Аnarhizam - jedna moguća enciklopedijska odrednica - Trivo Inđić
Od grčкe reči anarchia, izvedene od prefiksa αν (an) ''ne'' i korena imenice αρχω (arkho) ''poglavar'', ''vođa'', ''prvak'', ''vladalac'', а u značenju ne-vlast, odsustvo vlasti, stanje u kome nijedan pojedinac nema vlast nad drugima. Ova polazna konotacija reči omogućava da se ona različito tumači već prema tome kako se gleda na odsustvo autoriteta ili vlasti: bilo kao na jedan poželjan ideal bilo kao na stanje haosa koje treba izbeći. U imenici ’’anarhizam’’ nalazi se pozitivni sadržaj koji opisuje stanje samoorganizovane ljudske zajednice koja teži da bude u najvećoj mogućoj meri slobodna i pravična i koja je utemeljena na uzajamnom poštovanju slobodnih ličnosti i ljudskog dostojanstva. U tom smislu anarhizam se definiše kao učenje i revolucionarni pokret koji odbacuje svaku spoljnu prinudu nad čovekom i njegovim društvenim ponašanjem, a koja dolazi iz autoritarnih, hijerarhijskih i represivnih institucija i odnosa, posebno onih ustrojenih na svojini, klasnim i političkim razlikama, tj. odnosa i ustanova koji se zasnivaju na prinudi, sili, pravu jačega ili izrabljivanju. Među takve institucije, pored religije, patrijahalne porodice, vojske i drugih oblika socijalne kontrole i autoritarno ustrojenih organizacija, anarhisti ubrajaju pre svega državu, pa je anarhizam najčešće prepoznatljiv kao kritika i negacija etatističkih institucija i odnosa.
Kao jedna od teorija o slobodi i jednakosti anarhizam je učenje o mogućnosti organizovanja društva kao slobodno, autonomno opredeljenih i udruženih pojedinaca i zajednica, sa ciljem ostvarivanja takvog društva koje bi izbeglo svaki autoritarni princip svoje organizacije ili prinudno, represivno hijerarhijsko ustrojstvo. Suprotstavljanje, kontrast autoriteta i slobode je radikalan, pa se smatra da se ostvarenje slobode nikada ne može postići uz upotrebu prinude ili autoritarnih institucija, već samo posredstvom slobode. Samo sloboda i borba za slobodu, uvek je isticao Malatesta, može biti škola slobode, i to samo u dobrovoljnoj asocijaciji (kooperaciji i federaciji) slobodnih i jednakih ljudi. Upravo je kritika autoriteta i autoritarnosti , sveta dominacije i represije, u ime slobode i jednakosti okosnica razuđenih anarhističkih koncepcija i pokreta. Tako Žan Grav (Jean Grave) određuje anarhizam kao teoriju sa racionalnom osnovom, a koju čini sistematska kritika institucija društva koje se zasniva na autoritetu ili prinudi. Sebastijan Fore (Sébastien Faure) u ’’Enciklopediji anarhizma’’ kaže da je anarhizam negacija načela autoriteta u društvenoj organizaciji i mržnja na svaku prinudu koja izvire iz institucija utemeljenih na ovom načelu. Ko god poriče autoritet i bori se protiv njega taj je anarhista, dodaje on. Za Erika Malatestu (Errico Malatesta), anarhizam je način individualnog i socijalnog života koji se ostvaruje radi najvišeg dobra svih, život bez prinude i autoriteta. Malatesta takođe određuje anarhizam kao ,, najveću moguću količinu komunizma da bi se ostvario maksimalno mogući individualizam , tj. maksimum solidarnosti da bi se uživao maksimum slobode.’’ Rezolucija o organizaciji usvojena na Međunarodnom kongresu anarhista u Amsterdamu 1907. ističe i sledeće: Odbacuje se autoritarni, prinudni ili hijerarhijski tip organizacije, u ime slobodnog sporazumevanja nezavisnih grupa, u kojima će se očuvati mogućnost za puni razvoj ljudske ličnosti. U zaglavlju trećeg broja lista Krste Cicvarića Hleb i sloboda - list za radnički socijalizam (Beograd, subota, 24. septembra 1905, god. I , br. 3) piše: ,,Anarhija je red, sloboda i blagostanje za sve ljude.,,
Poredak utemeljen na anarhističkim principama naziva se anarhija, a takođe mu je vrlo blizak i termin, skoro sinonim, akratija ( od grčke reči α, ,,ne,, i κράτος , ,,sila, nasilje,, odnosno odsustvo prinude, primoravanja). Akrate ne priznaju legitimnost bilo koje prinude, a da bi neko delanje za njih imalo moralnu vrednost ono mora proizilaziti iz slobodne odluke delatnika, tj. ljudske aktivnosti treba da budu plod dobrovoljnih sporazuma, pristanaka. Za akrate čovek se ne rađa da bi se pokoravao, već da sam odlučuje za sebe. U ovom smislu je i Elise Rekli (Elisée Reclus) govorio kako je anarhija smaksimalni izraz poretka, utemeljenog na prirodi stvari, bez prinude i nasilja. Nije malo onih mislilaca anarhije (Malatesta, Rikardo Melja, Gustav Landauer, Fidel Miro, Diego Abad de Santiljan, itd) koji ističu kako anarhizam nije određeni politički ili ekonomski sistem, već pre svega jedna humanistička težnja (anarhizam kao humanizam) koja ne kulminira u idealnim, savršenim porecima ili strukturama lišenih sukoba interesa ili ambicija za moći i u kojima će ljudsko biće biti oslobođeno svih problema a život teći bez napora. Takve ljudske rajeve, kako piše Diego Abad de Santiljan, grade drugi, prezentirajući ih kao vrhunska rešenja, uz pomoć savršenih aparata represije: autokratije, kraljevi po milosti božjoj, demokratije staleža, diktature nepogrešivih šefova, bezgrešnih kao pape, diktature proletarijata ili parlamentarnih režima koji se samoimenuju kao predstavnički,itd. Dakle, anarhizam prema ovom uvidu nije politički recept, savršeni program, panacea, već večita ambicija čoveka da brani svoje dostojanstvo i svoju slobodu od svih formi opresije, i kao takav se često naziva ’’anarhizam bez prideva’’(kao što su pridevi: mutualistički, komunistički, kolektivistički, individualistički,i sl.). To ne znači, prema Abad de Santiljanu, da anarhizam odbacuje vrednosti utopije, ali ne želi nikako da ih zatvori u jedan definitivan, savršen sistem, stajući tako na stranu onog što bi Bloh nazvao ontologijom otvorenog bitka, bitka kao mogućnosti ili procesualnosti.
