Bazelski deportacioni zatvor
(Da li je tamo bolje biti kriminalac ili ilegalac?)
Prvo želim da istaknem da nisam iskusio psihičko ni fizičko maltretiranje od strane krimi-inspektora u Bazelu. Korektno su se ponašali, kada su me priveli na osnovu prijave njihovog građanina (da mu pretim i tražim lovu). Jedino što su pokušali, dok su me držali u pritvoru, da mi daju papir da potpišem da se suđenje može održati bez mog prisustva (odbio sam, naravno). U sedmodnevnom pritvoru, uživao sam u samoći a i odmarao se od napornog puta i prelaska granice preko njiva. Ćelija je bila prostrana, bar 15 metara kvadratnih, lepo je sređena, sa 72 kablovska kanala i radio, čeka te pena za brijanje i žilet, izležavaš se po ceo dan (kod nas je sve suprotno od navedenog). O našem pritvoru ću pisati posebno. Mir mi je remetio samo stražar koji je dolazio da me zove u šetnju kao i idiot koji gura hranu a koji vikendom pokušava da zadrži kolač za sebe. Ma koliki standard da imaju, Švajcarci su zaista stipse. Naučeni su da su pare najbitnija stvar na svetu.
Nakon premeštanja u deportacijski zatvor, imao sam šta da vidim. Prvo te smeste u sobu odakle se ljudi u roku od 5 dana deportuju. Tu su čuvari najgori, i gledaju da stvore nervozu strancima. Daju im na primer cigarete ali ne i šibice, pa ih ovi traže ceo dan ili dva dana pa ih dobiju. Kada sam premešten u štacion (blok ćelija) gde su ljudi koji čekaju duže vreme da bi bili deportovani (ili pušteni) stražari su imali drugačije ponašanje, odnosno imaju bolje ponašanje prema onima koji se uklope i ne stvaraju probleme. Oni koji se ne uklope u svakom zatvoru stražari će im praviti probleme. Na primer, ako odbiješ da radiš, navući ćeš gnev drugih uhapšenih na sebe jer se izdvajaš. Taj problem sam ja imao, jer sam bio u bloku gde su Muslimani, a oni nemaju toleranciju za drugačije od sebe (mada po tome nisu mnogo bolji ni ljudi iz Srbije). Upravi takođe takva pojava smeta jer se plaše da i drugi mogu da pođu takvim primerom a to bi već bila finansijska šteta za zatvor. Kako Uprava uspeva da održi takav mentalitet, osim ako nema svoje ljude, nije mi jasno. Mogu da primetim da oni sa kojima sam imao malih problema, netrpeljivost, jesu oni koji su dobili slobodu tj. nisu deportovani. Pretpostavljam da im je sloboda visila o koncu a Uprava to koristi da vrši pritisak na njih da sarađuju. Ti ljudi su dali po više od 10 000 dolara da bi stigli do EU i frka im je ako ih vrate.
Sa druge strane pak, Uprava ni u jednom zatvoru ne može kontrolisati situaciju ako nema svoje ljude među zatvorenicima. Pošto sam i u nemačkim novinama čitao izjavu bivšeg osuđenika o tamošnjim pravilima koja vladaju u zatvoru, mogu da primetim da ista pravila vladaju i u Srbiji. Ako su svuda ista nepisana pravila koja vladaju u zatvorima, to nije slučajno. Svakoj Upravi svuda odgovara da pusti pojedince da postanu glavni a onda ih uzimaju za saradnike (koji će sprovoditi volju Uprave zarad nekih privilegija: kod nas je to na primer dobijanje tople vode za tuširanje svako veče). Volja Uprava svuda jeste da se sitniji kriminalci nateraju da odustanu od takvih radnji iz straha od zatvora (ako završe tamo opet, znaju da ih čeka maltretiranje). Tako prvo policija bije ljude a kasnije ih krupniji kriminalci maltretiraju u pritvoru i zatvoru, zatim krupni kriminalci sarađuju sa osobljem zatvora a i sa inspektorima kad izađu, i zajedno mlate lovu. Zato smatram da je i proterivanje u Sibir bilo bolje jer su tamo intelektualci bili okruženi drugim proteranim intelektualcima, pa su zajedno mogli da se slože tj. neće jedni druge napadati.
Ali da se vratim na deportaciojski zatvor u Bazelu. Osim saradnika i sami stražari prave probleme neprilagođenima. Od gluposti tipa: tražiš grickalicu 100x i nakon dva dana je dobiješ; pa do ozbiljnijih stvari tipa: gospodine taj i taj, hoćemo li da uđemo u vaš biro da porazgovaramo? (pri tom pokazuje rukom na moju ćeliju)... To je prljavi pokušaj da drugi pomisle kako neprilagođeni sarađuje sa Upravom. U krimi zatvoru bi tako nešto već bilo opasno pa bih morao da napadnem stražara da bih dokazao da nije tako, ali ovo je ipak bio deportacijski zatvor gde nisu svi kriminalci već ima dosta običnih ljudi koji su bez vize.
