Savremeni fašizam - Proterivanje (stranca) iz Mađarske
Možda nekom ovaj tekst neće biti zanimljiv ali ja smatram da je bitan, zato što ukazuje na to u kakvoj se situaciji nalaze siromašni ljudi, šta sve moraju da učine u životu, i kako završe. Naravno, UZROK siromaštva jeste Država i njeno robovlasničko pravo, granice, itd. Zato siromašni i stradaju, a što se mene konkretno tiče, u tom trenutku sam popizdeo i smatrao sam da nemam šta da izgubim.
Saznao sam preko interneta da se u Sloveniji, u Središču, krajem avgusta 2002 održava Bez granica! (Noborder) kamp. Naravno, želeo sam da odem. Drugovi su mi izašli u susret i poslali garantno pismo ali su me u slovenačkoj ambasadi odbili. Da ne širim priču, 25.avgusta, u nedelju, krenuo sam auto-stopom ka Sloveniji. Pritisnut besparicom, smatrao sam da ne mogu ništa da izgubim, pa i da završim u zatvoru, bar ću imati krevet i hranu. Ispada da je bolje sedeti u zatvoru nego biti napolju u sred ove kapitalističke 'slobode' gde smo prepušteni sami sebi tj. prepušteni exploataciji od strane kapitalista, savremenih robovlasnika. Planirao sam da budem 4-5 dana na kampu a onda bih produžio put do italijanskih skvotova, pa posle zime i do nemačkih. U džepu sam imao čitavih 5 Eura kada sam krenuo. Kao paradox, prvi auto koji je naišao bio je bogataški džip sa ljubljanskim tablicama, a unutra deca bogatih, veseli i nasmejani. Kada sam ih pitao da li idu za Ljubljanu preko Mađarske, rekli su mi da idu preko Hvatske. A i ne verujem da bi me povezli. Tad sam pomislio: ''Eto, vidiš kako deca bogatih uživaju, a mi siromašni?'' To je i razlog zašto nama treba anarhistička revolucija dok njima zasigurno ne treba. U svakom slučaju, u mom malom gradiću sam stopirao čitavih sat vremena i već pomislio da me neće stop, a bližila se vrućina. Onda sam stigao do Požarevca, pa odatle do Kelebije na granici sa Mađarskom. Povezao me je neki nervozni Bečlija. Na Kelebiji sam se već pomučio da uhvatim stop, a i mađarski graničari su me oterali iz među-zone, pa sam morao pređem granicu i da ispružim prst. Nakon sat vremena, povezao me je čovek koji nije išao prema Beču već prema Italiji, blizu mađarsko-slovenačke granice. Nije mi poverovao da imam samo 5 eura u džepu. Ostavio me je u 21h u Kormend-u, nekih 40km od slovenačke granice i 20 km od austrijske granice. Tamo sam imao sreće, jer se njihove žene ne plaše kao ove ovde, pa me je povezla jedna Mađarica, sa kojom nisam uspeo da se sporazumevam, a zatim i druga, sa kojom sam pričao na nemačkom. Tako sam stigao u Bajansenye, mađarsko mesto na granici sa Slovenijom, u 10h uveče. Mađari su me propustili bez problema ali slovenački mi nisu dali da uđem. Izgleda da bi me pustili da sam imao lovu kod sebe, ali kad su čuli da nemam, vratili su me nazad. Tražio sam azil, ali nisu hteli da čuju za to, pod raznim izgovorima. Tu sam se malo raspravljao sa njima jer nemaju pravo oni da odlučuju o tome već nadležne službe za izbeglice, itd, ali bez uspeha. Na mađarskoj strani sam kupio halo-karticu za tih 5 eura, iako sam već crkavao gladan, i pokušavao da dobijem anarhiste iz Slovenije. Međutim nisam znao izlazni broj iz Mađarske za Sloveniju, pa sam dobijao neke ljude iz Mađarske. Ni policajci koji su me celo vreme pratili nisu znali izlazni broj. Moram da napomenem da je totalna razlika u ponašanju graničara kod Slovenije i ovih ovde na Kelebiji. Ovi ovde su zaista mnogo gori. 'Prespavao' sam u čekaonici na granici, a ujutro sam ponovo probao da pozovem ljude iz Slovenije, ali opet bez uspeha. Ovaj put sam saznao izlazni broj ali niko se nije javljao ne telefon. Celo vreme su me pratili panduri sa autom, gde ja tu i oni. Onda sam se vratio na granicu i rešio da tražim azil i da se ne vraćam, rešen da ne popustim. Ipak uhvatili su me njih 2-3 i odvukli (nakon rasprave, tražio sam i da me stave u zatvor, itd) nazad do mađarske strane granice. Tako mi opet nisu dozvolili da tražim azil niti su hteli da me uhapse i sprovedu do nekog izbegličkog kampa, što bi po meni