Anarhizam je poznat i po sinonimu antiautoritarni ili liberterski (slobodarski) pokret, odnosno u novije vreme i kao liberterski komunizam ili liberterski socijalizam. Zato se anarhisti često nazivaju i slobodari, tj. liberteri. S obzirom na bogatu tradiciju ovog učenja, anarhizam se razuđuje u brojne, različite socijalne pokrete i socijalna učenja, međusobno veoma često u velikim sporovima, i među kojima su, na primer, individualistički anarhizam , kolektivistički anarhizam, pacifistički anarhizam, anarhosindikalizam, anarhofeminizam, liberterski municipalizam, slobodarski marksizam, mutualizam, anarhizam saveta (’’consejismo’’, ’’councillism’’, ’’Rätesystem’’, bliski tzv. Pokretu saveta, socijalizmu saveta ili komunizmu saveta), ekoanarhizam (koji razrešenje problema degradacije čovekove prirodne sredine vidi u radikalnoj promeni modela današnje civilizacije, na pr. Mari Bukčin ( Murray Bookchin) u Ecology of Freedom iz 1982.) , razne varijante kontrakulture (nadrealisti, dadaisti, letristi, situacionisti, Living Theatre, bitnici, vegan anarhisti, provosi, hippy pokret, punck, antiautoritarne komune ), itd. To su uglavnom sporovi o metodama ostvarivanja zajedničkog cilja ili, pak, o prioritetima koji vode ka cilju. Na primer, kod anarhista –individualista naglasak je više na slobodi ličnosti i potrebi da se kultiviše tzv. antiautoritarna ličnost: samostalna, autonomna , odgovorna, produktivna ličnost, neprilagođena nečovečnim uslovima ili uslovima neslobode ( tip Kamijevog ,,pobunjenog čoveka,,, Štirnerov Ego, Mozes Hes, Toro, Oskar Vajld, Džošua Voren i njegove zajednice, Bendžamin Taker, itd). Anarhisti – kolektivisti se usmeravaju na izgradnju kolektivnih institucija na kojima će počivati anarhističko društvo (razni tipovi dobrovoljnih asocijacija, posebno proizvodnih i radničkih, koje će objedinjavati društvene interese, federalističke ustanove, komune, zadrugarstvo, itd), a među njima su Bakunjin, Kropotkin (posebno u knjizi Osvajanje hleba), braća Rekli, Varlen, Malon, Rišar, odnosno iskustva Pariske komune 1871., Jurske federacije, Internacionale iz Sen- Imiera, itd. Kod pacifista akcent je na nenasilnim sredstvima socijalne borbe ( Domela Nivenhojs (Nieuwenhuis), sledbenici Tolstoja, Gandi, Vinoba Bhave, Albert de Jong, Bart de Ligt, Herbert Rid (Read) , Aleks Komfort (Alex Comfort), hippy pokret, amsterdamski kabauteri, razne verzije mirovnih pokreta, itd). Tako je Rid pisao: ’’Mir je anarhija.Vlast je sila;sila je represija, a represija vodi u reakciju ili u psihozu moći koja, zauzvrat, uključuje pojedinca u destrukciju i narode u rat. Rat će postojati sve dok postoji Država. Jedino društvo lišeno vlasti može pružiti one ekonomske, etičke i psihološke uslove u kojima je moguće rađanje miroljubiva mentaliteta.’’
Anarhosindikalizam je sredstvo organizacije i metod socijalne borbe ili direktne akcije radnika okupljenih u sindikate, koji se zalazu ne samo za neposredna ekonomska poboljšanja svoga statusa (kao klasični sindikati) već za radikalnu promenu društva na načelima anarhističkog projekta.Svoje korene ima u načelima Prve Internacionale i tzv. revolucionarnog sindikalizma, u opštem nepoverenju u političke stranke koje su manipulisale sindikalnim pokretom i paternalistički se odnosile prema radništvu koristeći ga u svoje dnevnopolitičke svrhe, kao i u iskustvu da tradicionalni sindikalni pokret sam po sebi ne može da dovede do socijalne revolucije. Ukidanje eksploatacije, kapitalističkog sistema i svih formi represije posredstvom sindikalnog organizovanja, kao ćelije budućeg društva (uzajamna pomoć i solidarnost kroz dobrovoljno udruživanje i federacije proizvodnih i socijalnih jedinica) jeste način da se ostvare načela liberterskog socijalizma, odnosno komunizma.Аnarhosindikalizam je do danas jedan od najvitalnijih anarhističkih praktičnih projekata, sa izuzetnim iskustvom u borbi za socijalnu pravdu i protiv sistema kapitalističke eksploatacije, posebno od 1922.godine kada je u Berlinu osnovano Međunarodno udruženje radnika (IWA- AIT ), anarhosindikalistička internacionala, koja je i danas aktivna. Od njegovih metoda delovanja svakako treba pomenuti direktnu akciju, generalni štrajk, bojkot, sabotažu, okupaciju fabrika, radničku samoupravu, berze rada, itd. Među njegovim istaknutim organizacijama i ličnostima nalaze se, primera radi, španska Nacionalna konfederacija rada (CNT), nemačka Freie Arbeiter Union, Industrijski radnici sveta (IWW – ’’Wobblies’’) u SAD, tzv. Forismo (akronim od nаziva regionalnih radničkih federacija) u Latinskoj Americi, brojne sindikalne unije u Francuskoj (rana CGT posebno), Holandiji, Švedskoj (Sveriges Arbetares Central), Italiji (Unione Sindicale Italiana), Rusiji (Savez ruskih radnika),itd., ili tumači i akteri kao što su Gustav Landauer, Kristian Kornelisen (Christian Cornelissen), Rudolf Roker (Rocker), Pjer Monat (Pierre Monatte), Fernan Pelutie (Fernand Pelloutier), Puže (Pouget), Domela Nivenhojs, Džejms Gijom (Јамеs Guillaume) , Noam Čomski (Chomsky), itd.
Slobodarski ili liberterski marksizam je nastojanje da se približe gledišta anarhizma i marksizma, da se iz polemika Marksa i antiautoritarne Internacionale (posebno Marksa i Bakunjina) izvuku pouke i odbaci rigidna, dogmatska teorijska konstrukcija tzv. marksizma – lenjinizma i njena odbrana prakse autoritarnog, etatističkog, staljinističkoj socijalizma ili birokratskog kolektivizma koja je tuđa ideji demokratije i slobode, učešću građana u javnim poslovima . Liberteri posebno uvažavaju Marksovo antropološko i ekonomsko učenje , ali se razlikuju od njega i njegovih sledbenika u pogledu metoda ostvarivanja zajedničkog cilja – besklasnog, komunističkog društva. Ovde su značajne polemike tzv. komunističke levice sa oficijelnim komunističkim partijama, iskustva pokreta saveta (Vajmarska Republika, ’’Ordine Nuovo’’ u Torinu, itd) i tzv. autonomista, luksemburgista (po Rozi Luksemburg), situacionista, Frankfurtske škole Kritičke teorije društva (Markuze, From, Adorno, Horkhajmer, itd), Nove levice 60-tih godina XX veka, jugoslovenske PRAXIS grupe, postmarksista, Karla Korša, Viktora Serža, Abrahama Giljena, Daniela Gerena, E.P. Tompsona, itd.
Još je Lj. Tadić primetio kako se autoritarnoj ideologiji i praksi koja vladavinsku samovolju sažima u poznatoj formuli ,,sic volo, sic iubeo, stat pro ratione voluntas’’(,,tako hoću i tako zapovedam, umesto razloga dovoljna je volja,,) suprotstavlja iz tradicije prosvetiteljstva proistekla teorija i praksa racionalnog utemeljenja i osporavanja (državne) vlasti, koja se razlaže i grana u teorijama liberalizma, anarhizma i socijalizma. Tadić će još zapaziti kako sve autoritarne teorije polaze od fundamentalnog pesimističkog stava o permanentnom nepunoletstvu, nezrelosti čoveka da upravlja sobom i svojim poslovima, pa stoga i od neminovnosti zauzdavanja ,,zle ljudske prirode,, , a nasuprot tome racionalne teorije, bez obzira na to da li sadrže u izvesnoj meri pesimističku ili optimističku notu, rukovode se temeljnim ubeđenjem da je čovek umom obdareno biće i da sve ljudske tvorevine na ovom svetu moraju polagati računa pred forumom uma iznad kojega nema višeg autoriteta i moći. I država i svaki drugi oblik organizacije vlasti, kao isključivo ljudske tvorevine moraju biti podvrgnute merilima ljudskog uma, odnosno autoritetu argumenata. Ovaj proces kritičkog osporavanja vlasti, ustanova zasnovanih na dominaciji i represiji ima svoje duboke korene još u antičkim vremenima.