Što se mene tiče, čuvari me nisu obožavali jer im se nikad nisam javljao (dobar dan i tako to), jer sam tražio svoja prava u zatvoru (2x sam pisao zahtev da dobijem ćeliju sa jednim krevetom-odbijeno; 2x sam tražio razgovor sa socijalnom radnicom-nikad me nisu pozvali jer su znali da ću tamo da pričam o njima; ...)...
Što se tiče životnih uslova, krimi zatvor u Švajcarskoj je 100x bolji od ovog za strance. U krimi zatvoru nakon 8 sati rada imaš 600 Švajcaraca (400 evra) mesečno što je strancima veoma bitno, postoje sportske aktivnosti (tereni, teretane, itd)... Ovde se radi 2,5h dnevno za 15 Franaka (10 evra), tri puta nedeljno, a aktivnosti nema. Šetnja je moguća 2h dnevno u prostoru od 20x25m i tu postoji samo stoni tenis i stoni fudbal (postoji koš ali je lopta od sunđera!). TV ima svaka ćelija i postoji kablovska sa 23 kanala (u krimi ima 72 kanala) a i daljinske upravljače su nam kasnije oduzeli. Radio može da se iznajmi za 10 Franaka mesečno. Novine sam mogao da naručim samo 1x nedeljno i to samo sa njihovog spiska (samo evropsko izdanje Vesti), dok se u krimi zatvoru mogu naručivati sve novine i časopisi svaki dan a koji postoje na njihovim kioscima (uslov je da se ima novac na računu u zatvoru). Arapi i Rusi nisu imali svoje novine na spisku, a i televizija nam je bila sa slovenačkim kanalom iako Slovenci ne završavaju u deportacijskim zatvorima (dok srpsko-hrvatski znaju ljudi u svim bivšim republikama). Spisak za hranu koju neko želi da naruči iz kantine je još gori (cigarete, neki kolači, mineralna voda, nešto za higijenu...), dok u krimi zatvoru odeš u kantinu (prodavnica u zatvoru) i kupiš šta hoćeš od patika do hrane. Ja sam morao da naručujem kolače sa kristalnim šećerom iako mi on smeta. Stvar je u tome da smo iz različitih kultura pa nam je i ishrana različita. Švajcarci jedu veoma malo hleb, pa smo i mi dobijali 3 mala hlepčića za ceo dan, plus svaki dan špagete i tako neke najjevtinije testenine, pa sam uvek bio gladan. Pošto nisam mogao ništa drugo da kupim, kupovao sam te kolače koje ne bi trebalo da jedem. Tako sam malo dobijao energiju. Mene su držali tamo 5 meseci, a mogu da drže ljude tri meseca plus godinu dana (2006.godine su promenili zakon tako da sad mogu da drže ljude 2 godine u deportacionom zatvoru). Njihov izgovor je uvek: u ovom zatvoru se ljudi kratko zadržavaju (pa je zato sve ograničeno, čak i lekarska pomoć). Da ne pominjem da se čoveku smuči da 5 meseci jede isti doručak: mikro maslac i mikro marmelada (koja opet ima kristalni šećer). Doktor ispunjava želje Uprave a ne zatvorenika odnosno štedi pare državi. Tako stranci ne mogu dobiti adekvatno lečenje, kao što rekoh pod izgovorom da se tu ne ostaje dugo. Ćelije su skoro sve sa 2 ili 4 kreveta, postoji u svakom bloku po jedna ćelija sa jednim i jedna ćelija sa 8 kreveta. Prvih 5 dana sam bio u ćeliji sa 8 a ostalo vreme u ćeliji sa 2 kreveta. Imala je 9m kvadratnih plus 2m toalet (po EU konvenciji treba da bude minimum 8 kubnih metara po osobi, što može da se zloupotrebi izgradnjom visokih umesto širokih ćelija). Moja ćelija je za jednu osobu ali su oni namestili krevet na sprat. Na žalost jedna organizacija iz Swiss mi je rekla da nema svrhe tužiti ih za to mada sam čitao u nemačkim novinama da su dvojica pritvorenika dobili nadoknadu štete od države jer je sud presudio da su bili u maloj ćeliji u pritvoru tj. da su živeli u nehumanim uslovima (ja sam nemam para da ih tužim pa zavisim od određenih organizacija). U svakom slučaju, pismeno sam 2x tražio ćeliju sa jednim krevetom, ali sam uvek odbijen. I tu postoji mentalitet (i tamo i u Beogradu) a koji odgovara Upravi: da prihvatiš uslove (muški?) i da prihvatiš da živiš kao svi ostali odnosno da se ne buniš i ne tražiš ništa posebno za sebe. Čim probaš da pokreneš druge odmah sledi skepsa i ubeđivanje da od toga nema ništa. Tako pobune mogu da pokrenu samo glavni kriminalci (jer njih svi slede). Retko ko u zatvoru ima hrabrosti da strči, svi se pokoravaju pravilima, tako je i u Beogradu u Bačvanskoj (12 ljudi u 30 metara kvadratnih). Znači, wc je imao i tuš sa toplom vodom ali ne i vrata već