Spiegel opisuje RAF, broj 40
U ilegali (Der Spiegel, broj 40, 1.10.2007)
8.juna 1970 kretala se jedna posebna grupa u Zapadnom Berlinu, na čelu sa advokatom Horst Mahler-om. Njega su panduri tražili zbog učestvovanja u oslobađanju Baadera. Sa njim su sada bili dva muškarca i dve devojke, i svi zajedno su došli na aerodrom u Istočnom Berlinu. Uskoro su svi oni bili na poternicama policije kao anarhistički razbojnici. Cilj njihovog leta je bio Damaskus i ta grupa je prethodnica grupa koje su 7 godina kasnije dovele Nemačku skoro do uvođenja vanrednog stanja. Osnivači su sebe smatrali revolucionarima, avangardom radničke klase. Ali pre svega su se smatrali delom anti-imperijalističkog fronta koji se borio protiv rata u Vijetnamu. Svojim akcijama su pružali podršku ljudima u Vijetkongu, Tupamarosima u Urugvaju i Crnim panterima u Americi.
Pošto su pri oslobađanju Baadera ranili službenika, poternica za njima je raspisana za pokušaj ubistva. Tako je put na Bliski Istok bio i beg iz Berlina. Nakon neplaniranog zaustavljanja u Bejrutu, Palestinci su ih odveli u jordanski glavni grad Amman. Predstavnik Fatah-a, oružanog dela arafatovog PLO-a, je organizovao za njih i turistički program. Oni su pak rekli da je sve to interesantno ali da oni žele obuku , da žele oružje pa na front. Palestinci su ih onda odveli u njihov centar za obuku blizu Amman-a, gde su došli i ostali pripadnici nemačke gerile, njih 14. Horst se obradovao vojnoj obuci dok je Baader imao pridike na obuku jer je smatrao da gradskom gerilcu ne treba vojna obuka borbe bajonetom. Vođstvo grupe su bili Baader, Ensslin, Horst i Ulrike. Bivši dečko Ulrike je uskoro počeo da se sukobljava sa Baaderom zbog njegovog šefovskog ponašanja pa je na kraju došlo i do tuče između njih dvoje. Zato su ga Palestinci poslali natrag u Nemačku.
Juergen Becker, jedini bivši menadžer Republikanskog kluba u Berlinu, kasnije optužen od strane RAF da je izdajnik, nije bio na poternici u Nemačkoj pa je zato prvi krenuo natrag nakon 8 nedelja obuke, ne bi li izvideo situaciju tj. da li je sve sigurno za povratak. Ali već na istočnoberlinskom aerodromu je uhapšen i predat je tadašnjoj tajnoj službi Štazi. Štazi agent mu je odmah rekao njegov nadimak iz fatahovog centra za obuku tj. stavio mu je do znanja da im ne priča bajke. Baecker im je rekao za plan grupe: napad na sedište američke vojske u ulici Clayallee i napad eksplozivom na oklopna vozila tamo. Kod Fataha su naučili sve o takvim napadima. Takođe su planirali paljenje kancelarije avio kompanije Pan Am jer je to u stvari bila i kancelarija CIA. Planirano je da prošire grupu na 50 do 100 ljudi i da napadaju i policiju i sudstvo. Tako je RAF već na početku ušao u evidenciju tajnih službi. Štazi je imao jake veze među arapskim tajnim službama i Palestincima. Znali su i gde se skrivaju RAF-ovci. Baecker je pušten nakon 24h, kroz tajna vrata jedne železničke stanice, u Zapadni Berlin. Pištolj mu nisu vratili.
