AnarhističkaBiblioteka

Ukinimo granice!

Iskustvo iz Švajcarske

Na žalost, prvi put sam izašao iz Srbije tek u 24-toj godini mog života. To je bilo desetak dana pred početak bombardovanja Jugoslavije. Otišao sam da učim nemački jezik u Basel u Švajcarskoj. Shvatio sam da samo bogati mogu da prelaze granicu tj. da dobiju vizu, tako da sam prodao stan ne bih li mogao da živim normalno. Nakon sedam godina užasnog siromaštva bio sam spreman na rizik ne bih li dostigao normalan život. Tada nisam znao ništa o anarhizmu osim što sam godinama slušao punk pa sam kroz pesme naslućivao o čemu se radi. Kao i svi mladi iz Istočne Evrope, verovao sam da je Zapad – obećana zemlja. Usled siromaštva od koga sam želeo da pobegnem, moje razočarenje je bilo još veće kada sam osetio na svojoj koži diskriminaciju, koja je odraz fašizma koji vlada u Evropi.

Od samog puta ka Swiss, imao sam neprijatnosti. Naime, autobus koji je trebao da ide do Zürich-a ostavio me je u Luganu u sred noći. Nekako sam se snašao za prevoz do Basel-a. Ne bih preporučio nikome prevoznike iz Srbije. Tamo, u Baselu, me je već čekalo drugo iznenađenje. Upravnik studentskog doma je pocepao moj ček od 1600 SFr. a koji sam poslao da platim sobu na nekoliko meseci. Obrazloženje je bilo da se nisam javljao i da je on izdao sobu drugom studentu, a ček pocepao. Ponašao se arogantno, smatrao je da nije ništa kriv, niti mi se izvinio (čak je očekivao da se ja njemu izvinim), a na kraju nije hteo ni da ode do banke da vidi šta može da se uradi povodom nastalog problema. Morao sam ja da idem, a oni nisu želeli da daju informacije privatnom licu, morao sam da zovem banku u Srbiji gde sam uplatio novac pa su me i oni zezali, tako da sam novac dobio posle godinu dana kada sam se vratio u Yu i kada sam se obratio pravnoj službi pod pretnjom da ću ih tužiti jer imam dokaz da sam novac uplatio a ček nije realizovan.

Da ne idem u detalje, jer bi priča trajala satima, ovim želim da ukažem na probleme koje sam imao kao stranac sa Istoka na Zapadu. Cepanje čeka je očigledan primer diskriminacije jer sam ubeđen da osobi iz Švajcarske sigurno ne bi smeo da pocepa ček kao što je to uradio kada sam ja u pitanju. Znaju da nemamo para za advokata da bismo se tužili sa njima, pa tako koriste svaku priliku da ponižavaju ljude koji dođu sa Istoka.

I u školi za učenje nemačkog jezika sam se susretao sa pokušajima da me gurnu u situaciju da moram da se izvinjavam, a bili su vidno iznenađeni kada su slušali kako pričam protiv Srbije. Naime, ljudi u Swiss kao roboti veruju u vlast i Državu i pošto su naučeni da budu nacionalisti, nikada neće reći ništa loše o Švajcarskoj. Misle samo na novac i opterećeni su time da prikažu Švajcarsku kao najbolju zemlju na svetu gde je sve savršeno i nema nikakvih problema. Samo debil može da poveruje u to.

Pošto sam bio u nemačkom kantonu, gde su ljudi disciplinovani tj. istrenirani i veliki nacionalisti, jedina radost su mi bili punk koncerti u kafiću Hirscheneck. Tamo su bili ljudi koji nisu bili robotizovani, ali su bili teški za upoznavanje - pretpostavljam da je to zbog straha od nepoznatih osoba koji postoji kod ljudi koji koriste opojna sredstva. S obzirom da sam naklonjen individualizmu, zbog nepoverenja u ljude, nije mi to smetalo. U svakom slučaju, bilo je odličnih koncerata.

