Spiegel opisuje RAF, broj 43
Otmica Šlejera (Der Spiegel, broj 43, 22.10.2007)
Horst Herold, predsednik BKA (Savezna kriminalnna služba) je prvi počeo da ubacuje u kompjuter informacije o ljudima. Sakupljao je dakle elektronsku arhivu sa podacima RAF osoba (kosa, glas, otisci prstiju, kiselinu pljuvačke…). Iako je sve to znao, kao i razne detalje o njima, niko od pandura nije mogao da skapira šta znače slova H.M. a koja su pronađena u šifrovanim dokumentima pri jednom hapšenju 1976. Smatrali su da se radi o nekoj krupnoj akciji. Palo im je na pamet da se radi o Hans Martin Schleyer-u nakon što su dvoje studenata kopirali slučaj Ponto i tamo naišli na informaciju o dokumentima koja sadrže podatke o Šlejeru. Šlejer je bio član predsedništva Daimler Benz-a i predsednik udruženja poslodavaca u Kelnu. Iako RAF ne žele da objasne ni danas šta znače ova slova, tvrdili su da to nije imalo nikakve veze sa Šlejerom. Panduri su pak bili ubeđeni da se radi o njemu. Šlejeru je to saopštio lično ministar unutrašnjim poslova Werner Meihofer. Tako je dobio policijsku pratnju i dva policajca na vratima kuće. 1.septembra je Herold obavestio i poslanike Saveznog parlamenta. Šlejer se pridržavao svih uputstava policajaca.
On je imao poznanstva sa svim vodećim političarima, kako na vlasti tako i u opoziciji. U levičarskim krugovima je bio perfektna slika neprijatelja, eksploatatora. Bio je klasičan gazda koji nije tolerisao neposlušnost. Kada su 1963 godine štrajkovali metalski radnici i radnice, u Baden Virtembergu, on je odgovorio prvim velikim otpuštanjima sa posla. On je bio i gazda sa mračnom prošlošću. Kada je imao 27 godina i sam je za sebe rekao da je bio ”stari nacionalsocijalist i SS vođa”. Sa članskim brojem 227014 (SS od 1933) i 5065527 (NSDAP, od 1937) postao je podržavalac Hitlera veoma rano. U novoj Nemačkoj, nakon tri godine zatvora kod Francuza, ipak je izdejstvovao status saradnika. Mnogi su njegov životni put videli kao klasičan slučaj kontinuirane karijere iz ere Hitlera u eru Adenauera. Stefan Wisniewski je takođe kasnije izjavio da eks naci predstavlja primer prelaska u novu eru bez raskida sa starim sistemom, sa starim ljudima. Zato je Šlejer postao kao magnet, svi su se složili da on bude otet radi oslobađanja zatvorenih RAF-ovaca.
Za ovu akciju su se pripremali par meseci, kupili su i ukrali 5 automobila i iznajmili 4 stanova.
2.septembra je bio petak. Prodavac Uwe Gartiser je iz svog stana u južnom Kelnu primetio Alfa Romeo koji se parkirao pored telefonske govornice. Već pre par dana je primetio isti auto na istom mestu. I sada je video unutra 3 ženske kako iz auta posmatraju saobraćaj. Ta ulica je bila deo vozačke rute od adrese udruženja poslodavaca do šlejerovog stana. Dve žene u autu su bile Mohnhaupt i Adelheid Schulz. Prodavac je nazvao 110 oko 17h i zatražio nekog za borbu protiv terorizma. Dao im je podatke o autu, osobama i adresi gde se nalaze. Rekao je da smatra da se radi o teroristkinjama.
Policajac koji je došao je zatražio dozvolu, saobraćajnu od auta i dokumenta. Sve je bilo u redu. Kada je probao da proveri tablice odgovor je bio negativan. Auto je naime imao falsifikovane tablice koje su bile iste na drugom takvom autu (iste marke, iste boje). To bi se pak otkrilo da je upoređen broj na šasiji auta sa brojem u dokumentima ili da se pri proveri tablica pitalo ko je vlasnik. Ali ništa od toga se nije desilo. Kada je pandur prosledio podatke u stanicu, kompjuter nije radio u tom trenutku. Policajci su čak pomogli devojkama da odu do radionice jer su ustanovili da hladnjak ne radi kako treba. Tada suz mercedesom naišli Wisniewski, Boock, Wagner i Rolf Heissler. Odmah su spremili oružje ali kada su videli da policajci pomažu, odustali su od napada. Par sati kasnije su se svi sreli u jednom stanu koji je bio na 2km od stana Šlejera. Tus u poslednji put razmotrili plan. Tada su pročitali i pismo zatvorenika koji su izgubili strpljenje i rečeno im je da će im oduzeti pravo da se zovu RAF ako ne preduzmu akciju što pre.
Plan je bio jednostavan: oteti Šlejera i razmeniti ga za zatvorenike. Život za život. Tako su Wisniewski, Boock, Stoll i Sieglinde Hofmann zaustavili 5. septembra u 17:30h automobile u kojima je bio Šlejer i njegova pratnja. Bilo je to u Vinzenz-Statz-Strasse. Pucnjava je trajala oko minut i po. 107 metaka su ispalili, 4 policajaca su bila mrtva a Šlejer nepovređen. Sada je bio ”zatvorenik RAF-a”.
