Anarho-sindikalizam protiv reformizma
Napisano 2002.godine od strane autora sajta: Bit reformističkog učenja je u tome što ono odbacuje revoluciju kao put do konačnog socijalističkog cilja i proletersku stvar ostavlja unutar postojećeg burožaskog horizonta. S druge strane, anarho sindikalističko odstupanje od revolucionarnog marxizma nastaje kao reakcija na vladavinu takozvane levičarske radikalne buržoazije i kao izraz slabosti socijalističkih partijskih rukovodstava koja skreću u parlamentarni oportunizam i sitno izborno taktizerstvo. Na anarhističkoj tradiciji Bakunjina (i drugih anarhofilozofa) u socijalističkim pokretima mora se odbaciti politički organizovana borba proletarijata i strategija i taktika se mora prebaciti na sindikat kao autonomnom, pravom i istinskom središtu radikalne revolucije. Zato se i naziva revolucionarni sindikalizam.
Trenutna vlast u Srbiji štiti interese finansijske oligarhije i zakoni im služe da opravdaju pljačkanje radnika. Ni jedan zakon se ne donosi u interesu radnika već nakradenih privatnika. Čak se ni postojeći zakoni o zaštiti na radu ne primenjuju. Za radnike nijedna vlast ne mari. Tako još i ovi reformisti odvraćaju radničku klasu od borbe protiv kapitalističkog poretka pa zato i dolazi do podela u pokretima. Mora se objasniti ko zaista radi u interesu radnika a ko će se borbom za ljudska prava samo uvući u vlast i zadovoljiti se sopstvenom karijerom. Ne verujmo reformistima jer prave kompromise sa vlastima i jer se ne bore za ukidanje institucija koje nas ugnjetavaju i pljačkaju. Politička borba će samo omogućiti pojedincima da predju od lidera pokreta u vlast, dok mi, anarhisti, ne želimo kompromis sa vlašću već njeno ukidanje. Svaka vlast omogućava pojedincima da budu privilegovani i da ugrabe za sebe profit koji su stvorili radnici svojim radom. Ne želimo državnu već apsolutno slobodnu društvenu organizaciju.
Sva budućnost socijalizma se nalazi u autonomnom razvoju radničkih sindikata. Da bi se to postiglo radnici se moraju otkačiti od svakog rukovodstva koje nije unutrašnje i isključiti intelektualce iz svih funkcija, osim onih koje imaju tek pomoćni karakter. Zato se osnovno pravilo rukovodjenja radničkom revolucijom sastoji u tome da ono ostane isključivo proletersko. Osnovna greška radnika u prethodnom periodu jeste prihvatanje da partija rukovodi njihovom klasnom borbom. NIKAKVA VLAST SPOLJA! Radnici mogu i sami medju sobom da izaberu upravljače! Političke partije, pa makar bile i marksističke, i bez obzira koliko su revolucionarne, moraju da funkcionišu kao buržoaske i da se prilagodjavaju i prave kompromise sa ljudima koji su ugrabili privilegije. Bilo kakvo priznanje parlamentarne igre znači u stvari priznavanje države ili barem mirenje sa njenim postojanjem, a to je u suprotnosti sa apsolutnom slobodom koju propagiraju revolucionarni anarho-sindikalisti.
Da rezimiram prethodno izlaganje: Revolucionarni anarho-sindikalizam ne priznaje ni nužnost radničke partije (jer obezbedjuje pojedincima privilegije i guši slobodu), ni potrebu parlamentarne politike (nema pregovora sa eksploatatorskom klasom), ni metodu političke borbe uopšte (politička borba može samo da nas zamajava, nijedan buržuj neće da se odrekne na miran način profita koji uzima od radnika). Zato se mora primenjivati isključivo autonomna radnička akcija koja će se sprovoditi kroz anarho-sindikate. Od nasilnih akcija do generalnog štrajka.
Ne zaboravite da se radnici eksploatišu vekovima i da zato nema mirnog načina kao rešenja. Miran način je oduvek propagiran a radnici su i dalje u teškom položaju. Dokle? Bez obzira što mnogi imaju porodice (naravno da niko nije obavezan, svako može da izabere način borbe, akcije su raznovrsne) mora se objasniti da ovo zamajavanje i prihvatanje da Vodje(?!) izbore nešto za radnike nije nikud dovelo i da je jedino rešenje nasilje.