Već kod starih Grka, posebno u njihovom učenju o prirodnom pravu, nalazimo rane korene odbijanja legitimiteta vladama i pojedincima koji su uzurpirali vlast i nameću je drugima, odbijanje hijerarhije i dominacije u ime slobode (eleutheria) i života u slobodnim zajednicama i prema vlastitoj savesti. Ova gledišta izražavaju epikurejac Aristip (’’mudri ne treba da predaju svoju slobodu državi’’), sofista Antifont, Zenon iz Kitije i stoičari uopšte, Periklova demokratija, kiničari (Diogen iz Sinope i drugi), Sokrat, kao i neke od antičkih utopija. Zenon isključuje svaku spoljnu prinudu nad čovekom i proglašava moralni poriv pojedinaca kao jedini i dovoljan vodič za pojedinačno i zajedničko delovanje, uz suprematiju prirodnog prava nad onim pravom koje stvaraju ljudi. Braneći ideal slobodne zajednice bez vlade, isticao je da treba živeti u skladu sa prirodom, a to je život u skladu sa razumom.Čovek je od prirode stvoren da živi u društvu i za akciju, a vrlina je jedino poželjno dobro. U Zenonovoj Republici nema sudova, policije, vojske, hramova, škola, novca ni braka. Ljudi žive u grupama, bez porodice i svojine, bez razlika prema položaju, rangu ili rasi, bez potrebe za novcem ili sudovima, tj. za prinudom ili silom. Živi se u punoj jednakosti i slobodi, koje se šire celim svetom (stoici su, dakle, građani sveta, dok je Platon strance isključivao iz svoje države). Mudar čovek učestvuje u politici, ako ga ništa ne sprečava. A u prirodi je države da sprečava. Kako je čovek obdaren razumom i ima socijalne nagone, to je država u svakom obliku nepotrebno zlo. Iz ovoga je jasno zašto Kropotkin naziva Zenona najboljim zastupnikom anarhističke filozofije u staroj Grčkoj. I jedan od glavnih taoističkih spisa, iz Kine šestog veka pre nove ere, Tao te ching (Put i njegova moć), smatra se jednim od velikih anarhističkih klasičnih dela. Rani hrišćani su takođe zastupali i u svojim zajednicama praktikovali različite oblike komunizma, zajednicu dobara i međusobne bratske ljubavi i mira, što se kasnije obnavljalo u nizu učenja i pokreta: jeretičkih, milenarističkih, disidentskih i drugih koji su se suprotstavljali zvaničnoj ili podržavljenoj crkvi. Takvi su bili joakimisti (sledbenici Joakima de Fiorea) Braća i sestre slobodnog duha, adamiti, Husiti ili Taboriti u Češkoj u XV veku, Moravska braća (pod vođstvom Petra Helčickog (1390-1460), u mnogo čemu prethodnika Lava Tolstoja),’’Klompaši’’(Klompdraggers) u Holandiji i Flandriji XV veka, radikalni anabaptisti iz Minstera (1534) i Jakob Huter (Jacob Hutter) u Moravskoj i huteritske kolonije kasnije, libertini iz Antverpena iz XVI veka, bogumili, katari i albižani, itd. Liberterskom iskustvu srednjeg veka pripadaju i borbe za lokalnu samoupravu gradova i regija, kao i ideje i slobodarska praksa u okviru brojnih seljačkih ustanaka, pokreta neposlušnosti i dobrovoljnih građanskih udruženja, a posebno projekti socijalnih utopija i egalitarnog komunizma.
Iz tog iskustva izdvojićemo pokrete Levelera (Levellers- Jednačara), Digera (Diggers- Kopača) i Rantera u okviru revolucionarnih, ekstremnih republikanskih pokreta seoske i gradske sirotinje Engleske sredinom XVII veka, koja je zauzimanjem neobrađenog zemljišta krenula da stvara zajednice slobodnih i jednakih, kako u imovini tako i u pravima. Politički spisi Džeralda Vinstenlija (Gerrard Winstanley, 1609-1676), čija je osnovna inspiracija bila Biblija, jesu teorijska i programska platforma nenasilnom pokretu direktne akcije Digera i prvi značajni, profetski tekstovi anarhizma (The New Law of Righteousness, 1649., The Law of Freedom, 1652., itd). Slažemo se sa Maksom Netlauom, istaknutim istoričarem anarhizma, da srednji vek nije mogao proizvesti racionalno i temeljito slobodarstvo, ali bi ipak dodali da je i to razdoblje ostavilo dragoceno iskustvo, i socijalno i intelektualno, koje je i danas relevantno. Ovde se pre svega misli na raspravu Etjena de la Boesija (Étienne de La Boëtie, 1530-1563) Discours de la servitude volontaire (Rasprava o dobrovoljnom ropstvu, pisana 1548-1549), koja je, prema rečima njegovog prijatelja Montenja, napisana u slavu slobode a protiv tiranije, sa idejama oprečnim onima koje je njegov savremenik Makijaveli izložio u Vladaocu (1513). Gustav Landauer, vodeći anarhista Bavarske revolucije 1918-1919.,pisao je kako La Boesijev spis najavljuje ono što će kasnije govoriti drugim rečima Godvin, Štirner, Prudon, Bakunjin i Tolstoj. I u okviru onoga renesansnog misaonog korpusa poznatog kao studia humanitatis, naročito u njegovom ciklusu o ljudskom dostojanstvu (de hominis dignitate), takođe nalazimo na mnoge podsticaje liberterskoj misli i praksi. Takav je i Oracio de hominis dignitate (Govor o dostojanstvu čoveka) Đovanija Pika dela Mirandole (1463-1494) iz 1486.godine, koji slavi čovekovu slobodu delovanja u svetu , slobodu samoostvarenja i prometejski duh i misao ljudskog dostojanstva. Nešto bi se slično moglo reći i za Fransoa Rablea (1494-1553) i njegovu satiru na račun verskih, političkih, pravnih i drugih socijalnih institucija Francuske šesnaestog veka iz knjige Gargantua i Pantagruel koja je pravo renesansno slavlje slobode.
Кad je reč o socijalnim utopijama, koje su kao vid socijalne kritike i osobenog slobodarstva pripremile duh novovekovnog prosvetiteljstva i uticale na mnoge anarhističke mislioce i projekte, ukazujemo kako je prva egalitaristička utopija koja je osmislila društvo bez vlasti bila ona Gabriela de Foanjia (Gabriel de Foigny, rođ.1630) Les Aventures de Jacques Sadeur dans la découverte de la TerreAustrale (1676). Ovome su sledili spisi Fenelona, Žana Mesliera, Morelija, Denija Veira, Džonatana Svifta, Silvena Marešala, Didroa, Lesinga, Аdama Vajzhaupta, Rusoa, itd.
Moderna epoha, najavljena Prosvetiteljstvom (’’izlaskom čoveka iz njegovog nepunoletstva za koje je sam kriv’’, kako kaže Kant) i Francuskom revolucijom iz 1789., rađa se iz sukoba građanstva sa apsolutizmom i svemoći državne vlasti, i na planu ideja nudi liberalne i liberterske projekte socijalne obnove čija su okosnica vera u razum i nauku, slobodu, napredak, ljudska prava i ekonomski prosperitet. Spona slobode i uma, gde sloboda važi samo kao umna sloboda, u krajnjoj liniji znači odbijanje da se prizna bilo kakva veza čoveka sa nekim višim principom ili autoritetom od koga se on oseća zavisnim, izuzev one koju je sam čovek opravdao svojim saznanjem (Tadić). U ovom istorijskom ciklusu, a posebno njegovim prelivanjem u revolucije XIX veka, u kontekstu industrijske revolucije, sindikalnih i socijalističkih pokreta i masifikacije društva u celini, i anarhizam će dobiti novo važenje, a njegove ideje će se kristalizovati u masovan politički pokret.