Smatra se da su se i u budućnosti RAF-ovci skrivali i trenirali na Bliskom Istoku. Kada su se osnivači dakle sastali u Zapadnom Berlinu u avgustu 1970, morali su da daju ime grupi. Pošto su se kao komunisti slagali u tradiciji Lenjina, usvojili su predlog Ensslin i Meinhof, da ime bude Rote Armee (Crvena armija). Dodali su i "frakcija" da bi stavili do znanja da se radi o grupi koja je oružana ruka jedne još nepostojeće moćne komunističke partije. Niko se nije setio da većinu starijih Nemaca RAF skraćenica podseća na Royal Air Force i na razaranje Dresden-a od strane Britanaca. RAF osnivačima uzor nisu bili Palestinci već gerilske grupe Južne Amerike koje su tamo vodile svoj rat protiv korumpiranih diktatora. Posebno im se svidjao brazilski revolucionar Carlos Marighella. Jedan član RAF-a je izjavio da je mini priručnik gradskog gerilca od Marigele bio biblija ove grupe (link ka online verziji ove knjige: http://www.marxists.org/archive/marighella-carlos/1969/06/minimanual-urban-guerrilla/ ). Na početku knjige se napominje da kada gerilska grupa tek počinje sa radom i još nema podršku, tada treba da se koncentriše na MGWMS ili motorizacija, novac, oružje, municija, eksploziv. Za motorizaciju su se RAF-ovci snalazili na dva načina. Krali su automobile, pri čemu najčešće mercedes 220 ili 230, a 8 automobila su iznajmili sa lažnim dokumentima u Nordrajn Vestfalen pokrajini i doterali ih u Berlin gde su promenili tablice (stavili su tablice drugog auta iste marke i boje). Baader je voleo brze automobile a ponekad su imali i saobraćajne udese. Baader se jednom slupao sa Poršeom na autoputu. Osim automobila, RAF je imao i 4 stanova na raspolaganju po Zapadnom Berlinu a iznajmili su ih lažnim dokumentima. Da bi sve to finansirali, pribegli su pljačkanju banaka. Krajem septembra 1970, u okviu od 10 minuta, desile su se tri pljačke u Zapadnom Berlinu. Kasnije se ispostavilo da su dve odradili RAF-ovci a jednu "Pokret 2.juni". Plen RAF-a je bio 209 000 nemačkih maraka i o tom novcu se brinula Gudrun (blagajnica grupe). Ona je vodila računa o tome ko kako troši taj novac. Bili su mladi i nikad nisu razmišljali o visini rizika, ni kazna od 20 godina zatvora ili mogućnost da poginu nije im privlačila pažnju niti su ikad razgovarali o tome.
8.oktobra 1970, devet dana nakon pljačke, doživeli su peh: politička policija je dobila anonimni poziv sa vestima da se Baader krije u stanu u Knesebeckstrasse 89. Nakon kraćeg osmatranja, inspektori su upali u stan i našli jednu mladu devojku koja je imala pištolj. To je bila studentkinja medicine Ingrid Schubert. Sedam godina kasnije, 1977, nadjena je obešena u minhenskom zatvoru Stadelheim.
Pola sata kasnije, u stan je došao i Horst Mahler tako da su i njega uhvatili (imao je periku i pištolj u torbi). Nakon njega, još tri pripadnice RAF-a su došle u stan i tu su uhapšene. Irene Georgens, koju je Ulrike pokupila iz jednog doma za devojke, rekla je inspektorima da su imali sreće da nije stigla da upotrebi oružje. Tako su u prvoj akciji policije RAF-ovci izgubili četvrtinu svog članstva. Zato su rešili da se iz Z.Berlina presele u Zapadnu Nemačku a pomogli su im kontakti koje je Ulrike imala kao novinarka. Sakrili su se u hanoveru kod jednog profesora psihologije, kod jednog novinara u Kelnu, kod jednog sveštenika u Oldenburgu i kod jedne psihološkinje u Frankfurtu. Imali su dakle prijatelje koji će rizikovati zbog njih a na žurci u Hamburgu su levičari takodje špekulisali šta bi uradili kad bi se nekom od njih iznenada u sred noći pojavili RAF-ovci. Zatim se grupa odlučila da ima vodje, i to su bili Baader, Ulrike i Gudrun a adjutanti Baaderu su bili sociolog Jan Carl Raspe i asistent kamere Holger Meins. Ostali su se brinuli za tehničku i logističku ispomoć. Neki smatraju da su žene bile manje važne i da su vodjstvo činili deca gradjanske (srednje) klase a pomoćnici su bili iz radničke klase. Dosta njih koji su se priključili RAF-u su poticali iz anti-kapitalističkog SPK kolektiva (Socijalistički kolektiv pacijenata). Slogan im je bio: Sistem nas je napravio bolesnima, zadajmo bolesnom sistemu samrtni pucanj. U okviru njihove grupne terapije imali su i "radnu grupu tehnika eksploziva". U ovom kolektivu je bila i studentkinja psihologije Margit Schiller iz Hajdelberga, kod koje su se RAF-ovci često sastajali. Kako je ona kasnije izjavila, kod nje su proučavali tehničke planove i mape gradova, čistili su oružje i zabavljali se slušajući muziku i čitajući pesme. Retko su pili alkoholna pića ali su koristili hašiš. Ipak pošto su se odlučili za revolucionarni poziv, morali su da raskrste sa životom kao u komuni. Jednom su u razgovoru rekli da ni Vijetkong nema odmor. U tom stanu je Ulrike jednu noć sela i napisala prvi tekst RAF-a u kome je istaknula "primat prakse". Uz citate Lenjina, Mao Cedonga i aktivista Crnih Pantera, naglasila je da su levičari dosta teoretisali: "Gradska gerila znači ovde i sada intervenisati revolucionarno uprkos nedostatku revolucionarne snage u Zapadnom Berlinu i Nemačkoj. Pobeda narodnom ratu!"