O događaju je odmah obavešten predsednik vlade u Bonu, Helmut Schmidt, koji je tada sedeo sa ministrima unutrašnjih i spoljnih poslova. U autu je nađena cedulja za vladu, sa potpisom RAF-a: ”Pobrinite se da sve mere potrage izostanu ili ćemo ubiti Šlejera bez pregovora o njegovom oslobađanju”. Predsednik vlade se obratio javnosti preko prvog i drugog kanala gde je izjavio da ga je događaj pogodio i poručio je RAF-ovcima da mogu da trijumfuju samo na kratko. Nakon toga je sazvao krizni štab. Dan kasnije je stiglo pismo RAF-a u kome su navedeni uslovi: oslobađanje 11 RAF zatvorenika. 8 septembra je štab napravio 9 modela za rešavanje krize a odbijen je zahtev o oslobađanju RAF slanjem avionom u drugu zemlju. Modeli za rešavanje krize su bili karakteristični. Model broj 6 je odbijen a predlagao je ponovno uvođenje smrtne kazne kojom bi se eliminisali zatvorenici. Postojali su i predlozi da se uvede vanredno stanje odnosno ratno pravo ali je i to odbijeno. Kancelarija predsednika vlade u Bonu je bila okružena oklopnim transporterima, zidovima od džakova sa peskom, policajcima sa teškim naoružanjem… Državni organi su zapali u haos a političari su imali razne ideje koje čak ni šefovi policije nisu hteli da sprovedu. U svakom slučaju, u lovu na njih, došlo se do cifre od 10 000 sumnjivih stanova. 9.septembra je stigao dopis u policiju o mogućem mestu gde je sakriven Šlejer: stan 104 u Renngraben 8, Erftstadt-Librar, gde je bila sumnjiva jedna mlada devojka. Čak tri puta je stiglo takvo obaveštenje, ali je kompjuter izbacio neke informacije i ništa se nije uradilo. (ako sam lepo shvatio prevod)
Šlejer je bio od 6.septembra u ovom stanu i tus u ga ispitivali o njegovoj prošlosti. Snimili sug a fotoaparatom i na video traci, u tenerci, uplašenog i znojavog, sa natpisom u rukama: ”6.9.1977 zatvorenika RAF-a”. Iza njega je bila vidljiva fotka petokrake sa heklerom. Dakle, ovaj put nije bio samouvereni gazda već obična kreatura. Predsednik vlade je sprečio objavljivanje u medijima ali je 9. septembra došlo do objave u francuskim medijima a nakon toga su to objavili i štampa Špringera i Špigel. 3 nedelja kasnije je opet objavljena njegova fotka u francuskim medijima, ali u odelu sa zavezanim rukama: ”20 dana zatvorenik RAF-a”.
Zatim su panduri probali da špijuniraju telefon advokata u ženevi Payot-a koji je prenosio takve pošiljke (ili tako nešto, nisam razumeo). Hteli su da uhvate odakle stiže poziv za njega. Na stotine policajaca je raspoređeno po Kelnu u blizini telefonskih govornica. Silke Maier Witt je prepoznala špijuniranje kada ga je pozvala jer je čula muški glas u pozadini koji kaže da zove jedna žena. Rekla je samo da policija prisluškuje razgovore i prekinula vezu. Pobegla je odatle brzim vozom.
Pošto je sve trajalo već suviše dugo a vlast nije popustila, porodica Šlejera je podnela hitnu tužbu Saveznom ustavnom sudu, protiv vlade i par pokrajina u čijim zatvorima su sedeli RAF-ovci. Hteli su da nateraju vlast da ispuni zahteve. U tužbi su napisali da je država obavezna da zaštiti život i da se ne sme pozivati na zaštitu višeg suverena jer nema većeg suverena od života. 15.oktobra je počelo zasedanje suda u 22h ali su sudije odugovlačile sa odlukom jer im je vlada rekla da se planira prepad na otet avion u gradu Dubai. Palestinci su oteli avion nemačke kompanije sa 86 putnika/ca. Kasnije su Palestinci ubijeni u Mogadišu a predsednik suda je smatrao da ako oni ništa ne preduzmu da neće biti ubijeni ni otmičari ni taoci ni Šlejer. Ujutro su pak doneli odluku da država ima odrešene ruke pod izgovorom da se zaštita života podrazumeva samo kada je država u stanju da ga zaštiti. Sledećeg dana je nemačka jedinica GSG 9 izvršila prepad na avion i ubila Palestince, troje RAF zatvorenika u nemačkim zatvorima je nađeno mrtvo a Šlejer, koga su iz Nemačke prebacili u Brisel, je nađen mrtav sat ri metka u glavu u blizini francuske granice.
8.novembra su opet saznali za stan u Renngraben 8 i GSG 9 su tamo čekali da se neko pojavi. Uhvatili su Moniku Helbing. Početkom 80-tih godina, a Hofmann tek 1995, je za ubistvo i saučesništvo u ubistvu Šlejera osuđeno 10 osoba iz RAF. Friederike Krabbe je jedina osoba koja je ostala nedostupna organima gonjenja a poslednji put je viđena u Iraku.
Nastavak: broj 44