Ključna figura ovog razdoblja je prvi moderni anarhistički mislilac Vilijem Godvin (William Godwin, 1756- 1836). Svoje ideje je izložio u knjizi Enquiry concernig Political Justice and its influence on Genral Virtue and Happiness (Istraživanje o političkoj pravdi i njenom uticaju na opštu vrlinu i sreću), prvoj koherentnoj anarhističkoj misli uopšte u literaturi, objavljenoj u Londonu u februaru 1793. Godvin je krenuo od filozofskih pretpostavki na kojima treba utemeljiti libertersku zajednicu, od odnosa politike i etike (politika je proširenje, nastavak etike i mora biti zasnovana na njenim načelima), ispitivanja ljudske prirode , društvenosti i ideje racionalnosti, sa uverenjem da smo (iako proizvod sredine) u mnogo čemu tvorci svoje sudbine, da – iako ne možemo postići savršenstvo – možemo beskonačno raditi na tome da budemo bolji. Cilj je slobodno i uređeno društvo (čovek je po prirodi društveno biće, bez društva ne može postići svoj puni ugled i kapacitet), gde se ljudi udružuju posredstvom uzajamne pomoći, kao međusobno jednaki, a pravi poredak može biti postignut tek u anarhiji. Društvo i vlast (vlada) su uzajamno suprotstavljeni principi, pa je vlast i u svom najboljem izdanju jedno zlo, koje ovekovečuje nepravdu, socijalne razlike, opresiju, despotizam, ratove, itd. Vlast je odustajanje od našeg vlastitog razuma i naše savesti- pisao je Godvin, ocrtavajući jednostavno i decentralizovano društvo zasnovano na dobrovoljnoj raspodeli materijalnih dobara, zajednici dobara koja se dele u skladu sa potrebama. Poslednja knjiga (odeljak) Političke pravde, svakako najslavniji deo ovog najpotpunijeg ranog izlaganja liberterske misli, ispituje ustanovu svojine, anticipirajući socijalističku ekonomiju, osudjujući efekte privatne svojine i ukazujući na tesne veze svojine i sistema vlasti. Akumulirana svojina (kapitalizam) i perpetuiranje ekonomskih nejednakosti ugrožava kvalitativno obogaćenje života, reducira ogromne delove čovečanstva na nedostojne uslove za život i glavni je uzrok sebičnosti, zavisti, korupcije, anksioznosti, nesigurnosti i svakog zločina u društvu. Izuzetno je uverljiva Godvinova kritika posledica industrijske revolucije i ekspoatacije i bede koju je doneo fabrički sistem rada, kao i kapitalistička akumulacija bogatstva u malo ruku. Godvinovo egalitarno društvo zasniva se na razvoju proizvodnje, koja će omogućiti maksimum slobodnog vremena za razvoj svačijih ljudskih i intelektualnih potencijala. Čak je i Fridrih Engels upozoravao svoga prijatelja Karla Marksa da obrati pažnju na ovo Godvinovo delo, kao na jednu od najboljih rasprava posvećenih problemu komunizma. Godvinovom najužem krugu savremenika i istomišljenika pripadale su mnoge ličnosti, među kojima posebno mesto zauzima njegova supruga Meri Volstonkraft (Mary Wollstonecraft, 1759-1797), ’’pionir moderne ženstvenosti’ ’(kako je naziva Ema Goldman) i prva ozbiljna moderna feministkinja – anarhofeminista, pisac izuzetne rasprave Vindication of the Rights of Women (Odbrana prava žene, 1792). Tu je i Godvinov zet pesnik Šeli (Shelly), koji je supstancu anarhije – pobunu, slobodu, jednakost, dobrotu i univerzalno bratstvo – pretočio u stihove. Takođe bismo izdvojili i Tomasa Pejna (Thomas Paine) kome je Godvin pomogao da objavi jednu od ključnih knjiga moderne demokratije Rights of Man (Prava čoveka, 1791).I mnogi drugi, koji su svoju veru u bolji svet našli ili podsticali velikom Francuskom revolucijom od 1789.
Revolucija koja je istakla načela ’’slobode,jednakosti i bratstva’’ rušeći Bastilju 1789. imala je među svojim akterima i one koji su prozreli ove krilatice novonastupajućeg republikanskog građanstva utemeljenog na novcu i svetom pravu svojine (’’aristokratije bogatstva’’) i koji su ukazivali na nove oblike ekonomskog ropstva, socijalnih nejednakosti i klasnih borbi koje su došle sa vladavinom buržoaskog segmenta Trećeg staleža (montanjara i žirondinaca). Ti radikalni kritičari jesu glasovi sankilotske sirotinje (četvrtog staleža), koja je smatrala da je narod (a ne Konvent) čiju je ogromnu većinu upravo ona predstavljala, jedini i istinski suveren ove republike, podsećajući nas na izvorno, Aristotelovo shvatanje demokratije kao vladavine siromašnih. Ovi radikalni demokrati jesu onaj anarhistički otklon na levici francuske revolucije, a među njima su pre svega tzv. Besni (Enragés) : Žak Ru (Jacques Roux), Žan Varle (Jean Varlet), Teofil Lekler (Theophile Leclerc), Claire Lacombe (Kler Lakomb) i njena ženska organizacija La société des Républicaines Révolutionnaires, itd. Ovde pripada i Silven Marešal (Sylvain Maréchal, 1755-1794), pisac više liberterskih dela i redaktor babuvističkog Manifesta jednakih, iako nije prihvatao državni komunizam Babefa i Jednakih. Pomenimo i Anaharsisa Kloca (Anacharsis Clootz, 1755-1794), zagovornika svetske ateističke republike, pisca manifesta Ustavne osnove čovečanske republike, u čijoj se prvoj rečenici kaže: Zakonodavci, zahtevamo ustav, koji sjedinjuje stalnu sreću sa neprestanom slobodom. Kloc je preneo suverenitet na čitavo čovečanstvo i isticao da ne postoji autoritet s većim pravima od ljudskog roda, braneći republiku Prava čoveka. Ovaj kosmopolita, promotor solidarnosti sankilota i jednakosti u slobodi, koji se odrekao baronske titule i goleme rente, okončao je pod giljotinom saboraca, kao i neki drugi koje smo ovde pomenuli.