morali da urade (bar su tako radili u Swiss kada su hvatali ljude na granici, kada sam ja bio u prihvatnom centru u Baselu). Tako sam se opet našao u Mađarskoj, a panduri su me i dalje pratili. Video sam da sad nema šanse da probam da pređem na crno, pa sam se uputio ka Kormendu. Već je bilo 12h po podne kada sam tamo stigao, a zatim se uputio ka granici sa Austrijom. U Srbiju nisam imao zašta da se vraćam, niti gde, pošto mi i majka živi kao podstanarka. Ovog puta sam planirao da probam da pređem ilegalno. Neki dečko me je povezao jednim delom puta, i rekao mi je da ima još 5-6 km do granice. E, nisam znao da me je zeznuo. Pošto sam mislio da je granica blizu, skrenuo sam u brda da bih otišao dublje u prirodu. Hodao sam nekih 5 sati, kroz koprive, šume pune gustih četinara koji su me grebli, ponekad protrči i neka životinjka jer nije bilo nigde okolo ljudi, sunce je pržilo a ja sa torbom od 'sto kila' na leđima, gladan... Ama crkao sam. Usput sam stalno nailazio na napuštene male karaule, pa sam stalno mislio da sam blizu granice i skretao sam u šume. Više nisam mogao da izdržim pa sam sišao na put da vidim gde sam stigao. Na žalost, posle 2-3 km pešačenja pored asfalta, uvideo sam da sam još na mađarskoj strani. Psihički sam crkao pa sam seo na velikoj raskrsnici da se odmorim. Pitao sam čoveka koliko još ima do granice a on mi je rekao da je baš ispred mene, na 1km. Malo sam krenuo napred, i video da zaista kamioni staju u red. Odmah sam dobio snagu i krenuo u brda. Ali koliko sam krenuo, nisam prešao ni 30m, začuo sam rad motora koji mi se približava sa leđa. Kombi je stao pored mene i čovek se predstavio kao granična kontrola. Izem ti sreću. U neku ruku bilo mi je svejedno jer sam crkao i psihički i fizički a i gladan. Bar će morati klopu da mi daju, a za ostalo me nije bilo briga. Nakon par pitanja (gde ideš? Austrija. Imaš vizu? Nemam. Pare? Nemam. Ajde sa mnom.), odveo me je u pritvor. Bio je to ponedeljak oko 17h. Za moja shvatanja, bili su korektni, dali mi klopu, a ovaj što mi je pretresao stvari u detalje, se izvinio i rekao da mu je to posao i da to mora da uradi. Kasnije su doveli i prevodioca pa sam dao izjavu za koju nisam znao da će se koristiti za moje proterivanje, jer bih je onda duže i drugačije napisao. Smatrao sam da mi za njihovu zemlju ne treba viza i da će me pustiti isto kao i ovi kod Slovenije, a da su ovo formalnosti. Ostao sam pri svom da sam skrenuo sa glavnog puta 30-tak metara da bih se odmorio jer sam stopom došao iz Srbije. Oni su pak samo pozvali službu iz Gyora i rekli su mi da će oni dalje odlučiti šta će biti sa mnom. Nisam imao pojma da mogu da me proteraju bez suđenja. Na suđenju bih mogao da uzmem advokata, ako nemam love, po službenoj dužnosti, tako da im ne bi bilo lako da dokažu da li sam zaista stao da se odmorim ili sam hteo da pređem granicu na crno. Ali ništa od mojih zamisli. Čak ni Gyor nisam video. Odvezli su me oko 21h kombijem do tog grada gde su pokupili još neke ljude (5 Albanaca i 2 Kineza) i odmah krenuli put Kelebije. Usput su stali u neki grad i odveli me u neku zgradu, gde je u 1h posle ponoći čekao prevodilac i službenik. Tu su mi pročitali odluku o proterivanju, uzeli mi otiske i fotografisali me i već u 4h ujutro su nas predali graničarima u Jugoslaviji. Tako sam priveden u 17h a bio u Yu već u 4h.
Do Beograda sam stigao sa nekim autobusom iz inostranstva, besplatno. Ovde sam mogao da biram da li ću platiti u mađarskoj amabasadi 30 dolara za troškove deportacije ili ako želim da uložim žalbu 15 dolara. Nisam uradio ni jedno ni drugo jer nisam imao para niti da prevodim žalbu niti da uplatim 15 dolara. Ovde sam se konačno naspavao i najeo i nastavio sa klasičnom svakodnevnicom.
Još jednom se potvrdilo da dokle god drugi uzimaju profit od rada miliona ljudi, oni će moći i da uživaju i da putuju bez problema, a mi, milioni, ćemo morati da se potucamo po svetu i da rizikujemo svoje živote. Uvedimo ekonomsku ravnopravnost među ljudima, ukinimo državu i njene granice!