U studentskom domu sam upoznavao ljude koji su robotizovani i koji imaju znanje ali ništa od toga ne primenjuju u stvarnom životu. A od filozofskih stihova koje su lepili na vratima od sobe, ni traga u njihovim životima. U Univerzitetskoj biblioteci sam takođe doživljavao da neka devojka priča sa mnom dok ne kažem odakle sam, a onda se samo namršti, okrene i ode. Bilo je to vreme medijskog progona ljudi iz Srbije na Zapadu, a sve u skladu sa 'interesom' njiohove elite koja je morala da opravda bombardovanje. Očigledno je politička elita preko svojih novinara uspevala da ubedi obične ljude da su ljudi iz Srbije manijaci i ubice. Tako su čistili savest kod običnih ljudi koji su pasivnim ponašanjem dozvoljavali da vlast povede rat.

Tako sam shvatio da je nacionalizam i na Zapadu i na Istoku isti – neguje ga Država da bi ga upotrebila određenog trenutka za potreba političke i ekonomske elite. Bilo za napade na ljude iz tačno odredjenog regiona ili za napade na sve strance. Na Balkanu smo se dobro upoznali sa nacionalistima koji su uvek prvi jurišali da unište onu drugu stranu koju su im političari prikazali kao neprijateljsku.

Naravno, još jedna bitna stvar u koju nisam mogao da verujem, a zbog koje mi je postalo jasno zašto su bogati nedodirljivi, jeste ta da su ljudi u Švajcarskoj naučeni da misle samo na karijeru i novac. Naravno, to će dobiti ili od nekog bogataša ili od Vlade pa se njima i moraju ulizivati tj. moraju biti poslušni kao kučići ne bi li postigli uspeh u postojećem sistemu. To me je ubedilo da se vlast na Zapadu ne razlikuje od onih na Istoku. Tako bogataši a i Vlade preuzimaju kontrolu nad načinom razmišljanja ljudi, koji ako žele normalan život, moraju da budu poslušni. Nakon toga mogu bez straha od protesta da eksploatišu i bombarduju ljude u drugim regionima.

Kada mi je istekla tromesečna viza, rat je još uvek trajao u Srbiji, tako da sam se prijavio kao izbeglica.

Od samog prijema u prihvatilištu uvideo sam brojne nepravilnosti koje su me i uplašile. Tokom zdravstvenog pregleda, umesto da otvore neotpakovanu iglu ispred mene, dali su mi inekciju sa spremljenim špricom i iglom. Doktorka je počela da priča sa mnom na albanskom i kada sam joj odgovorio na engleskom da ne razumem šta kaže, popreko me je pogledala tj. shvatila je da sam iz Srbije a ne sa Kosova. Očigledno je bilo da je proradio njen nacionalizam. Možda nekom izgleda neverovatno, ali i ja sam nakon mesec dana u Swiss mogao veoma lako da odredim koji prolaznik na ulici je iz Švajcarske a koji iz Srbije ili sa Kosova. Prvih dva dana mi je bilo najteže jer je bilo užasno dosadno. Bili smo okruženi bodljikavom žicom i stalno sam viđao iste ljude a nisam imao čime da se zanimam. Ljudi iz Bugarske i Afrike su razgovarali sa mnom dok su ljudi sa Kosova zazirali od mene. Verujem da je to zbog straha da ne budu osuđeni od strane njihove zajednice. Zatim sam počeo da pomažem ljudima i to me je činilo srećnim. Osećao sam se korisnim a i dani su mi brže prolazili. Uglavnom sam ih vodio u bolnicu ili kod doktora pošto sam već tri meseca bio u Baselu i poznavao sam grad. Većinom su bili bolesni ljudi iz Šri Lanke koji su imali bolesti očiju usled loših uslova putovanja (verovatno brodom) i bili su mi veoma zahvalni što im pomažem. I pored toga što sam pomagao ljudima, usled čega se kod ljudi sa Kosova smanjila mržnja prema meni, nekoliko mladića iz Albanije su počeli da me provociraju na nacionalističkoj osnovi. Tih dana, nakon mesec dana u prihvatilištu, dobio sam premeštaj tj. smeštaj u francuskom kantonu Neuchatel, u gradu La Chaux-de-Fond. Bio sam ogorčen, prvo zato što sam naveo da znam engleski i nemački a oni su me bacili u kanton gde ljudi pričaju francuski i to mali gradić gde ljudi ne znaju strane jezike. Drugo, naveo sam da imam još skoro 200 časova u školi za učenje jezika u Baselu, kao i da sam dobio od fakulteta zahtev da im pošaljem dokumenta da bi videli hoće li mi dozvoliti studiranje u Baselu. Sada shvatam da su želeli da me onemoguće da se snađem a nije im padalo na pamet da mi omoguće da studiram jer bi onda oni morali da mi plate i smeštaj i studije i hranu ako bih dobio pravo na azil. Država uvek radi sve što može protiv izbeglica. Gotovo svima obećavaju da će dobiti gomilu novca ako zatraže da se vrate kući. Tako su mi bar drugi pričali. U tom gradiću su mi dali stan u zgradi gde su sve izbeglice bili ljudi sa Kosova i poneko iz Afrike. Ljudi mi se nisu javljali u prolazu a shvatio sam i da ima onih koji prodaju opojna sredstva i da ću ja biti dežurni krivac ako neko od njih bude uhapšen. Tako sam imao određenu dozu straha i nije mi bilo svejedno. Nakon nekog vremena, u gradu sam našao organizaciju koja 'pomaže' izbeglicama, to jest, tamo se možemo obratiti za pomoć ako imamo neki problem. Veoma lako sam shvatio da oni ne pomažu izbeglicama već rade za državu. Hteo sam da ih pitam kome treba da se obratim da bih tražio premeštaj u kanton Basel. Prvo im je trebalo dve nedelje da nađu osobu koja zna engleski (a meni je nezamislivo da u organizaciji za pomoć izbeglicama rade ljudi koji znaju samo francuski) a onda me je ta osoba celo vreme ispitivala kako sam stigao u Švajcarsku, koga imam gde od rodbine i ostala pitanja koja su služila tome da provere da li sam nešto slagao kada sam davao informacije o sebi. Ja sam uporno skretao razgovor na temu zbog koje sam došao tako da mi je na kraju ipak dala adresu gde mogu da uputim svoj zahtev. Na kraju mi je rekla da ne shvata zašto ja tražim azil kada sam iz Srbije a ne sa Kosova i da meni ništa ne fali u Srbiji. Rekao sam joj da je Srbija pod bombama i da nemam nameru da ratujem protiv celog sveta, a ona ako ima želju može da ide umesto mene. Tada sam definitivno shvatio da pokušavaju da vrate svakog od nas natrag odakle je i došao.