Oko Božića 1970 su se sastali u Štutgartu. Ulrike je želela da iskoristi priliku da razgovara o iskustvima iz poslednjih meseci. Dojadilo joj je da noću obija automobile i da danju tipuje banke. Bila je umorna od preseljavanja po gradovima. Htela je da s epraksa RAF-a promeni. Baader je blokirao takav razgovor. Onda je jedna devojka rekla da je za nju sve to previše i da ne može da izdrži težinu gerilskog života. Ona se razdvojila od njih i uskoro je uhapšena. Ona je pre toga bila ranjena u stanu u Frankfurtu kada je Baader slučajno opalio pištoljem a posle toga joj je još i napravio scenu jer je pozvala prijatelja koji je poslao doktora pa je cela grupa mogla loše da prodje.
Nije samo Ulrike bila nezadovoljna već i Manfred Grashof koji se u RAF-u brinuo za lažna dokumenta. On je januara 1971, nakon pljačke banke u Z.Berlinu otišao u Kassel. Priseća se: "Odjednom sam stajao u nekom gradu gde nisam znao ni put do železničke stanice. To više nije imalo ništa sa parolom Mao Cedonga po kojoj se revolucionari kreću medju narodom kao ribe u vodi". On je bio pogodjen još nečim. On je u RAF uveo svoju devojku koja se zvala Petra Schelm. Imala je 20 godina, završila za frizerku i snabdevala je grupu perikama i farbala im kosu. 15.jula 1971 je bila u BMW-u u Hamburgu zajedno sa još jednim RAF-ovcem kada su policajci započeli obimnu akciju pronalaženja RAF-ovaca. kada su panduri hteli da ih zaustave ona je dala gas i nakon jurnjave po gradu, u kojoj je policija pucala na njih, jedan meta je pogodio u glavu. Na pitanje novinara zašto nisu probali d aih savladaju bez upotrebe oružja govornik policije je upitao novinara da li je nekad bio u nekom ratu. Petra Schelm je bila prva od ukupno 21 člana RAF koji su do 1999 platili svojim životom učešće u oružanoj borbi. Ostali su bili besni zbog ovog ubistva i hteli su da ulete u pandursku stanicu i pobiju pandure ali su na kraju odustali od toga. Sudstvo i policija su svakako bili jedan od glavnih neprijatelja RAF-a. Tri meseca kasnije, 22.oktobra 1971 došlo je do još problema. Njih 10 se okupilo u jednom stanu i Ulrike je morala da izadje da telefonira. Kao zaledjinu je povela Margit Schiller i Gerhard Muellera koji su poticali iz SPK. Dvojici policajaca u civilu je Ulrike bila sumnjiva pa su hteli da je provere. Ona je počela da beži a i Miler za njom. Kada su ih panduri sustigli, Miler se okrenuo i zapucao 6 puta. Uspeo je da eliminiše jednog od njih i to je bila prva od ukupno 33 osoba koje su stradale od ruke RAF. Gerhard Mueller se posle 4 godina distancirao od RAF-a i dao je detaljan iskaz. Nije kažnjen za ubistvo policajca ali je osudjen na deset godina i pušten na slobodu nakon 7 godina. Njegov iskaz je i danas tajni dokument.
Jula 1971, kabinet premijera Vili Brandta je odlučio da za predsednika Savezne krimi službe (BKA) postavi Horst Herold-a koji je do tada bio predsednik policije u Nirnbergu. On je 4 meseca kasnije naredio da se napravi SoKo Baader Meinhof grupa, od članova bezbednosne grupe Bad Godesberg. On je na sebe preuzeo i svo nasilje koje je policija koristila u potragama za RAF-om. Čak je za sebe i svoja špijuniranja angažovao i agente spoljne obavašetajne tj. kontraobaveštajne službe BND. U sledećih par godina, broj saradnika BKA se popeo sa 1113 na 3000 a budžet sa 55 na 290 miliona maraka godišnje.