Žak Ru, bivši seoski sveštenik, siromašan kao i svaki pariski plebejac, propovednik komunizma slobode i jednakosti, svakako je bio u ovom vremenu najradikalniji buntovnik protiv boga, kralja i bogataša, bespoštedni kritičar Konventa i ’’senatorskog despotizma’’, kao i joakobinskog ustava koji nije štitio interese sirotinje. U poslanici koju je sutradan posle donošenja jakobinskog ustava pročitao sa govornice Konventa, poznate kao Manifest besnih, Ru kaže:
’’Sloboda je samo prazna tlapnja, kad jedna klasa ljudi može, nekažnjeno da izgladni drugu. Jednakost je prazna tlapnja, kad bogati imaju monopolsko pravo na život i smrt sebi jednakog.Republika je prazna tlapnja, kada se kontrarevolucija može da ispolji u neprestanom dizanju cena živežnih namirnica, koje tri četvrtine građana ne mogu plaćati bez teških žrtava.’’ Napadajući trgovačku i finansijsku aristokratiju Ru se pita: zar je vlasništvo lupeža svetije od ljudskih života ? I dokle će oni i vlast upotrebljavati ropske metode da bi ugušila ljubav za slobodom: ’’Dočepali ste se manufaktura, luka, svih grana trgovine, svih proizvoda zemlje, da bi usmrtili glađu, žeđu i golotinjom prijatelje domovine i da bi ih prisilili da se bace u naručje despotima.’’ Najveći od svih zločina jeste postati bogat na račun opšte nesreće, spekulrati na račun osiromašenja i suza naroda. Spas naroda je najviši zakon i samo onda kada rad postane naša bira – piše Ru- samo onda se rađaju sloboda, vrlina i izobilje. Ljubav prema slobodi je najveći prestup u očima tirana, a narod nikada i ni na koga ne prenosi svoju vlast. Oružje i vrlina su obeležja slobodnog naroda, zaloga protiv korumpiranosti vlada, jedina prepreka protiv despotizma, koji nema ni sna ni mira.
Zato ne čudi što se moderno negativno značenje anarhije prvi put javlja u vreme Francuske rvolucije. Žirondinac Briso (Brissot) je pozvao na obračun sa Besnima, nazivajući ih anarhistima, i izjavljujući 1793. kako je potrebno odrediti šta znači njihova anarhija: ’’Zakoni koji se ne sprovode, vlasti bez moći i koje se preziru, nekažnjen zločin, napadnuta svojina, nasilje nad sigurnošću pojedinca, moral korumpiranih ljudi, odsustvo ustava, vlade, pravde – to su odlike anarhije’’. Kasnije je Direktorijum, kada se okrenuo protiv jakobinaca koje je uspeo da uništi, izjavio: ’’Anarhistima Direktorijum smatra one ljude okaljane zločinima, poprskane krvlju i ugojene pljačkom, neprijatelje zakona koji oni ne prave i svih vlada u kojima oni ne vladaju, koji propovedaju slobodu a praktikuju despotizam, govore o bratstvu a kolju svoju braću...; tirani, robovi, servilni laskavci sposobnog gospodara koji ih može podjarmiti, sposobni jednom rečju za sve ispade i za sve zločine.’’ Od tada pa do danas svaka vlast, svaki poredak neslobode koristi ovaj jezik da bi obeležio anarhiju.
Ako je liberalizam sa političkim slobodama i građanskim pravima , uz slobodu tržišta i svetinju privatne svojine, ostao zastupnik buržoaskih, građanskih institucija i klasnih razlika, liberteri su hteli još radikalniji zahvat stavljajući znak jednakosti između političke i ekonomske demokratije, ukidanje socijalnih razlika koje je donosila neprikosnovenost neograničenog privatnog vlasništva i ukidanje one koncentracije vlasti i hijerarhije koja se temeljila na organizaciji države kao zaštitnika privilegija novih oligarhija rođenih sa kapitalizmom. Sa građanskim revolucijama novog veka postalo je jasno da pravna jednakost i politička sloboda nikako ne donose stvarnu jednakost i istinsko socijalno oslobođenje čoveka, da i dalje sledimo, u formi tzv. građanskog društva, antagonističke socijalne klase, odnosno prinudnu homogenizaciju društva pod vidom laičke i formalnodemokratske države. Država ostaje i dalje imaginarna zajednica opšteg interesa, veštačka, prinudna zajednica građanskog sveta utemeljenog na dominaciji pojedinačnog interesa. Kako slobodna konkurencija teži maksimiziranju profita, uvećanju svojine, tako ona teži i maksimiziranju političke i druge moći, vlasničko pravo se pretvara u vlasničku pravdu, a liberalizam u ideologiju privatnosti. I sva potonja misao modernog anarhizma jeste u stvari radikalna kritika ovih liberalnih sadržaja, odnosno ’’izvitoperavanja slobode u ugnjetačku moć’’, nastojanje da se izgradi stvarna zajednica univerzalnih ljudskih potreba, oslobođena od prinude rada (rada iz nužde).od eksploatacije čoveka čovekom, i u kojoj se ostvaruje čovečno društvo ili podruštvljeno čovečanstvo.
Ove ideje nalaze se već kod De Sada (De Sade, 1740-1814), Šarla Furijea (Charles Fourier,1772-1837) i njegovih sledbenika, furijerista, kod Roberta Ovena (Robert Owen, 1771-1858) i u njegovim eksperimentima sa komunističkim zajednicama, Etijena Kabea (Etienne Cabet, 1788-1856), Vilijema Tompsona ( William Thompson, 1775-1833., koji je svojom analizom svojine i raspodele dobara i bogatstva uticao i na Marksove ekonomske poglede), Teodora Dezamija (Theodore Dezamy, 1805-1850), Flore Tristan (1803-1844), Žosefa Dežaka (Joseph Déjacque,1821-1864, posebno u knjigama L’Humanisphere. Utopie anarchique i La Question revolutionnaire), Ernesta Kerdrua (Ernest Coeurderoy, 1825-1862), Lamnea (Felicite Robert de Lammenais,1782-1854), itd. Osobeno mesto u ovom lancu pripada i Maksu Štirneru (Max Stirner,1806-1856), koji dolazi iz neohegelijanskog kruga, sa svojom pobunom protiv svih apsoluta, apstrakcija i institucija, zasnovanoj na radikalnom individualizmu, konkretnom ’’Ja’’, pojedincu, ’’Jedinom’’(Jedini i njegovo vlasništvo, 1845).
Ali se, ipak, među najistaknutijima predstavnicima te misli smatra Pjer-Žozef Prudon (Pierre-Joseph Proudhon, 1809-1865) koji je, nakon više decenija snaženja autoritarizma posle revolucije iz 1789., podigao u Francuskoj ponovo ’’snažan glas optužbe svakog autoriteta i prkosa prema njemu’’(Netlau). On je prvi moderni mislilac koji je sebe nazvao anarhistom (u knjzi Šta je svojina, 1840). U svom bogatom opusu razvio je mnoge ideje: o slobodi, svojini, autoritetu, ekonomiji, religiji, pravu, nacionalizmu, radničkoj klasi, ratovima, filozofiji. Žestok je kritičar laissez-faire kapitalizma, njegovih ekonomskih i političkih ustanova, braneći socijalizaciju sredstava za proizvodnju i kritikujući svojinu koja se ne zasniva na vlastitom radu kao glavni izvor nejednakosti. Ta nejednakost se ne može eliminisati autoritetom ugrađenim u državu, čak i onda kaka je reč o državnom socijalizmu, već radikalnim preoblikovanjem društva u kome su sloboda i nezavisnost pojedinaca temelji svake, pa i ekonomske jednakosti, koristeći sredstva i metode federalizma (zajednice zasnovane na solidarnosti se udružuju u federacije, a u samom izrazu federalizam je sadržan pojam ugovora ili pakta), decentralizacije, komunalizma, zadrugarstva, mutualizma-uzajamnosti (narodne banke, berze rada, sistem besplatnih kredita, slobodni ugovori među privrednim grupama). Pri tome je emancipacija radničke klase stvar samih radnika, a ne organizacija i ustanova koje će im biti nadređene, pogotovu ne prenosom svojih prava na druge ili posredstvom tzv. predstavničke (reprezentativne) demokratije. Prudon je razradio sistem samoupravljanja, radničke demokratije utemeljene na zemljoradničkim i industrijskim asocijacijama u privredi, i kad se ovaj sistem iz ekonomije prenese na sferu politike, onda mutualizam dobija ime federalizma. Prudon brani ideju opšte, univerzalne pravde učije ime je neprihvatljiva dominacija bilo koga čoveka nad drugim čovekom ili bilo koga društva nad drugim društvom. Društvo je otvoren sistem snaga u stalnoj napetosti i kontradikcijama, koji teži ekvilibrijumu, i koji nikad ne doseže do stanja perfekcije (koje prikazuju utopije). Perfekcija bi bila smrt društva , kome je potrebno stalno kretanje, promena, stalna negacija svake formule pod egidom nezavisnosti, pravde i slobode (’’Iako sam veliki prijatelj reda, ja sam anarhista i sloboda je moj sistem’’). Sa ovakvim idejama, skeptik i antidogmatski duh inače, rano je došao u sukob ne samo sa režimom (trogodišnji zatvor, dugo izgnanstvo van zemlje) već i sa Marksom (od 1847., a povodom Prudonove knjige Sistem ekonomskih protivurečnosti ili filozofija bede iz 1846.), koji mu je bio sledbenik. Taj sukob je označio početak nepremostivog razlaza liberterskog i autoritarnog socijalizma, koji kasnije kulminira u sporu Marksa i Bakunjina u okviru Prve Internacionale. Izuzetan je uticaj Prudona ne samo na svoje savremenike (Bakunjina, Hercena, Tolstoja, Pi i Maragalja, Džejmsa Gijoma, ili na nemački socijalizam: Mozesa Hesa, Marksa, Lasala, Štirnera, Rugea, Karla Grina, ili na levičare u Italiji,SAD, Španiji, Britaniji, Srbiji,Belgiji, itd), već iznad svega na Parisku komunu iz 1871. i njene ideje demokratije, samouprave, federalizma i decentralizacije, kao i na one koji su se inspirisali njenim iskustvom.
