucija može samo da se desi u zemlji gde je kapitalizam dostigao svoj najviši stepen razvoja. Rusija je bila veoma industrijski zaostala, a smatrati revoluciju proleterskom revolucijom bilo je protiv Marksovog učenja. Iz tog razloga Rusija mora da ostane kapitalistička zemlja i kapitalizam mora prvo da se razvije pre nego što ljudi mogu da razmišljaju o ukidanju najamničkog ropstva.
Socijaldemokrate su imali mnogo sledbenika među radnim ljudima u Rusiji i mnogi sindikati su bili menjševički, ali se argument da revolucija nije proleterska samo zato što je Marks pre pedeset godina tako rekao nije svidela radnicima. Oni su započeli revoluciju, oni su se borili i krvavili. Proterali su cara i njegovo društvance, a sada su počeli da proteruju i industrijske gospodare, a time ujedno i ukidaju najamničko ropstvo i kapitalizam. Nisu mogli da uvide zašto nisu mogli da rade ono što su radili samo zato što neko ko je odavno umro nije verovao da se tako nešto može učiniti. Razmišljanje socijalističkih vođa im je bilo previše "naučnički". Njihov zdrav razum im je rekao da je to obična besmislica i menjševici su izgubili mnogo svojih simpatizera.
Jedna partija se zvala socijalistički revolucionari. Ovoj partiji su pristupili mnogi teroristi koji su bili aktivni tokom carstva. Socijalistički revolucionari su imali mnogobrojne pristalice, pre svega među seljacima. Oni su se otuđili od njih kada su počeli da zastupaju stav da treba nastaviti sa ratom u vreme kada je zemlja bila protiv njega. To je izazvalo takođe i rascep u partiji, konzervativni deo je postao poznat kao desni socijalistički revolucionari, a revolucionarniji deo se nazvao levi socijalistički revolucionari. Ovi drugi, predvođeni Marijom Spiridonovom, koji su proveli mnogo godina u zatočeništvu u Sibiru pod carem, zastupali su prestanak rata i osigurali time sebi popriličnu bazu među siromašnijim seljačkim slojem.
Najradikalnija grupa u Rusiji bili su anarhisti, koji su zahtevali neodložan mir, slobodnu zemlju za seljake i podruštvljavanje sredstva za proizvodnju i raspodelu. Oni su želeli ukidanje kapitalizma i najamničkog ropstva, jednaka prava za sve, kao i da niko nema posebne privilegije. Zemlja, fabrike i mašinerija kao i sredstva za distribuciju moraju da pređu u vlasništvo celog naroda. Svaki sposoban čovek bi trebalo da radi po svojim mogućnostima i da dobija po svojim potrebama. Trebalo je da bude potpune slobode i zajedničko korišćenje na osnovu zajedničkih interesa. Anarhisti su upozorili proletarijat o prenošenju moći na bilo kakvu vladu ili dovođenje političke partije na vlast. Bilo kakva država, rekli su, ugušiće revoluciju i oteće radnicima i ono što su do sada postigli. Život i blagostanje zemlje zavise od ekonomije, a ne od politike. Politika, kako su naglašavali, je igra čija je svrha da se vlada i naređuje ljudima, a ne da im se pomaže. Ukratko, anarhisti su savetovali radnicima da nikome ne dozvole da postane ponovo gospodar, da ukinu političku državu i da rukovode poljoprivredom, industrijom i društvenim poslovima u korist svih umesto u korist vladara i izrabljivača. Pozvali su mase da podrže sovjete i da zastupaju svoje interese posredstvom svojih sopstvenih organizacija.
Anarhisti su bili međutim relativno malobrojni. Pošto su bili najnaprednija i najrevolucionarnija grupa, car ih je progonio čak i više nego socijaliste. Mnogi od njih su bili pogubljeni, drugi su zatvarani, a njihove organizacije su proglašavane ilegalnim. Najopasnije je bilo pripadati anarhistima, a njihov propagandni rad je bio neizmerno težak. Stoga anarhisti nisu bili jaki i nisu mogli imati većeg uticaja na narod u celini u ogromnoj zemlji sa 120 miliona stanovnika.
Imali su veliku prednost u tome što se njihova ideja pozivala na zdrave instikte i zdrav razum masa. Koliko god su mogli, anarhisti su ohrabrivali ljude da zahtevaju mir, zemlju i hleb i aktivno su pomogli sprovođenju ovih zahteva direktnim obesvajanjem i stvaranjem slobodnog zajedničkog života.
Postojala je još jedna politička partija u Rusiji koja je bila mnogo brojnija i mnogo bolje organizovana od anarhista. ona je shvatila vrednost anarhističkih ideja i prihvatili su se posla da ih ostvare.
Bili su to boljševici.
Naslovna (Šta je to komunistički anarhizam) | Sledeća (Boljševici)