Političari su RAF zvali Baader Meinhof grupa jer nisu hteli da ih priznaju kao političku ili idealističku grupu (već kao
kriminalnu). Konzervativni mediji i listovi koji pripadaju Springer-u su ih zvali Baader Meinhof banda. Nije postojala javna diskusija o tome zašto su inteligentni mladi ljudi iz srednjeg staleža želeli da razore državu putem oružanog nasilja. Horst Herold je svakako bio siguran da je terorizam reflektovao probleme koji objektivno postoje.
Brigitte Mohnhaupt je kasnije izjavila da je RAF imao na raspolaganju, početkom 1972, preko osam grupa u šest gradova. Oni su bili integrisani u logistički sistem i zajedno su diskutovali o akcijama ali su bili autonomni u njihovom odlučivanju o operativnom sprovodjenju. (Špigel dalje smatra kako to zvuči dobro organizovano ali da je u stvarnosti grupa morala stalno da improvizuje i da je grupa bila politički izolovana. Smatraju da su ih ostali levičari videli kao "Lenjiniste sa škripećim gumama" jer se moglo čuti samo kako napadaju banke i voze brze automobile. Da ne bi izgubili i poslednje simpatizere, morali su najzad da se bace na političke akcije)
Početkom 1972, vodjstvo (Baader, Ensslin, Meins i Raspe) se preselilo u Frankfurt, u jedan stan u anonimnom novoizgradjenom kompleksu. Meins je kontaktirao jednog poznanika, metalskog radnika. On je za njih zavario "bombenhuelsen". Kao priručnik za proizvodnju eksplozivnih naprava koristili su "anarchist cookbook" iz Amerike. Razne komponente, kao na primer kalijumnitrat i amoniumnitrat, su morale da se melju u sitan prah. Tako su danima mleli sa mlinom za kafu a kada su to obavili spontano su izveli akciju. Američki predsednik Nixon je naredio da se miniraju severnovijetnamske brodske luke. Zato su Raspe i Ensslin otišli 11.maja 1972 do sedišta američke vojske u Frankfurtu i osmotrili situaciju. Nekoliko sati kasnije eksplodirale su 2 bombe pored ulaza. Oberleutnant (viši poručnik?) Paul A. Bloomquist, je ubijen metalnim opiljcima a 13 osoba je zadobilo teže povrede.
U objašnjenju "Komandos Petra Schelm", tako su nazvali svoju akciju, stoji: "Za strategiju istrebljenja Vijetnama, zapadna Nemačka i Berlin više ne smeju biti sigurna pozadinska zemlja (zemlja koja podržava Amere)". Dan kasnije eksplodirale su dve bombe u pandurskoj stanici u Augsburgu a jedna takodje na parkingu Pokrajinske službe za kriminal u Minhenu. 17 osoba je povredjeno. 3 dana kasnije desila se eksplozija u gradu Karlsruhe, a eksploziv je aktivirala žena saveznog sudije kada je okrenula ključ u automobilu. Sudija Wolfgang Buddenberg, koji je odgovoran za zatvorske uslove uhapšenih RAF-ovaca, tada nije bio pored nje u svom VW. Ona je preživela iako je bila povredjena. Zatim su eksplodirale dve od 5 postavljenih bombi u zgradi izdavaća Axel Springer Verlag u Hamburgu. 34 zaposlenih je povredjeno. Iako levičari nisu obožavali Springer, mnogi su smatrali da ne treba ići bombama na medije. Irmgard Moeller, članica RAF, je takodje kasnije dala takvu izjavu. 4 dana kasnije RAF je okončao svoju ofanzivu, napadom na sedište američkih snaga u Hajdelbergu. Dve bombe, ukupne težine 125kg, su raznele tri vojnika. Ulrike je u komando obaveštenju napisala: "Ljudi u Saveznoj Republici ne pomažu bezbednosnim službama pri pronalaženju bombaša jer ne žele da imaju ništa sa zločinima američkog imperijalizma".