Nakon Prudona anarhističku teoriju i praksu obeležavaju imena Bakunjina (1814-1876), Kropotkina (1842-1921), Malateste (1853-1932),braće Elisea i Elia Rekli (Elisé Reclus,1830-1905; Elie Reclus, 1827-1904 ), Lava Tolstoja (1828-1910), Benjamina Takera (Benjamin R. Tucker, 1854- 1939), Toroa (Henry David Thoreau, 1817-1862 ), Anselma Lorensa (Lorenzo, 1841-1914),Vilijema Morisa (William Morris, 1834-1896), Džejmsa Gijoma (James Guillaume, 1844-1916), Manuela Gonzalesa Prada (1844-1918), Anselma Lorensa (Lorenzo,1841-1914), Fransiska Ferera Gvardije (Francisco Ferrer Guardia, 1859-1909), Rikarda Melje (Ricardo Mella, 1861-1925), Lujze Mišel (Louise Michel, 1830-1905),itd. Sve je manje izolovanih pojedninačnih pobunjenika a sve više dobro organizovanih liberterskih grupa, pokreta i institucija. Od tzv. individualističkog anarhizma (tipa Štirnera) sve je izraženija ekspanzija tzv. socijalnog anarhizma, koji naglašava značaj socijalne organizacije u ostvarivavanju slobodarskog projekta, a koji biva prihvaćen od sve masovnijeg sindikalnog pokreta radništva, industrijskog i urbanog ambijenta i stila života. Nastaju brojne nacionalne organizacije i udruženja anarhista (federacije, pokreti, kooperative, sindikati, novine, izdavačke kuće, škole, pedagoški i umetnički pokreti,itd).Jedan od najznačajnijih događaja je, nakon duže saradnje francuskih sledbenika Prudona i britanskih trejdjunionista, stvaranje Međunarodnog udruženja radnika ( Prve Internacionale) u Londonu 1864. godine, koja je u početku prožeta duhom prudonista – mutualista (Аnri Tolen, Perašon, Lemusen). Marks će kasnije učiniti sve da bi je stavio pod svoju kontrolu. Sukob libertera, koji brane slobodu federacija slobodnih industrijskih i poljoprivrednih asocijacija, tzv. antiautoritarnih komunista (Džejms Gijom, De Pepe, F.Varlen) i centralista sa Marksom na čelu (tzv. autoritarnih socijalista), zaoštriće se Bakunjinovim pridruživanjem Internacionali 1868 i njegovim sporovima sa Marksom. Na kongresu Internacionale u Hagu 1872. anarhisti (Bakunjin, Gijom i drugi) su izbačeni iz Internacionale, a njen biro je preseljen u Njujork. Posle ovog raskola, anarhisti su iste godine osnovali novu, antiautoritarnu medjunarodnu federaciju u Sen-Imieru (čija je okosnica bila španska anarhistička federacija, italijanska anarhističa federacija i Federacija Jura), čime se ušlo u dalekosežan razlaz i konfrontaciju anarhista i autoritarnih socijalista, koja traje sve do naših vremena. Malatesta je pisao (1914) da je ono što je presudilo Internacionali, pre svega drugog, bila činjenica da je izvršna i vladajuća manjina bila odveć kritična prema masama i nije bila kadra odvojiti stranačke funkcije od vlastitih funkcija u radničkom pokretu, tj. da su uski stranački interesi nadvladali Internacionalom koja nije bila u stanju da ide u susret događajima. Još jedan epohalan događaj, prva proleterska revolucija sa radništvom na vlasti, obeležio je ovo razdoblje – Pariska komuna iz 1871. godine.U njoj je dominantna tendencija bila prudonistički federalizam,uz neke druge anarhističke i blankističke varijacije. Tu su značajna imena liberterskih protagonista Ežena Varlena, Benoa Malona, Elisea Reklija, Lujze Mišel i mnoga druga. Komuna je ponudila obrazac nove društvene organizacije, sa radničkom samoupravom u proizvodnji kao osnovom, u kome je učešće naroda u javnim poslovima (od organa komune, do vojske, ekonomije, prosvete)bilo imperativ.Ona je pokazala da radništvo može biti uspešan administrator u svim domenima i javne uprave i proizvodnje.Njeno gušenje u krvi dovelo je ozbiljnog, višegodišnjeg zastoja svih demokratskih, socijalističkih ili anarhističkih aktivnosti u Francuskoj.