Inače, pored problema sa službenicima i ovakvim organizacijama, izbeglice, i uopšte stranci koji nisu turisti, doživljavaju diskriminaciju na svakom koraku. To mi se dešavalo i u vozovima gde sam kroz razgovor doživljavao mržnju sa njihove strane. Za svih 6 meseci, koliko sam proveo u Swiss, uspeo sam da upoznam samo jednu devojku kojoj nije smetalo što sam iz Srbije i što sam izbeglica u njenoj zemlji. Svi ostali su pokazivali mržnju čim shvate odakle sam.

Vratio sam se dobrovoljno, na svoj zahtev, jer mi je bilo muka više od tolikog fašizma.Takođe sam shvatio da će me poslati natrag kad tad, to jest nakon što mi nađu posao koji nemam pravo da odbijem a kojim bi mi naplatili svaki franak koji su dali za stan u koji su me smestili kao i 420 SFr. koliko sam dobijao mesečno. Nisam imao nameru da radim da bih njima davao novac.

Škola mi nije vratila novac za časove koje nisam odslušao (oko 2000 SFr) a ček tada još uvek nisam povratio (1600 SFr). Tako sam se vratio u Srbiju sa iskustvom koje je ostavilo ožiljak u glavi.

Nadam se da sam ovim rečima uspeo koliko toliko da vam prenesem svoja iskustva i da ukažem na neophodnost stvaranja grupa koje će zaista pomagati ljudima koji imaju izbeglički status i koje će se boriti protiv postojanja granica među ljudima.

Takođe, sada mi je želja da prošetam Evropom i upoznam barem nekoliko skvotova, s obzirom da sam saznao šta je anarhizam ali nisam imao prilike da ga primenjujem u stvarnosti. Trenutno o anarhizmu znam samo iz knjiga pa će i ovaj kamp da bude dobro iskustvo za mene.

P.S. Ovaj text je pisan za Noborder kamp u Središču u Sloveniji koji se održao krajem avgusta i početkom sept.2002 a na koji na žalost nisam uspeo da stignem jer su me u tome sprečili slovenački graničari a i kasnije su me uhvatili na mađarsko-austrijskoj granici pa su me deportovali... jebi ga. O tome ću morati da napišem poseban tekst.