zavesu. Pošto je na samo 1m od kreveta, sve se čuje odnosno nema intimnosti. Ventilacija jeste bila jaka tako da se ništa nije osećalo ali noću na gornjem krevetu buči pored ušiju i oseća se promaja. Tako se nema privatnost, i upada se u suživot sa nekim iz totalno drugačije kulture (Čečen je bio čist ali patrijarhalni musliman, smetalo mu je da šetam bez majice, jedva smo se sporazumevali; Indijac je bio dobar kao hleba ali malo prljav; Bosanac je bio totalno zakeralo i stalno nervozan tako da sam od njega i ja gubio mir, em je bio uvlakač tj. uvek brani Upravu, a vala i prepotentan). Mnogi su nervozni zbog neizvesnosti šta će biti sa njima a potrošili su ogroman novac da dođu tamo. Topla voda se ima uvek ali ne samo na tušu već i na lavabou, tako da ako ne kupiš mineralnu moraš da čekaš dok ne otvore ćelije da bi uzeo hladnu vodu za piće. Obroke su nam davali u ćelijama, nakon njihovih zaključavanja (iako u knjizi o kućnom redu piše da se obeduje u zajedničkoj prostoriji pa se tek onda zatvaraju ćelije, tako da su nam pola sata ranije zatvarali vrata), tako da smrdi u ćeliji na hranu sve do ujutru kad nam otvore vrata. U zajedničkoj prostoriji se peru tanjiri. Da bi osoba išla kod doktora, na razgovor sa socijalnom radnicom, itd, mora se ispuniti plavi papir, a njega nisu ostavili u hodniku da možemo sami da uzmemo već smo morali da ga tražimo. Zatim su nam i traženje ograničili na tačno 11h, pre i kasnije nema šanse da se dobije. Inače u 11h dele ručak pa je i njima nezgodno da vucaraju i donose papire dok nose i dele hranu, ali Uprava je tako odlučila. Knjige na našem jeziku nisu postojale, osim Svetog Pisma, a pri poseti mogu se predati knjige, novine, diskmen, novac koji ide na račun...
Naravno, sve ovo je mnogo bolje od srpskog pritvora i zatvora ali je mnogostruko gore od švajcarskog krimi pritvora i krimi zatvora (gde se mogu imati i instrumenti, kompjuter, itd a u Danskoj se čak može iznajmiti DVD plejer, može se naručiti kanal na kablovskoj, i ako ne radiš imaš 30 evra nedeljno...) pa se postavlja pitanje da li je bolje da čovek u toj zemlji bude ilegalac ili kriminalac? Po meni mnogo je bolje biti u kriminalnom zatvoru tamo.
Za kraj mogu da dodam da Upravni sudovi (koji odlučuju o ostanku u deportacijskom zatvoru) ispunjavaju želje policije za strance tako da izmišljaju svašta ako žele da zadrže osobu u zatvoru. Pomenut odsek policije pak sprovodi desničarsku politiku prema strancima. Obezbeđenje, koje sprovodi osobu do aerodroma pri deportaciji, često primenjuje silu, a u Cirihu izmlate osobu koju ne uspeju da proteraju. Jednog Alžirca su 3x pokušali da proteraju ali je sekao vene pre poletanja aviona pa su ga tukli, iako nije napao obezbeđenje. Od jedne organizacije sam nedavno čuo da je pomenuti Alžirac ipak na kraju pušten na slobodu (mada to znači samo da te puste da sam izađeš iz njihove zemlje, ako te opet negde uhvate opet te stavljaju u zatvor), što je veoma dobra vest (kul tip).
Dodao bih još samo da i krimi sudovi sprovode diskriminaciju stranaca odnosno krše njihova prava mnogo više nego domaćim građanima (meni su na kraju doneli presudu bez mog prisustva iako sam ja protiv svoje volje ekstraditovan (a zabeležili su to kao readmisiju - proterivanje ilegalca, samim tim su mi uskratili pravo žalbe njihovom Vrhovnom sudu) uz policijsku pratnju, tako da nisam svojom voljom izbegao suđenje, plus su presudu poslali na nemačkom umesto na srpskom na adresu mog brata uz rok na žalbu od 10 dana a samo pismo - žalba bi putovalo do Swiss minimum 7 dana)... Čak ni pretnja nije dokazana jer je stigla preko anonimnog remailera na email osobe koja mi je poslala policiju, ali po njima sam ja to poslao odnosno sud uzima pretpostavku kao dokaz/istinu samim tim što sam ja stranac a on njihov državljanin....Osim toga, ljudi koji traže azil su u nadležnosti policijsko-vojnog departmenta/ministarstva, tako da to pokazuje da je diskriminacija stranaca toliko velika da se uzima da su stranci potencijalni teroristi. Vojno ministarstvo može da prisluškuje koliko hoće, njih niko ne kontroliše, tako da mogu da krše ljudska prava koliko hoće.