U ličnosti Bakunjina (1814-1876) nalazimo prototip liberterskog revolucionara u akciji, koji se rano pridružio revolucijama 1848. u Parizu i Pragu, kao i ustanku u Drezdenu 1849(sa Rihardom Vagnerom), poljskim ustanicima protiv carske Rusije, itd., spajajući političku delatnost kako sa praktičnim revolucionarnim i zavereničkim radom širom Evrope (zbog čega je proveo osam godina na robiji u čuvenoj Petropavlovskoj tvrđavi) tako i sa nastojanjem da sve to i teorijski osmisli. U Parizu i Nemačkoj 1840. došao je u dodir sa najradikalnijim misliocima toga vremena, upoznao Marksa, Prudona, hegelijansku levicu. Od 1864., posle poraza ustanka u Poljskoj, prihvata anarhizam, osniva Međunarodno revolucionarno bratstvo, a 1868. i Međunarodnu alijansu socijalne demokratije, snažno utiče na anarhističke pokrete u Italiji, Španiji, slovenskim zemljama, a posebno na Jursku federaciju u Švajcarskoj. Rano je ušao u sporove sa Marksom, naročito u okviru Prve Internacionale, o strategiji, prirodi i metodama ostvarivanja socijalne revolucije, ulozi države, državnom socijalizmu, principu centralizma,itd. Odbacivao je parlamentarizam i zahtevao razaranje države kao parazitske, birokratske ustanove, smatrajući da radnici i seljaci treba sami da se emancipuju kroz slobodne organizacije, nehijerarhijskog tipa, i da to niko i nikakva avangarda ne može uraditi u njihovo ime. Dobrovoljne federacije autonomnih zajednica organizuju društvo odozdo naviše, a ne odozgo naniže posredstvom bilo kakvog autoriteta. Takve asocijacije su brana koncentraciji društvene moći i svojine u rukama države – nosioca načela autoriteta. Anarhija je manifestacija života i težnji naroda iz kojih treba da proiziđu sloboda, jednakost i pravda, novi poredak i sama revolucija. Država, čak i kad je socijalistička, neće raditi na svome ukidanju, a revolucionarna manjina, čak kad je sastavljena i od proletera, ne može biti imuna pred iskušenjima vlasti i hijerarhije U pismu Hasinu, iz 1868., Bakunjin opominje: ’’Veliki učitelj svih nas, Prudon, rekao je kako je najnesretnija kombinacija što bi mogla doći ta, da se socijalizam poveže sa apsolutizmom: težnje naroda za ekonomskim oslobađanjem i materijalnim blagostanjem sa diktaturom i koncentracijom svih političkih i socijalnih sila u državi. Neka nas budućnost zaštiti od milosti despotizma; ali, neka nas poštedi i kobnih posledica i zaglupljivanja doktrinarnog ili državnog socijalizma...Ništa živo i ljudsko ne može uspevati izvan slobode, a socijalizam kojibi je potisnuo iz svoje sredine, ili je ne bi preuzeo kao jedini stvaralački princip i kao bazu, odveo bi nas pravo u ropstvo i bestijalnost.’’ Čovek je, prema Bakunjinu, obdaren dvema izuzetno vrednim sposobnostima- da misli i da se buni, i te sposobnosti su u istoriji bile pokretački faktor stvaranja svega što je čovečno u čoveku. Iz ovog antropološkog nauka Bakunjin je izvukao revolucionarne konzekvence i svojim ličnim primerom i učenjem zadužio nove generacije libertera.
Ti novi su utemeljivači modernog anarhizma, a među njima su to pre svega Kropotkin i Malatesta, ali ništa manje i Džejms Gijom (sa knjigama Un commune social, 1870 i Idée sur l’organization sociale, 1876), Fransoa Dimartre (koji prvi upotrebljava termin ’’anarhistički komunizam’’ u jednoj publikaciji 1876),Kafiero, Andrea Kosta, Pol Brus, Elise Rekli, Merlino, Johan Most, Žan Grav, Sebastian For, Žan Mari Gijo, Anselmo Lorenso, Rikardo Melja, Antonio Peljiser, Varlaam Čerkezov, Domela Nivenhojs, Pietro Gori, itd. Oni čine jezgro koje prihvata komunistički oblik anarhije, anarhokomunizam, tj. stav da buduće društvo treba graditi na načelu ’’od svakog prema njegovim mogućnostima, za svakog prema njegovim potrebama’’ (kako je to formulisao Kropotkin). Sistematsku misao ovog razdoblja, sa ambicijom da anarhistički poredak zasnuje na nauci razvija Pjotr Kropotkin (1842-1921) u knjigama Osvajanje hleba (1892), Polja, fabrike i radionice (1899), Moderna nauka i anarhizam (1901), Uzajamna pomoć (1902), Etika (posthumno, 1924) i brojnim člancima. Anarhija je u ljudskoj prirodi čoveka kao socijalnog bića, a društvenost i uzajamna pomoć (a ne konkurencija koju veliča socijaldarvinizam) jesu prednost u borbi za život i glavni agens evolucije i progresa. Iz ove socijalne potrebe izvire i etika i anarhistički altruizam, pa Kropotkin odbacuje i individualizam i utilitarističku etiku. Društvo,sa svojom kooperativnošću i moralnošću je prirodni fenomen, a država i njene institucije prinude su veštačke i maligne tvorevine. Buduće društvo je mreža međuzavisnih dobrovoljnih asocijacija slobodnih ljudi kao proizvođača i potrošača (tzv. komuna), gde je svojina nad zemljom i fabrikama u rukama proizvođača, a odnosi u njemu su kombinacije običaja i slobodnih sporazuma zasnovanih na zajedničkim interesima i jednake raspodele vlasništva , a ne na privatnoj svojini i zakonu. Ekonomski komunizam je temelj privrede: sredstva za proizvodnju su vlasništvo udruženja ili komuna proizvođača, svako radi koliko može, a prima prema svojim potrebama. Svako bira slobodno posao a lična privatnost se poštuje kao prirodna potreba. Kropotkin smatra da predstavnička demokratija (vlada kapitala) ne postiže ništa, jer će politički sistem uvek biti manipulisan od onih koji kontrolišu ekonomiju. Samo direktna akcija može uticati na zakonodavce da čine ustupke.Inherentna težnja predstavničke vlade je da centralizuje i unificira svoje funkcije i ona ne može da odgovori potrebama zajednice. Državni socijalizam (Volkstaat socializmus) sa centralizovanim političkim autoritetom je uvek kontrarevolucionaran i opasan po slobodu kao bilo koji oblik autokratije. Vrativši se u Rusiju 1917. bio je oštar kritičar boljševičke politike i Lenjinovih mera (’’nisu to sovjeti koji vladaju Rusijom već partijski komiteti’’) i dalekovido je u pismima Lenjinu ukazao na promašaje sovjetske vlasti. Njegov pogreb u Moskvi u februaru 1921. bio je poslednja velika anarhistička manifestacija u Rusiji. Posle toga biljševici su fizički likvidirali anarhiste, i oni će se ponovo javiti u toj zemlji tek nakon raspada Sovjetskog saveza 90-ih godina dvadesetog veka. Eriko Malatesta (1853-1932), predani revolucionar, zatvarani i proganjani neumorni aktivista i mislilac, dalje razvija anarhokomunističko učenje korigujući Kropotkinov prirodnonaučni determinizam elementima odlučne, voljne akcije u korist revolucije sada i ovde, uz upotrebu nasilja (odbacujući njegovu glorifikaciju i teror kao uvod u stalnu legalizaciju tiranije) kao nužnog sastojka svakog delanja u korist emancipacije radničke klase. Takođe je odbacivao Bakunjinovo veličanje prirodnih težnji naroda ka anarhiji, verujući u revoluciju kao organizovan, nužan pozitivni program rešavanja društvenih problema, a ne u revoluciju po svaku cenu i kao slepu destrukciju. U tom smislu su veoma značajne njegove polemike sa komunistima- boljševicima , od 1919. pa nadalje, u kojima predviđa kao i Fabri, Kropotkin, Pestanja, Roza Luksemburg i drugi , pojavu nove klase rukovodilaca i deformaciju revolucionara u konzervativce, koji se samo golom silom drže na vlasti.