Policija je izjavila suprotno, da su im stizale dojave kao nikada ranije. Tokom svih ovih napada u kojima su 4 osobe ubijene a 74 ranjene. To je i dovelo BKA do špijuniranja jedne garaže u Frankfurtu, 1.juna 1972. Ubrzo je troje mladih došlo Poršeom do ove garaže a dvoje je ušlo unutra. Kada su se panduri približili ovom napolju, on je počeo da beži, pri čemu je pucao 3 puta ali nije nikog pogodio. Na kraju je uhapšen, i bio je to RAF-ov tehničar Jan Carl Raspe. Dve osobe u garaži su se zaključale čim su čule pucnjeve. Policija je unutra ubacila suzavac kroz prozore i pozvali su ih preko megafona da se predaju.
"Jedina šansa vam je da se predate, bacite pištolje kroz prozor, dignite ruke i izadjite pojedinačno napolje. Još ste mladi." Omladinci su otvorili vrata od garaže i zapucali na pandure. Zato su panduri zatvorili vrata oklopnim vozilom i čekali su da ih suzavac onesposobi. Nakon dva sata, jedan pandurski snajperista je ustrelio jednog u butinu sa 75m udaljenosti. Drugi omladinac se predao, bio je to Holger Meins. Upucani je bio Baader, njega su izvukli napolje.
Nekoliko sati kasnije, vatrogasci su gaseći požar u jednom (njihovom) stanu u Zapadnom Berlinu, pronašli 200kg hemikalija za pravljenje eksploziva, automatsku pušku, Heckler MP, dva pištolja i 1000 komada municije. Kada je Gudrun Ensslin 7.juna 1972 kupovala džemper u jednom butiku u Hamburgu, dala je prodavačici jaknu. Ova je primetila težinu jakne i uvidela da je unutra pištolj. Pozvala je policiju i Ensslin je uhapšena. Dva dana kasnije su uhapsili i Brigite Mohnhaupt u Berlinu. 6 dana kasnije uhvatili su i Ulrike i Gerharda Mueller-a. Jedan učitelj kod koga su hteli da prenoće je obavestio pandure. U jakni Ulrike panduri su našli pismo na dve stranice od uhapšene Ensslin. Tu su bila naredjenja koji stanovi treba da se isprazne i ko treba da preuzme koje zadatke. O svom hapšenju je napisala: Ostala sam bez oružja inače bi prodavačica bila mrtva, kao i ja i bar dva pandura; radnja je bila puna pandura a na ulici još tri automobila puna njihovih ljudi, tako da je bilo jasno da li bih uspela da pobegnem.
Horst Mahler je već dve godine sedeo u zatvoru u Berlinu i slao je parole: Živi ste i to se računa, ono što je do sada uradjeno je ogromna stvar a i to je tek početak.
Nakon što su u julu uhapšeni i Irmgard Moeller i Klaus Junschkes, skoro ceo RAF se nalazio izmedju 4 zida. političari su bili srećni, ali to nije bio kraj njihovih problema sa RAF. Javnost je bila obaveštena o njihovim teškim zatvorskim uslovima i mnogi levičari su ih videli kao žrtve pravosudja i države. Doživljavani su kao heroji i takva uloga je imala daljni efekat, nakon postavljenih bombi i pisanih proglasa.
Izdajnici i nestali
Za dve pripadnice RAF koje su poslednji put viđene 1972 i danas se ne zna gde su. Postoje indicije da su jednu ubili a da je druga poginula od slučajne eksplozije.
Uveče 22.marta 1972 u kancelariju nemačke novinske agencije u Zapadnom Berlinu je stiglo pismo. Unutra je bila fotka devojke čiji su kosa i lice bili premazani katranom. Tu je bila i cedulja sa natpisom: Ovo je Edelgard G. Ova izdajnica sarađuje sa svinjama koje ubijaju (misli se na pandure). Živeo RAF!
Redaktor agencije je zatim pozvao pandure koji su našli G. u njenom stanu. Ona je u ime Gudrun primala pakete za nju i pružala je grupi sitnu ispomoć. Nakon hapšenja detaljno je rekla sve što zna i zato je sada bila kažnjena od strane grupe. Panduri su u svom izveštaju napisali da je bila dosta nervozna i sva se tresla.
Skoro svaka ilegalna grupa se pre ili kasnije sukobi sa članovima koji žele da istupe iz grupe ili koji daju iskaz nakon hapšenja koji može da ošteti grupu. Ni danas ne postoje čvrsti dokazi da li su se RAF-ovci svetili nekadašnjim saborcima. Još uvek je rebus šta se desilo sa dve devojke koje su nestale 1972.