Nasilje je osnovno i jedino zaista revolucionarno sredstvo borbe radničke klase. Bogataši će zasigurno samo tako predati bogatstva koja su oteli za sebe. A slaće na nas i policiju i tajnu službu i možda i vojsku, pa moramo da se branimo na sve načine. Moramo ponovo napraviti 5. oktobar gde se neće stati samo na skupštini!
Naravno, nasilje je samo uvod u revoluciju a nije svrha samo sebi. Nismo banditi. Proletersko nasilje je opravdano jer nije nasilje pojedinaca koji grabe za sebe već nasilje celog društva (federacije anarho-sindikata). Narod ima pravo da prekine - i silom - ugnjetavanje i eksploatisanje od strane bogatih. Čak šta više i nije moguće drugačije nego silom jer će bogati štititi svoje interese (uz ili bez pomoći države).
Tokom vekova, dokazano je da miran način borbe zadržao radnike u eksploatisanom položaju. Ne pravdajte se: Ja imam porodicu! Pa baš zato i treba da kreneš u napade na bogate! Zar zaista želiš da ti dete crkava od gladi iako radi dva posla dnevno? Da ima pojačanu kiselinu i čir na želucu? Mnogi bi bili zdravi da smo ranije izvršili revoluciju tj. preraspodelu društvenog bogatstva, zar ne? Da li bi bilo gladnih, bolesnih, prostitucije, zatvora, da smo se izborili da budemo svi socijalno ravnopravni? Sprovedimo pravdu u ekonomiji! Budimo konačno srećni! Izborimo se za socijalnu ravnopravnost! Svi smo ljudska bića - nisu to samo bogati! Niko nema pravo da uzima profit koji su radnici ostvarili! Ostvarimo naša prava i živimo dostojno ljudskih bića!
Citiram Žorža Sorela: Proletersko nasilje menja izgled svih sukoba u toku kojih ga se posmatra; jer ono negira organizovanu snagu buržoazije i teži ukidanju države koja čini njeno središnje jezgro. U takvim uslovima nema više nikakvog sredstva da se razmišlja o prvobitnim ljudskim pravima; zato su naši parlamentarni socijalisti, koji su deca bogatih i koji ništa ne znaju izvan ideologije države, posve obezglavljeni kada se suoče sa proleterskim nasiljem; oni na njega ne mogu primeniti opšta mesta kojima se obično služe kada govore o sili i sa strepnjom gledaju pokrete koji bi mogli dovesti do rušenja institucija od kojih žive...
Što se tiče generalnog štrajka i on je veoma moćno oružje u rukama radnika ali nikada ne dovodi do željenog cilja već samo do kompromisa u kome se ispunjava samo deo radničkih zahteva dok ceo sistem ostaje netaknut tj. nepravedna preraspodela društvenog bogatstva i dalje sprovodi eksploataciju i ljudi i dalje pate. Zato je generalni štrajk bitan samo kao poglavlje u socijalnoj revoluciji.
Anarho-sindikalisti moraju krenuti sa objašnjavanjem svojih ciljeva radnicima kao i sa objašnjavanjem metoda za postizanje istih. Osnovna razlika je da postojeći liderski sindikati traže samo povećanje plata i pobošljanje radnih uslova, dok anarho-sindikati ne staju sa tim već idu mnogo dalje - do uklanjanja uzroka koji dovode radnika do neravnopravnog položaja u kome uvek iznova pati tj. mora se ukloniti socijalna neravnopravnost.
Anarho-sindikalizam je prvi, praktični korak u ostvarenju anarhističkog načina organizovanja ljudi. Nasilne akcije-štrajkovi-revolucija, kao i stvaranje komuna i radničkih udruženja tj. federacija istih u kojima će sredstva za proizvodnju preći u suvlasništvo ovih federacija, su u stvari koraci u ostvarenju socijalne ravnopravnosti ljudi.
OSTVARIMO APSOLUTNU SLOBODU! OSTVARIMO ANARHIZAM!