Sa ovom generacijom otvara se polemika anarhokomunista i autoritarnih socijalista sovjetskog tipa, koja se podkrepljuje revolucionarnom praksom pokreta radničkih saveta nakon Prvog svetskog rata (posebno u Italiji, Nemačkoj, Mađarskoj), Sovjetskom bavarskom republikom (čiji su mislioci bili Gustav Landauer i Erih Mizam), Komunom u Kantonu 1927., liberterskim projektima u Španiji pre i za vreme građanskog rata 1936-1939.(posebno onima vezanim za Nacionalnu konfederaciju Rada – CNT), pokretom Nestora Mahnoa u Ukrajini 1919 – 1921., itd. Anarhizam postaje organizovana međunarodna familija pokreta, internacionala, sindikata, revolucionarnih grupa i intelektualnih platformi, vrlo razđena i sa bogatom teorijskom produkcijom. Ema Goldman, Maks Netlau, Oskar Vajld, Rudolf Roker, Aleksandar Berkman, Luiđi Fabri, Kamilo Berneri, Ervin Sabo, Diego Abad de Santiljan, Federiko Urales, Federika Montseni, Duruti, Garsia Oliver, Anhel Pestanja, Huan Peiro, Gaston Leval i mnogi drugi teorijski uobličavaju iskustvo anarhizma do drugog svetskog rata, njegove konfrontacije sa autoritarnim pokretima toga vremena (posebno sa fašizmom, nacizmom i staljinizmom) ali i sa represivnim tendencijama u okviru liberalno-demokratskih duštava (SAD, Francuska, Velika Britanija, itd).
Sa novim oblicima autoritarnosti i represije od sredine XX veka liberterska misao je u stalnoj polemici, a njeni najpoznatiji predstavnici su Herbert Rid, Pol Gudman, Luis Mamford, Ivan Ilić, Mari Bukšin, Noam Čomski, Alber Kami, Hauard Zin, pesnik Dilen Tomas, Erih From, Vilhelm Rajh, Herbert Markuze, Kornelius Kastoriadis, Gi Debord, A. Panekuk, Džordž Vudkok, Daniel Geren, Bertrand Rasel, A.Haksli, Martin Buber, Mišel Fuko, Kolin Vord, Fredi Perlman, Hakim Bej, Džejms Petras, itd. Među našim savremenicima anarhističko nasleđe je posebno živo u brojnim alternativnim pokretima (mirovnim, feminističkim, omladinskim, ekološkim, indihenističkim – tipa Zapatisti u Meksiku ili Pokret seoskih radnika bezemljaša u Brazilu-, kontrakulturnim ili Lifestyle Anarchism, pokretima za teritorijalnu decentralizaciju i regionalnu samoupravu, i sl), anarhosindikalističkim federacijama, i tzv. alterglobalističkom ili kontraglobalističkom pokretu (sa njegovim međunarodnim skupovima pod nazivom ’’Svetski socijalni forum’’, a koji su održavani u Sietlu, Porto Alegreu, Nairobiju, Mumbaju, itd). Značajan je doprinos anarhista participativnoj ekonomiji, kao globalnoj alternativi kapitalističkog neoliberalizma i centralizovanoj ekonomiji državnog komunizma. Ova ekonomija prihvata društvenu svojinu, razvija sistem besplatnih socijalnih službi, sistem samoupravljanja posredstvom radničkih i potrošačkih saveta, poštujući načela jednakosti, pravičnosti, slobode i solidarnosti individua i kolektiviteta. Tu je posebno uvažavan teorijski rad Majkla Alberta (Michel Albert: Parecon: Life After Capitalism, 2003).
Anarhizam je u južnoslovenskim zemljama takođe jedna od političkih kultura, koja datira još od druge polovine XIX veka, zahvaljujući pojedincima koji su radili ili se školovali u evropskim zemljama. Jedan od prvih koji je prihvatio ideje Prudona bio je srpski socijalista Živojin Žujović (1838-1870), za vreme studija u Minhenu i Cirihu. Kontakte sa Bakunjinom i Jurskom federacijom održavala je brojna kolonija južnoslovenskih studenata i revolucionara u Švajcarskoj. Jula 1872. u Cirihu je održan i kongres srpskih socijalista , kome je prisustvovao i Bakunjin, i na kome je usvojen program Srpske socijalističke partije. Borba južnoslovenskih naroda za nacionalno oslobodjenje (pre svega protiv okupacije ovih zemalja od strane Austro-ugarske i Turske imperije) podstiče i šire prihvatanje slobodarskih ideja. Tako je u Bosansko-hercegovačkom ustanku 1875 postojala i leva struja sa naglašenim socijalnim programom, koju je predvodio Vasa Pelagić, a u kojoj su sudelovali i anarhisti Manojlo Horvaćanin, Kosta Ugričić i drugi. U ovom ustanku su učestvovali i mnogi anarhisti iz Italije (čak je i Malatesta dva puta pokušao da uđe u Bosnu i Hercegovinu), Rusije i drugih evropskih zemalja U Sloveniji je 1871 boravio Johan Most, a preko Radničkog društva širene su anarhističke ideje, koje kasnije prihvata grupa Preporod početkom XX veka.Preko Trsta i Ankone stižu anarhistički uticaji u Dalmaciju, Istru i Sloveniju (R. Golouh, Djovani Marceti, Ivan Endliher). U Makedoniji je Tajna mekodonsko-odrinska revolucionarna organizacija Goce Delčeva , posebno u vreme Ilindenskog ustanka (1903) okupljala brojne anarhiste. U Bosni i Hercegovini je omladinski revolucionarni pokret Mlada Bosna bio anarhističke inspiracije (Žerajić, Jukić, Gavrilo Princip, Nedeljko Čabrinović, Danilo Ilić, Vladimir Gaćinović, Dimitrije Mitrinović,itd). Revolucionarni sindikalizam iz Ugarske prihvataju u Vojvodini anarhisti okupljeni oko Krste Iskruljeva (1881-1914), koji je bio blizak saradnik Ervina Saboa, mađarskog teoretičara anarhosindikalizma. U Srbiji posle Živojina Žujovića , anarhističke ideje prihvataju Dragiša Stanojević, Mita Cenić, Pera Todorović, zatim tzv. Direktaši (pristalice direktne akcije) kao levo krilo Srpske socijaldemokratske partije., Krsto Cicvarić, Milorad Popović, Nedeljko Divac, Sima Marković, pesnik Rade Drainac, itd. Među jugoslovenima koji su učestvovali u Španskom građanskom ratu (1936-1939) bilo je i anarhista. Monarhija kralja Aleksandra i jednopartijski sistem Josipa Broza nisu dopuštali nikakve liberterske ideje i organizacije. Tek oko 1968. godine u Jugoslaviji oživljavaju anarhističke ideje i grupe, prevodi se anarhistička literature, stvaraju prvi alternativni pokreti koji su bliski liberterskim stanovištima. Od tada pa do danas u Srbiji postoji više anarhističkih grupa, publikacija i izdavača, uključujući i Anarhosindikalističku inicijativu od 2001. godine, koja je 2004 primljena u Međunarodno udružnje radnika AIT-IWA.
Literatura:
Peter Marshall: Demanding the Impossible: A History of Anarchism, Fontana Press, London, 1993.
George Woodcock: Anarchism: A History of Libertarian ideas and Movements, Pengin, London, 1963.
Murray Bookchin: The Ecology of Freedom, Cheshire Books, Palo Alto,1982.
Noam Chomsky: The Chomsky Reader, Serpents Tail, 1987.
Ljubomir Tadić: Dijalektika ilegitimnostii legitimnosti vlasti u socijalizmu, u knjizi Tradicija, legitimnost i revolucija (Izabrana dela Ljubomira Tadića, knjiga 2), Zavod za udžbenike, Beograd,2007.
Mihail Bakunjin: Državа и слобода, Globus, Zagreb,1979.
Daniel Guerin,ed.: Ni Dieu ni Maitre, antologie de l’ anarchisme, 4. vol., Maspero, Paris, 1972.
Pierre- Joseph Proudhon: Što je vlasništvo i drugi spisi, Globus, Zagreb, 1982.
William Godwin: An Enquiry Concerning Political Justice, Pengin, London, 1976.
Jose Peirats: La CNT en la revolucion española, 1-3, Ruedo Iberico, Paris, 1971.