Već oktobra 1972, 5 meseci nakon prve akcije, RAF je smatrao da se među njima nalazi izdajnik. Jedan anonimni poziv je dojavio policiji adrese dva stana RAF-a. Tako je uhapšeno 5 osoba. Sumnja je pala na Juergen Baeckera. Iako nema dokaza, smatra se da su RAF-ovci pokušali dva puta da ga ubiju. Prvo jedna devojka koja ga je promašila. To je bilo u Zapadnom Berlinu. U Hanoveru je jedan mladić ispalio na njega čitav šaržer iz automatske puške ali se on spasao skokom u kanal pored puta. Kasnije dok je bio u zatvoru, dva zrna su mu izašla iz kože na glavi. Sedam godina je proveo u zatvoru a i dan danas tvrdi da nije dao iskaz protiv RAF-a.
Tako se RAF suočio sa problemom, šta raditi sa članovima koji žele da se razdvoje od grupe?Takvi im se sigurno nisu sviđali i imali su prezir prema njima. Gudrun je rekla za Marianne H., Raspe-ove prijateljice koja je 1971 napustila RAF, da se šetala po zemlji pod zastavom RAF da bi za sebe sakupila novac od drugova i da je najobičnija krmača. Baader je takođe smatrao da svakom mora biti jasno da napuštanje grupe nije isti što i napuštanje bilo kakvog posla i da disciplina mora da postoji bar godinu dana nakon odlaska i da je zato najbolje da odu u neku socijalističku zemlju.
Postoje neke indicije da je Ingeborg Barz ubijena od strane RAF-a. Ova Berlinka je 1971 osnovala "Crnu pomoć (Schwarze Hilfe)", to je bila anarhistička grupa za pružanje podrške uhapšenim drugovima. Tako je upoznala još 4 osobe koje će uskoro krenuti u ilegalu. Prvo je pomagala Pokretu 2.juni a 1971 ju je Gudrun ubedila da se priključi RAF-u. 1972 je iznajmila stan za njih u Ludwigshafen-u i u tom gradu je zajedno sa njima učestvovala u pljački banaka ali to nije dokazano. Sigurno je samo da ju je Ina Siepmann iz Pokreta 2.juni optužila da je bila špijunka tajne službe. RAF član, Mueller je rekao 1975 da je zajedno sa Holger-om tražio mesto blizu reke Rajne a gde bi mogli da zakopaju likvidiranu Barz. Baader, Meins i Raspe su je upucali. Baader mu je rekao da će se telo sahraniti bez odeće a odeća je odneta u stan u Frankfurt.
Mueller je mrzeo Baader-a, što se videlo tokom njegovog iskaza, a detalji su se poklapali. Iako su panduri probali da nađu telo, nisu uspeli.
Susanne Albrecht je takođe kasnije rekla da joj je bilo poznato da se izdajnici likvidiraju. Ina Siepmann koja je optužila Barz, je osuđena 1974 na 12 godina zbog pljački banaka ali je marta 1975 oslobođena u razmeni za otetog predsednika CDU za Berlin Peter Lorenz-a. Ostali kažu da je došla natrag iz Jemena u Nemačku ali da je onda otišla za Lebanon gde se priključila palestinskoj ženskoj brigadi. Poginula je 1982 kada je Izrael napao Južni Liban.
Angela Luther je takođe nestala 1972. Ona se priključila grupi 1971 zajedno sa Thomas-om Weissbaecker-om kojeg je 1972 ubila policija u Augsburgu. Po iskazu Muellera, Luther je htela da izađe iz grupe nakon smrti Thomas-a. Baader je ubedio da bude sa njima dok odrade akciju postavljanja bombe u policiji u Augsburgu i u sedištu američkih snaga u Heidelbergu. Mueller je izjavio da mu je baader garantovao da Luther neće završiti kao Barz.
Brigitte Mohnhaupt se poverila jednom poznaniku, rekavši mu pritom da je Luther poginula nesrećnim slučajem od neplanirane eksplozije a oni su je sahranili tokom noći. Mohnhaupt je tvrdila suprotno od Muellera na sudu.
Savezna krimi služba je odavno izbrisala Barz, Luther i Siepmann sa poternice.
Nastavak: broj 41